Spasoje Ž. Milovanović o Bitefu i izletu u glumu

U susret 59. Bitefu, koji će se od 13. do 20. septembra održati pod sloganom “Usudi se da saznaš”, selektor i predsednik Odbora Bitefa Spasoje Ž. Milovanović predstavio je program ovogodišnjeg festivala na obroncima Rudnika, u zadivljujućem ambijentu šumadijskog etno-imanja Zdravkovac, pred okupljenim novinarima.

– Žiri predvodi Verner Din, nemački glumac, a članovi su i Vasil Vasilev iz Bugarske, Kadri Ozdžan iz Turske, Irena Belojica i Molina Fotez Udovički iz Srbije. Tema festivala je “Usudi se da saznaš”, što znači otvorenost za nova mišljenja i stavove, proces saznanja, a ne samo posedovanje istine.

Da li su predstave koje ćemo gledati bile deo ranijeg izbora ili su naknadno odabrane?

– Ove predstave su moj lični odabir, nisu povezane s ranijim najavama. Svaka predstava nosi svoju poruku i pokušava da nas natera da preispitamo svoje stavove o društvenim pitanjima.

Možete li nam reći nešto više o otvaranju s “Mletačkim trgovcem”?

– To je klasični Šekspir, ali radnja je smeštena u fašističku Italiju 1938. godine, s jasnim aluzijama na društvene probleme i diskriminaciju. Glavnu ulogu Šajloka igra Slobodan Beštić, što je dodatni kvalitet predstave.

Kako vidite mesto Bitefa u godini jubileja, pred 60. rođendan festivala?

– Svaki jubilej nosi obavezu poštovanja istorije i predviđanja budućnosti. Bitef je oduvek tražio nove pozorišne jezike i društvene teme. Verujem da će jubilej biti prilika da se sagleda razvoj pozorišta, jer granice između tradicionalnog i avangardnog teatra danas su vrlo nejasne.

Koja je crvena nit koja povezuje svih 60 godina festivala?

– To je znatiželja, otvorenost i spremnost da se problematizuju gorući društveni problemi. Pozorište je uvek angažovano i obraća se društvu u kojem nastaje.

Da li su otkazane predstave imale neke ugovorne obaveze ili materijalne posledice?

– Ne, te predstave više ne tretiram kao deo festivala i nema nikakvih obaveza. Sve je to besmisao i ne želim da se vraćam na te teme.

Kako ocenjujete goste i reditelje predstava koje dolaze?

– Svi su grandiozni umetnici. Svaka predstava je posebna i zanimljiva na svoj način. Na primer, “Albion” iz Bugarske je spektakl o sećanju, “Stalker” iz Gruzije donosi duboku introspektivu, a “Antigona” iz Turske postavlja pitanje sukoba pojedinca i zakona. “Crno zlato” Dejana Dukovskog, u režiji Olivera Frljića i u izvođenju ansambla Beogradskog dramskog pozorišta, otvara prostor porodice. Ali ni porodica ovde nije sigurno mesto.

Kakvi su organizacioni izazovi ovogodišnjeg festivala?

– Organizacija je, kao i uvek, s birokratskim začkoljicama, ali ništa ne predstavlja ozbiljan problem. Budžet je manji nego ranijih godina, ali to nas ne sprečava da nastavimo.

Kad ste prvi put prisustvovali Bitefu i koliko ste upoznati sa alternativnim pozorištima u zemljama gostiju?

– Prvi put sam bio 1992. godine. Alternativno pozorište postoji svuda, a Bugarska je posebno bogata takvim scenama. Na primer, Džon Malkovič je režirao predstavu u Sofiji koja je izazvala kontroverze, što pokazuje koliko su problemi slični onima koje ima i Bitef. (Predstava koju je režirao slavni holivudski glumac Džon Malkovič izazvala je haos u Bugarskoj, pošto su nacionalističke grupe organizovale demonstracije ispred Narodnog pozorišta “Ivan Vazov” u Sofiji, pretili i zabranjivali gledaocima da uđu u salu i verbalno se sukobljavali sa upravom pozorišta. Nacionalističke grupe ispred pozorišta tražile su da komad “Oružje i čovek” Džordža Bernarda Šoa, komedija koja govori o vremenu 19. veka u periodu srpsko-bugarskog rata, bude zabranjena, a Malkovič proteran iz zemlje jer “vređa Bugare” prim. aut.)

Imate li neku poruku za publiku?

– Želim svima da uživaju u festivalu, da budu otvoreni za nova iskustva i da se usude da saznaju nešto novo. Bitef je mesto susreta, razmene i stvaranja.

Odakle fascinacija glumom u ovim godinama? Gledaćemo vas na Festu u film “Zlatni rez ’42”?

– Sve je počelo potpuno neplanirano tokom pregovora s Lordanom Zafranovićem. Usred razgovora mi je iznenada rekao: “Kakve oči imaš, da li bi hteo da igraš ustašu?” Iz ogromnog poštovanja prema tom filmskom čarobnjaku, pristao sam, mada sam na kraju dobio ulogu naciste. Samo ta jedna fascinantna scena snimala se pet-šest dana, a raditi s nekim ko umetnički stvara, a ne samo tehnički režira film, bilo je za mene potpuno nestvarno iskustvo.

Posle toga su se nizale uloge negativaca. Da li se taj grubi izgled kosi s vašom pravom prirodom?

– Ubrzo me je pozvao i Žarko Jokanović da, zbog karakterističnog lica, uskočim u ulogu kriminalca umesto kolege koji je odustao. Tako sam vizuelno postao pretplaćen na negativce, iako moj pravi unutrašnji svet zapravo najbolje objašnjava onaj božanstveni stih: “Moja je duša jagnje belo u tijelu bučnoga vola.”