radiobalkanfox
Pevačica Katarina Živković ne deli često detalje iz privatnog života sa javnošću, ali je ovog puta otvoreno govorila o najvažnijim i najtežim trenucima.
Osvrnula se na odrastanje, početak karijere, borbu za potomstvo, gubitak oca, ali i odnose sa ljudima kojima je verovala.
Katarina je detinjstvo u rodnom Leskovcu opisala kao jedan od najlepših i najbezbrižnijih perioda života, iako je bila jedinica.
– Definitivno sam željeno dete, jedino dete tako da i najvoljenije, najomiljenije dete. Iako sam jedinica, nisam bila usamljena zato što smo živeli u kući u kojoj su živeli naši stričevi, naše strine, moja braća, sestre, tako da sam uvek bila okružena ljudima. Nisam nikada bila usamljena, bar u tom nekom najranijem detinjstvu i slobodno mogu da kažem da mi je to nekako i najlepši, najbezbrižniji period života – ističe Katarina i dodaje:
– Ja sam se najviše družila sa svojom sestrom od strica, koja je isto živela u toj kući, tako da sam sa njom negde i odrastala. Išle smo zajedno u osnovnu školu i u vrtić, igrale smo zajedno folklor, pa onda kasnije u srednju medicinsku, tako da smo bile jako vezane. Takođe sam bila jako vezana za svoju baku i deku, zato što su me oni uglavnom najviše i čuvali. Mama i tata su radili. Mama još uvek radi kao medicinska sestra u bolnici u Leskovcu, a tata mi je preminuo u februaru.
Majka je želela da Katarina izabere stabilniji životni poziv, te je na njen nagovor upisala srednju medicinsku školu, mada je pevačica od samog početka znala da je njena sudbina na sceni:
– Ja se zaista jednog dela svog života ne sećam i tih nekih postupaka i nekih svojih odluka, zašto bi se odlučila na nešto, nisam sigurna, mislim da sam u životu stvarno, ali stvarno imala mnogo više sreće nego pameti, ali sam definitivno znala da neću ostati u Leskovcu i znala sam da iako sam upisala srednju medicinsku školu na nagovor majke negde, znala sam da se neću baviti medicinom. Da ću je završiti, naravno, ali da se neću baviti medicinom, već da će moj poziv definitivno biti muzika.
Prekretnica u njenom životu dogodila se 2007. godine, kada se bez majčinog znanja prijavila na audiciju za “Zvezde Granda” u Nišu. Kada je poziv iz Beograda stigao na fiksni telefon, njena majka je saznala da je prošla audiciju.
– Ne sećam se tog trenutka zato što ja nisam bila prisutna kada se desio taj poziv i kada se moja mama javila na fiksni telefon, kada su zvali iz Beograda da jave da sam ja prošla neku audiciju i onda kada je ona saznala o kojoj audiciji je reč, nije bilo svejedno, stvarno nije bilo svejedno, jer je ona negde želela da se ja bavim muzikom, ali da ostanem u Leskovcu. Ona je želela da negde projektuje svoj život na meni i da ja živim nekim životom koji je ona možda želela za sebe, ali da to bude mnogo bolje, mnogo kvalitetnije, ali nema veze, svakako me podržala. Podržala je svaku moju odluku.
Katarina je govorila i o tome koliko joj je u mladosti bilo teško da uskladi školu, posao i takmičenje.
– Želim da istaknem da uopšte nije lako i to moje takmičenje i ta moja putovanja jer sam ja ujedno završavala i srednju medicinsku školu i nakon škole bih sela na prvi autobus, doputovala ovde, završila takmičenje, vratila se ponovo u školu. Bilo je dosta neprospavanih noći. Između ostalog, radila sam u Leskovcu, tačnije počela sam da radim od 14. godine, da pevam, da zarađujem, da pomažem svojoj porodici. Tako da je sve to bilo jako stresno i jako naporno za mene. U tom momentu kada sam prihvatila to učešće u tom rijalitiju, verujte mi na reč razlog zašto sam prihvatila, ne znam. Žao mi je što malo drugačije nisam isplanirala celo to moje učešće i šta ću nakon tog učešća, jer od popularnosti, mene sama popularnost nije toliko interesovala, ali da se razumemo, imala sam zaista ogromnu podršku i to glasačko telo ogromno koje me je dovelo do tog prvog sjajnog mesta i iskustvo, upravo to o čemu govorite, a to je da privatnost zaista sebično i ljubomorno čuvam, jer dokle god bude tako, znam da postoji šansa da budem srećna – priča Katarina prisećajući se i rijalitija.
Godine borbe za potomstvo
Jedan od najtežih perioda u njenom životu bila je i borba za potomstvo. Katarina je priznala da je, uprkos tome što je pred publikom uvek bila nasmejana, prolazila kroz veoma težak period.
– Kada žena ne može da ostane u drugom stanju iako nauka kaže da su razlozi za sterilitet 50-50 posto obično je u narodu žena stigmatizovana, ružno označena, a svi je pitaju kada ćeš postati majka – objasnila je profesorka, na šta je Katarina ispričala kakva je situacija bila u njenom slučaju.
– Sve je na ženi. I uvek je žena kriva i uvek je u ženi problem i uvek je žena ta kojoj se postavljaju pitanja zašto jeste, zašto nije, zašto ovako, zašto onako. Ne kažem ja, mislim, tu stvarno ne postoji… Nema tu krivca. To je stvarno budalaština. Ali žena je ta koja trpi najviše i koja podnosi najveću žrtvu. Ja sam se svuda pojavljivala našminkana, nasmejana, vesela, imala dosta nastupa. Dakle, iza te fasade koju sam nosila, niko nije mogao ni da pretpostavi šta se krije i koliko sam ja zapravo tužna i nesrećna, i koliko ja više ne vidim smisao ni u čemu što radim, koliko je meni sve obesmišljeno.
Nakon brojnih pokušaja, Katarina je trebalo da započne proces vantelesne oplodnje. Ipak, dogodilo se ono čemu se više nije nadala.
– Pa znate kako, u januaru je trebalo da krenem sa procesom vantelesne oplodnje, ali eto, Bog je odlučio da to bude drugačije i hvala dragom Bogu u novembru sam ostala trudna prirodnim putem. Tako da, da, izgubila sam svaku nadu da to može da se desi prirodnim putem. Bila sam jako nesrećna zbog toga i onda možete da zamislite onda taj opozit nesreće i sreće kolika je bila u meni kada sam saznala da sam trudna. Ta neverica, taj šok, taj strah. Strah, da li je sve u redu, do onog momenta dok nisam osetila prve pokrete i onda sam bila sigurna da sam trudna. Umela sam da pozovem svoju doktorku i da pitam: Doktorka, da li ste i sigurni da sam ja trudna?, i ona je rekla: Katarina, blokiraću vas, prekinete da me zovete i da mi postavljate takva glupa pitanja.
Njena majka je, kako je ispričala, veoma emotivno reagovala kada je saznala da će postati baka.
– Onog momenta kada sam obavila pregled i rekla i da sam u drugom stanju, ona je meni prekinula vezu. I pretpostavljam da je plakala dobrih pola sata zato što nije mogla da se javi. Ona mi je konstantno prekidala vezu da bi se nakon toga javila i rekla: “Katarina, molim te nemoj sa mnom tako da se šališ, ti znaš da su meni te šale glupe”. I onda sam joj postavila pitanje da li ti misliš da bih se ja zaista šalila sa ovom temom i ovim stvarima i onda je naravno počela da plače, ja sam se rasplakala, mislim kako da se ne rasplače. Mislim da ona nikad nije bila srećnija nego kad je saznala da sam trudna jer je znala koliko patim zbog toga. Između ostalog i ona je želela da bude baka, ali je više bolela moja bol i moja tuga i frustracija zbog toga što se to ne dešava.
Gubitak oca
Katarinin otac preminuo je u februaru ove godine nakon duge i teške bolesti. Pevačica je priznala da žali što sa njim nije imala dublji odnos.
– Tata je bio stvarno… Tata je bio predobar čovek i izuzetno duhovit, ali znate, to je onaj urođeni smisao za humor bez da se trudi, bez da uopšte… I nije mnogo govorio, bio je stidljiv, nije voleo da se ističe u društvu. Meni je jako žao, mislim, to sam već izjavljivala, žao mi je što nisam imala odnos sa njim, onako malo dublji, malo bolji, da smo više razgovarali, da je bio više otac. Meni je on mnogo, mnogo trebao, u mnogim situacijama, ali ga nije bilo. Uglavnom sam razgovarala sa majkom i uglavnom bi on mnoge informacije dobijao preko majke o meni – priča Katarina pred kamerama Blic televizije.
Posebno joj je teško pao trenutak kada je, dan pre njegove smrti, poslednji put razgovarala sa njim u bolnici. Verovala je da će se oporaviti i da će upoznati unuka.
– E tata, ustani, dokle više ležiš u tom krevetu, treba da čuvaš unuka.
Na te reči, otac joj je odgovorio:
– Ćerko, čim se budem oporavio, eto mene i više se ne vraćam u Leskovac, ne pada mi na pamet.
Međutim, sutradan je preminuo.
– Pa, ta tuga će biti u meni do kraja života. Ja sa tom tugom ne mogu da se izborim i negde sam je prihvatila kao svoju. Baš sam je prihvatila, zato što to ne mogu da ispravim. Tate nema, ono što sam želela da mu kažem mu neću sigurno reći sada u ovom životu, možda ću mu reći jednog dana, ali znam da ta tuga ne jenjava, niti prolazi, niti će da prođe.
“Srljala sam”
Katarina je period od 20. do 30. godine opisala kao vreme u kojem je često donosila pogrešne odluke, tražeći sigurnost i razumevanje.
– Ja sam od 20. do 30. slobodno mogu da kažem od 20. do 30. godine toliko srljala iz jednog problema u drugi tražeći stabilnost, tražeći vetar u leđa, tražeći tu neku sigurnost, tražeći razumevanje, tražeći tu neku jačinu i da će neko da me razume i da ću uz tog nekog biti samo jača i da taj neko neće biti ljubomoran na moj uspeh, na moj progres… I dosta sam srljala i imala strašne odluke, naravno pogrešne i mislim da nisam bila srećna. Stvarno mislim da nisam bila srećna i da sam tih deset godina mnogo, mnogo učila.
Profesionalno je u tom trenutku bila veoma uspešna, a na tom nekom ličnom, intimnom planu se još tražila. O tome ko joj je pomogao, da li je sa majkom delila dileme, ili sa nekom prijateljicom ili je možda išla kod psihologa, kaže:
– Slavice, ovoga sam se plašila. Dosta sam samoj sebi pomogla, jer sam, pa verujete mi, u jednom momentu što se tiče mnogih i svojih odluka i situacija, dotakla sam dno i znala sam da gore od ovoga ne može. Shvatila sam da moram samoj sebi da pomognem i krenula sam odatle, od svog okruženja, jer sam bila okružena, pa mogu slobodno da kažem, fanovima. To nisu bili moji prijatelji. To su bili ljudi koji su mi negde govorili ono što ja želim da čujem, od kojih sam tražila neku validaciju, jer sama po sebi nisam bila sigurna u sebe, a trebalo mi je, ta rupa je trebala da bude popunjena nekom podrškom, da se neko obraduje, znate, da se obraduje kada kažem desilo mi se to i to ili taj i taj uspeh. Međutim, izabrala sam pogrešne ljude koji su se radovali, koji su bili jako destruktivni sami za sebe, mislim, zašto bi bili dobri prijatelji meni. Onda bih u jednom momentu ostala apsolutno sama i dugo sam znala da budem sama.
Pored toga, pevačica je pretrpela i ozbiljan progon putem telefonskih pretnji. Najveći šok usledio je kada je saznala da je jedna njena bliska rođaka sve vreme znala ko stoji iza tog maltretiranja, ali je odlučila da joj prećuti istinu i uskrati podršku. Kada je o ovome progovorila, rodbina ju je osudila zbog javnog iznošenja porodičnog prljavog veša:
– Iako sam ja, verujte mi, u tih deset godina konstantno tražila neko prihvatanje od strane te iste familije i konstantno se unižavala u smislu, pa nije meni baš tako dobro, pa eto i meni je loše i ja sam imala padove, pa nije da je to baš tako sjajno u mom životu. Ne bi li im se nekako približila, znate. Da bi me prihvatili. Da i ja imam patnju.
Danas, kako kaže, mnogo više ceni mir i samoću i pažljivije bira ljude kojima će pokloniti poverenje.
– Uvek sam imala taj problem sa bliskošću. I onog momenta kada sam zaista imala te neke osobe koje su mi, mislila sam, tada sam mislila u tom momentu, bile jako bliske i iskrene prema meni, baš sam pogrešila. Baš sam se… E, pa to je sad problem. Ja sam to negde naučila i sad shvatam ko se zapravo raduje i ko mi želi dobro, ali sad imam problem što ja ne mogu da pronađem te prave ljude. Normalno ja imam sada svoju porodicu, ali nikada nisam bila neko ko je okružen sa mnogo ljudi, koji je okružen sa mnogo prijatelja, pravih prijatelja, sa pravim energijama. Jednostavno imam taj neki… Ja sad, Slavice, ne znam da li je to problem. Mislim, pričam najiskrenije kakva ja jesam, da mi je mnogo lakše da budem sama, ali zaista jeste, i ja sam uglavnom sama, nego da budem sa ljudima za koje nisam sigurna da su dobri i nisam sigurna da mogu da mi se poverim. I meni je možda najlakše, možda je to moj odbrambeni mehanizam, da se jednostavno povučem ne bi li se zaštitila od neke potencijalne opasnosti – rekla je Katarina u emisiji “Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović”.
(Telegraf.rs)
Dodaj komentar