radiobalkanfox
Sonja Pernjaković |
- Ana Stanić je govorila o svom odrastanju tokom opasnih i kriminalnih devedesetih na Novom Beogradu.
- Navela je kako je snalažljivošću izbegla rizične situacije, a njena majka je iz brige pratila njena kretanja izdaleka.
Pevačica Ana Stanić, koja o svom privatnom životu retko govori u javnosti, u emisiji „Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović“ na Blic televiziji otvorila je dušu i prisetila se odrastanja u opasnim i kriminogenim devedesetim godinama.
Iako je Ana Stanić rođena u Nišu, a potom živela u Zaječaru, njeno tinejdžersko doba obeležio je život sa roditeljima i bratom na Novom Beogradu, mestu gde su vladala neka potpuno drugačija pravila.
U to vreme, podela među mladima u glavnom gradu bila je izuzetno izražena. Deca sa Novog Beograda često su se osećala kao autsajderi u odnosu na vršnjake iz centra grada:
– Da, i osećali smo se onako kao autsajder. Totalno smo kapirali da su ti iz centra, delovali su nam onako uobraženo, fino, s jedne strane smo se osećali kao autsajderi, a s druge strane su nam ti iz centra bili onako malo naivni, nenaviknuti, nesposobni za život. Malo smo imali kombinaciju inferiornosti i superiornosti – iskrena je bila pevačica.
“Svaka zgrada je imala svog kriminalca”
Život u novobeogradskim blokovima tokom devedesetih nosio je svakodnevne opasnosti. Kako Ana objašnjava, pretnje su vrebale na svakom koraku, čak i na običnom putu od škole do kuće:
– U to vreme kod nas svaka zgrada je maltene imala svog kriminalca. Ti si na putu od škole do kuće mogao da imaš situaciju da neko stane pored tebe kolima i da te startuje devojku, devojčicu od, ne znam, 13-14 godina: “‘E mala ajde s nama”, da se ti snalaziš, da objašnjavaš zašto nećeš, da onda bežiš.
Dramatičan susret na splavu i opasne situacije
Uprkos opravdanom strahu njenih roditelja, Ana je želela da živi punim tinejdžerskim životom. Sa drugaricama je često izlazila. Neretko bi se našle u društvu opasnih momaka sa asfalta, što je u jednom trenutku dovelo do ne baš tako prijatne situacije:
– Pa jeste, mi smo imale to, izazovno se obučemo, ja i moje dve drugarice, izađemo, stignemo na taj neki splav koji smo obožavale, ne splav kao ovi današnji, nego tu se puštao rokenrol i moderna muzika, sećam se, zvao se Džoker i sad smo mi tu glavne i onda tako šalju nam pića, mi naručujemo i onda posle se čudimo ako neko od tih, recimo, kriminalaca koji su poslali piće posle traži telefon ili kao: “Ajde sa mnom”‘. Tako da je bilo nekih rizičnih situacija iz kojih sam se svih izvukla, nepovređena, to jest bez dlake na glavi koja bi mi falila, ali je bilo nekih onako kritičnih, gde sam stvarno imala onako stresove i gde sam se posle brinula.
“Poručio mi je da sam nadrljala”
Iz jedne od najopasnijih situacija Ana se izvukla snalažljivošću, ali je cena tog blefa mogla biti veoma visoka kada je istina isplivala na videlo:
– Jednom sam uspela od jednog kriminalca da se izvučem tako što sam slagala da sam prijateljica njegove sestre, za koju sam znala ko je, ali nismo bile prijateljice, ne bih li u njemu izazvala neku empatiju i kao aj, glupo je sad baš to mi je sestrina drugarica i onda sam čula posle da kada je pitao sestru i saznao da nisam drugarica, da je poručio nekim zajedničkim ljudima koji nas znaju, da sam ga nadrljala.
Majka je tajno pratila iz daleka zbog straha
Anina sloboda i kretanje neprestano su izazivali strah kod njene majke. Tek godinama kasnije, pevačica je saznala do kojih mera je išla majčinska briga kako bi se uverila da joj je ćerka bezbedna na ulicama Beograda:
– Tako je, ja sam neprestano izlazila i kretala se svuda gde sam htela da se krećem, tako da mi je mama, u početku sam odlazila recimo u 64. blok na neke košarkaške terene i tu smo bili na ulici, onda sam posle počela da izlazim noću i imala sam izlaz recimo do dva ujutru ili nekad do jedan, nekad do dva. Mama mi je priznala da me pratila, da je gledala na tim terenima iz daleka, šta radimo, kako se ponašamo, nije mogla da me prati u tom noćnom životu, ali mogu da zamislim do koje mere su oni brinuli, naročito mama. Ja nisam kasnila, ali prosto šta se sve tada nama dešavalo, meni i mojim drugaricama i sa kakvim smo se mi sve susretale momcima koji su prosto tada izlazili, mnogi od njih imali pištolj, prosto je bilo to neko ratno, kriminalno, kriminogeno vreme i moram da priznam da nas je onako spasila sreća ili neka snalažljivost.“
“Danas sam kao majka mnogo plašljivija”
Kada sa ove distance pogleda na svoje odrastanje i uporedi ga sa vaspitanjem svog sina, Ana priznaje da oseća ogroman roditeljski strah:
– A ja sad kad se setim svog odrastanja i kakve sam ja sve ideje imala ja bih se sad tresla neprekidno i ja sam sad, čini mi se mnogo plašljivija majka nego što je bila moja mama, nego što je ispoljavala moja mama. Mislim, vreme je drugačije ali nekako i onda, mislim imam prosto, ne znam kako da objasnim, na primer neko pismo smo našli, ja i moja najbolja drugarica koje sam ja njoj poslala jedne godine, sa 13 godina recimo, ili 14, ne sa 13 godina iz sela i to mi je, to pismo koje smo mi nedavno našli i čitali i naravno plakale od smeha mi je u stvari pokazatelj koliko je moj unutrašnji život sa samo 13 godina bio bogat. I onda mi sad samo to otvara mislim, viziju koliko bi neka naivna, slatka plavokosa, devojčica, dobar đak sa 13 godina meni delovala sad onako naivno i nesvesno života, a koliko je u stvari moguće da u njoj postoji svega i svačega što ona proživljava, vidi i oseća, želi, a to mi je isto pokazatelj šta moj sin koji sad ima 13 godina može sve da misli i zna, a ja ga i dalje doživljam negde kao detence.
“Škola sa asfalta” kao štit
Surove lekcije koje je naučila na beogradskom asfaltu pokazale su se kao dragoceno oružje u njenoj kasnijoj muzičkoj karijeri. Kada je postala članica izuzetno popularne grupe Mobi Dik, Ana se ponovo našla u okruženju opasnih ljudi, ali je ovog puta tačno znala kako da postavi granice i zaštiti se:
– Pa vrlo korisna zato što sam ja posle i u grupi Mobi Dik imala susrete sa raznim opasnim ljudima i momcima i raznim nekim, nalazili smo se u raznim teškim situacijama koje verujem da sam uspevala da dobro onako hendlujem baš zato što sam imala to odrastanje gde sam naučila tu psihologiju opasnih momaka i kako s njima da pričaš da ne pokažeš pretaran strah, a isto tako da ne pokažeš nadmenost koja bi ih dodatno iziritirala. Ni prkos, ni strah, ni poniznost nego nešto između što bi ličilo na neki drugarski pogled i neko kul ortačko ponašanje. Ortački, to sam ja onako instinktivno razumela od malena, niko me tome nije naučio i počela sam da primenjujem i to me onda puno puta kasnije u životu spasilo ili barem sprečilo da imam neke ozbiljnije stresove i traume.
Ana Stanić na pragu šeste decenije bez celulita, pokazala telo u bikiniju
Dodaj komentar