Posle majčine smrti otkrili porodičnu tajnu

Za Luiz i njenog brata i sestru detinjstvo u engleskom Istočnom Midlendsu tokom sedamdesetih godina nije se mnogo razlikovalo od života drugih porodica iz radničke klase. Njihovi roditelji, Kenet i Avis, rano su napustili školu, vredno radili i trudili se da deci omoguće obrazovanje i sigurniju budućnost.

„Moji roditelji su se venčali 1959. godine i ostali duboko privrženi jedno drugom do samog kraja. Tek kada je moja majka umrla, otkrili smo šokantnu, dugo zakopanu porodičnu tajnu skrivenu u starom crnom koferu u njenom ormaru“, počinje svoju priču Luiza, danas poznata spisateljica.

Kenet i Avis nisu poticali iz privilegovanih porodica niti su imali priliku da se dugo školuju.

„Naši roditelji su napustili školu u srednjim tinejdžerskim godinama, ali su se lavovski borili da nas podignu i obrazuju“, objašnjava Luiza.

Ona je tokom tinejdžerskih godina prolazila kroz buran period, bežala od kuće i pokušavala da privuče pažnju na načine koje danas drugačije posmatra. Upravo tada joj je otac prvi put otkrio da njegov život pre Avis nije bio jednostavan.

„U jednom momentu, otac me je seo i, u iskrenom pokušaju da mi dokaže da su svačiji rani životi problematični, priznao mi je da je bio oženjen drugom ženom pre nego što je upoznao našu majku. To je bio katastrofalan brak“, priseća se Luiza.

Kada ga je pitala kakva je bila njegova prva supruga, Kenet nije želeo mnogo da govori.

„Bila je veoma lepa i veoma teška“, rekao joj je.

Posle tog razgovora tema se više nije otvarala.

Godinama kasnije, tokom razgovora o venčanju zajedničke prijateljice, Luiza je majku upitala da li joj je bilo žao što zbog Kenetovog prethodnog braka nije imala tradicionalno venčanje u beloj haljini.

„Majka je napravila dugu pauzu pre nego što je tiho i meko odgovorila: ‘Da, bilo mi je žao’“, svedoči Luiza.

U njihovoj kući dugo nije bilo ni svadbenih fotografija. Tek nakon što su deca odrasla i odselila se, na komodi se pojavila jedna skromna fotografija iz matične službe. Kenet je na njoj bio u tamnom odelu, dok je Avis nosila jednostavan komplet i mali šešir.

Deca tada još nisu znala šta je sve prethodilo njihovom venčanju.

Kenet je preminuo 2012. godine nakon borbe sa Alchajmerovom bolešću. Avis ga je negovala do kraja života, a dve godine kasnije i ona je preminula od srčanog udara.

Dok su Luiza, njen brat i sestra sređivali roditeljsku kuću, na dnu majčinog garderobera pronašli su stari crni kofer sa zarđalim bravama.

Na prvi pogled nije delovalo da se u njemu nalazi bilo šta vredno.

„Kofer je bio zakopan na dnu maminog ormara, a bravice su toliko zarđale da sam zamalo sve bacila u smeće. Odlučila sam da ga ipak odnesem u svoju staru sobu. Kada sam ga konačno otvorila, mislila sam da unutra nema ničeg osim bezvrednog otpada, nekoliko kartonskih kutija, starog papira i prašine. Mogla sam jednostavno da zatvorim poklopac i bacim ga“, priznaje Luiza.

Ipak, jedan od požutelih papira privukao joj je pažnju. Kada ga je okrenula, prepoznala je rukopis svog oca.

Pisma su bila iz 1955. godine, četiri godine pre venčanja Keneta i Avis.

Iz sačuvane prepiske Luiza je saznala okolnosti pod kojima su se njeni roditelji zaljubili.

Kenet i Avis upoznali su se dok su radili u jednoj inženjerskoj firmi u gradiću Melton Moubrej. Avis je tada bila tinejdžerka sa sela, dok je Kenet bio deset godina stariji i još uvek u nesrećnom braku sa prvom suprugom.

Njihova veza odvijala se tokom pedesetih godina prošlog veka, u vreme kada je razvod u posleratnoj Britaniji bio praćen snažnom društvenom osudom. U malom mestu njihova veza nije prolazila neprimećeno, a Avis je u pismima opisivala koliko joj je teško padala pažnja okoline.

„Najdraži“, pisala je Kenetu u jednom od njih, „ne mogu da dođem u kuću. Molim te, Ken, preklinjem te, ne dozvoli da se borim sa samom sobom oko ovoga… Osećam mučninu i hladnoću od nervoze kada moram da hodam uzbrdo pored svih tih groznih ljudi koji me posmatraju.“

Iako joj je osuda okoline teško padala, druga pisma pokazala su da Avis nije uvek ćutke podnosila tuđe poglede i komentare.

U jednom od njih opisala je susret sa devojkom za koju je sumnjala da je ogovara.

„Imala sam zadovoljstvo da učinim da se plavokosa devojka oseća veoma neprijatno sinoć. Otišla sam odavde u 17.35, a ona je išla ulicom Notingem prema meni. Nikog drugog nije bilo u blizini, a ja sam samo hodala prema njoj, gledajući je pravo u oči, i nije mogla da me pogleda u lice… Neverovatno je koliko smo ta devojka i ja rekle očima, a ne znam joj ni ime!“

Za Luiz je upravo ta prepiska otkrila osobine koje kao dete nije povezivala sa majkom.

Pritisak pod kojim su živeli u jednom trenutku doveo je Keneta do odluke da prekine odnos sa Avis.

U pismu joj je saopštio da više ne želi da se viđaju.

„Moja najdraža Avis, pretpostavljam da znaš šta će u ovom pismu pisati pre nego što ga pročitaš. Konačno, nakon toliko vremena, prelomio sam i odlučio da te više neću viđati…“, napisao je.

Avis mu je odgovorila bez pokušaja da ga nagovori da promeni odluku.

„Ako ti zaista ovo želiš, najdraži, neću pokušavati ništa da promenim… Pomoći ću ti na jedini način na koji mogu, tako što ću se držati podalje od tebe.“

Njena pisma pokazala su i koliko je želela budućnost i porodicu sa Kenetom.

U jednom od njih napisala mu je:

„Tražim samo jedno. Nemoj joj podariti našu decu dok ne budeš sasvim siguran da to može da potraje.“

Kenetov prvi brak na kraju se završio. Posle velike svađe, njegova prva supruga takođe je shvatila da njihov zajednički život više nema smisla.

Nakon razvoda, Kenet i Avis venčali su se 1959. godine.

Deca su za očev prvi brak znala, ali nisu poznavala okolnosti pod kojima su se njihovi roditelji upoznali, niti koliko je njihova veza bila komplikovana pre venčanja.

Sve su saznali tek iz pisama sačuvanih gotovo šest decenija.

 VIdeo: Žena se udala za kuma na svom venčanju