radiobalkanfox
Sonja Pernjaković |
- Najveća trauma joj je bio trenutak kada su rekli da dete ne diše, a taj osećaj nemoći i straha pamti i danas.
- Pet dana agonije pratila je neizvesnost dok je dete bilo u inkubatoru, a Jelena ga je mogla videti samo kroz staklo.
Nekadašnje omiljeno televizijsko lice, a danas jedna od najtiražnijih domaćih autorki, Jelena Bačić Alimpić, prepoznatljiva je po svom iskrenom osmehu. Ipak, iza te vedrine kriju se i trenuci nezamislive boli i straha koje je malo ko mogao da nasluti.
Gostujući u emisiji “Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović”, slavna književnica je otvorila dušu o najtežim životnim momentima, a posebno se osvrnula na trenutak koji joj je doneo najveću traumu u životu – dramatičan porođaj sa sinom Markom.
U svojoj potresnoj ispovesti, Jelena Baćić Alimpić se prisetila pet najtežih dana u svom životu:
– Pa mislim da mi je to jedna od najvećih trauma. Zapravo, doživela sam ja, naravno, još vrlo teških trenutaka u životu, ali tih pet dana su bili apsolutno nepodnošljivi – započela je Jelena pred kamerama Blic televizije i nastavila:
– Zaista sam mislila da ću svisnuti. Marko je imao Apgar skor 1 kroz 1. Vi znate šta to znači.
Profesorka Đukić Dejanović je tada objasnila značenje ovog parametra:
– Apgar se inače ocenjuje od 1 do 10. 10 je zdravo pravo dete koje diše, zaplače i tako dalje.
Jelena je zatim nastavila, opisujući dramatične prve trenutke nakon bebinog rođenja:
– Tako je, u prvom i petom minutu. Znači, moje dete nije disalo. Reanimiranje, zapravo, kako se zove to, doktorka, kada tubu stavljaju, intubiranje, odmah je odvežen na neonatologiju. U inkubatoru, naravno. U inkubatoru je i bio 5 dana. I stalno sam se raspitivala. Nisam, mogla sam da odem, da ga vidim, kroz staklo samo. I sećam se da je to zaista bila jedna agonija koju sam potisnula duboko.
Strepnja i osećaj nemoći koje je proživljavala u porođajnoj sali i danas su živi u njenom sećanju:
– Sećam se, a posebno se sećam trenutka kada je rođen i kada su se svi uzmuvali i kada su rekli: “Doktorka ne diše, on ne diše”. Toga se dobro sećam i da sam počela očajno da plačem. Inače porođaj je bio dug jako, 12 sati i težak. I nije tada bilo ni epidurala, ničega. I sećam se, ta mi je slika zapravo sad pred očima, sećam se da sam pogledala, kako sam ležala u porođajnoj sali, odmah je bio hodnik pored i bio je otvoren prozor jedan u hodniku. I sećam se kako sam pomisila da ako mi kažu da ne diše, da ću ustati i skočiti. I ta slika mi je i dan danas pred očima. I mislim da mi je to definitivno najveća trauma u životu. Hvala Bogu, on je danas jedan divan mlad čovek i otac jedne divne devojčice. Ali dugo je trajalo i posle taj moj strah neopisivi, jer je on bio naveden kao rizična beba. Na sve pretrage smo morali da idemo i tako dalje i tako dalje. Njegov psihomotorni razvoj potpuno je bio normalan, a strepnja je bila tu jer ja to nisam mogla znati – iskreno je ispričala književnica.
Nakon pet dana neopisive agonije, u bolničku sobu je ušla načelnica neonatologije. Njeno pitanje je Jeleni u trenu zaledilo krv u žilama:
– “Gde je mama bebe sa dve jedinice?”, i tu su mi se naravno noge odsekle, nisam mogla glas da pustim, samo sam digla ruku i onda je ona prišla, onako je malo bila kao vojnik, prišla je mom krevetu i rekla: “Izvadili smo Marka iz inkubatora, samostalno diše, imate pravog borca, živeće” – prisetila se Jelena prelomnog trenutka koji joj je konačno vratio nadu.
Dodaj komentar