Irfan Mensur o predstavi ‘Sofka’: Emotivni omaž Sanji Iliću

Gotovo tri decenije Irfan Mensur vezan je za Narodno pozorište u Nišu, gde je režirao neka od najuspešnijih ostvarenja ovog teatra – od kultnog “Ja, Klaudije”, preko “Tašane”, “Zone Zamfirove”, “Edmunda Kina” i “Ane Karenjine”, do nove predstave “Sofka”, koja će 5. oktobra otvoriti novu pozorišnu sezonu i festival “Teatar na raskršću”. U naslovnoj ulozi publika će gledati Milicu Majkić, kojoj je Mensur poverio jedan od najsloženijih ženskih likova srpske književnosti.

– Kad se izračuna devet predstava na 30 godina, ispadne da sam na otprilike 3,3 godine radio predstavu, što i nije tako učestalo za neke okolnosti, mada za naše srpske jeste, u smislu da je mene ovo pozorište na neki način usvojilo kao što sam ja usvojio ovo pozorište i ovaj ansambl. Ovde sam stekao prijatelje, stekao poznanike. Za prvu predstavu, kada sam došao da vidim ansambl, nisam znao nikoga od glumaca koji su tada bili u ansamblu. Od tog trenutka i od te predstave, koja je zaista imala veliki uspeh, defakto sam uvek radio sa skoro istim ljudima, svih ovih tridesetak godina.

Kad je Bora Stanković u pitanju i 150 godina Bore Stankovića, ja nisam imao nameru da ova predstava obeleži 150 godina, prosto sam želeo da se odužim svom divljenju Bori Stankoviću time što ću ponovo nešto uraditi, jer sam uradio “Tašanu” za koju su mnogi glumci dobijali nagrade i za koju sam i ja dobio nagradu za režiju.

Tekst predstave nazvali ste “Sofka”, a ne “Nečista krv”. Kako ste dramaturški oblikovali ovaj naslov i koja ste još dela Borisava Stankovića utkali u dramatizaciju?

– Namerno sam nazvao svoju dramatizaciju “Sofka”, jer nisam želeo da u prvi plan stavim društvene okolnosti, kojima se na neki način bavio Bora Stanković, nego sam hteo da u prvi plan stavim ženu; ženu u tom društvu, ženu u tim okolnostima. Nisam smeo da oskrnavim “Nečistu krv”, jer to je zaista veliki roman, nego sam samo nekoliko elemenata i nekoliko rečenica iz njegovih pripovedaka ubacio kao neko opšte razmišljanje, koje bi pomoglo razumevanju “Nečiste krvi”. Ja sam kompletan jedan lik iz “Tašane”, Paraputu, prebacio u “Nečistu krv”, zato što se u tom romanu pojavljuje sličan lik i mislim da nisam oskrnavio Boru Stankovića time što sam taj lik obogatio uzimanjem Parapute i stavljanjem u moju dramatizaciju.

Sofka je jedan od najznačajnijih ženskih likova naše književnosti. Šta vas je vodilo da upravo nju postavite u središte predstave?

– Privatno se divim ženama; divim se ženama i njihovoj moći. Mislim da se preko Sofke prelama kompletno društvo tog doba. Kada sam stavio Sofku kao centralni lik i kad sam preko Sofke počeo da lomim svoja razmišljanja o patrijarhalnom društvu sa svim svojim skaradnim običajima, sa svim svojim primitivizmima, sa svim svojim genetskim izopačenostima, shvatio sam koliko žena, moja Sofka, mora da trpi i koliko je morala da izdrži ne bi li ostala svoja. Naravno, ona je poražena, ali negde u dubini duše je pobedila. Ja volim žene pobednike u svakom obliku, pa čak i onda kada su poražene.

Pogledajte najbolje uloge Irfana Mensura

U vašim predstavama glumac je uvek u prvom planu. Kako ste ovog puta uskladili glumačku igru, scenografiju i kostim?

– Sve sam pojednostavio i stavio sam glumce u prvi plan. Sve moje predstave pokušavaju da stave glumce u prvi plan. Ja ne volim glomazne scenografije, ne volim scenografije koje treba da skreću pažnju s glumačke igre. Volim scenografije koje na neki način minimalistički obeleže epohu, ali se uvek igram kostimom kao nečim što je jako važno, ne bi li se ta epoha na pravi način prezentovala publici. Ne volim tradicionalizam u kostimu, ne volim folklorizam u kostimu. Ovaj kostim nije pobegao od nečega što je sudar građanskog i seoskog, ruralnog i pojave građanskog, hadžijskog društva. Elementi su ostali isti, ali ja nisam želeo da to pretvorim u folklorni kostim. Zamolio sam kostimografa da sve nijanse budu zagasite – crna, bela i siva – i igrom tih boja bojim celu predstavu.

Muzika Sanje Ilića zauzima posebno mesto u predstavi. Koliko vam je bilo važno da upravo njegove kompozicije budu deo “Sofke”?

– Kad čitate Boru Stankovića, ako ga pažljivo čitate, kao što osetite miris, prepoznajete te ljude i vidite te ljude, tako čujete i muziku kojom su ti ljudi bili okruženi. Ja sam uvek čitajući Boru Stankovića u stvari slušao Boru Stankovića – kao da sam bio prisutan tih večeri, tih jutara, tih svadbi, tih slava, gde se muzika koristila kao neki odušak i ventil nagomilane energije tog društva.

Istog trenutka kad sam odlučio da radim dramatizaciju, čuo sam muziku Sanje Ilića. Ne zato što je bio moj prijatelj, već zato što smo sarađivali na desetak predstava, na brojnim projektima, od Balkanike do čuvene “Plave ptice”. Sanja je bio moj prijatelj, saradnik, a iz svega se izrodilo i kumstvo. Nažalost, otišao je prerano. Dok sam radio dramatizaciju, sve vreme sam čuo njegovu muziku, pa sam razgovarao sa Andrejem Ilićem, njegovim sinom, koji je kum mom sinu, i pitao ga za dozvolu da koristim Sanjine kompozicije. Andrej se odrekao svih autorskih prava i poklonio ih meni i Narodnom pozorištu Niš, želeći da Sanja doprinese uspehu “Sofke”. Na neki način, ova predstava je i omaž mom prijatelju i saradniku.

Šta biste voleli da publika ponese iz pozorišta posle predstave “Sofka”?

– Meni se retko dešavalo da radim u nekom gradu, a radio sam i u Zaječaru, i Vršcu, i Mostaru, naravno i u Beogradu, da ljudi unapred znaju i da su toliko zainteresovani za nešto što će se tek pojaviti za mesec ili dva. Nikad mi se nije desilo da mi toliko ljudi priđe na ulici i kaže: “Radite ‘Sofku’, radite Boru Stankovića, pa divno.”

Mislim da je Niš zaslužio da se na neki način tih 150 godina obeleži ovom mojom “Sofkom”. Ja ne pravim predstavu da bih izazvao emocije, već predstavu koja će nas opomenuti da bežimo od svog primitivizma, da se vratimo pravim, istinskim patrijarhalnim vrednostima i da zaboravimo običaje koji su necivilizovani. Svi ljudi koji dođu s dobrom namerom da gledaju “Sofku” biće ganuti njenom sudbinom, preko koje se sve prelama.

Ne želim da upravljam emocijama publike, ali mi je drago što već sada, tokom proba, vidim glumice i saradnike koji sede u gledalištu s maramicom u ruci. Ne idem za tim da ljudi plaču, ali me raduje što glumci već u ovoj fazi uspevaju da izazovu emociju i opomenu koja je prepoznatljiva.

Niš me s pravom svojata kao svog čoveka

Za Niš Irfana vezuju mnoge stvari, od prvih ljubavi do susreta s pozorištem.

– Izbacili su me iz trećeg razreda gimnazije, zbog čega sam morao da pređem u Niš, gde je živeo moj otac. Mene i Niš svojata kao svog čoveka. Kad sam se iz Sarajeva preselio u Niš, počeo sam da posećujem pozorište i shvatio da postoji još nešto osim sporta. Nikad pre toga nisam otišao u pozorište. Prvi put sam tamo ušao sa 16 godina. Živeo sam u kući profesionalne glumice, a kod nas su dolazile i njene kolege često u goste. Iz radoznalosti sam odlazio u pozorište da shvatim o čemu oni pričaju i naslutio lepotu tog poziva. Intimno sam poželeo da i ja postanem glumac i otišao pravo na Fakultet dramskih umetnosti kod Minje Dedića – govorio je Mensur u ispovesti za Kurir.

 Bonus video: Mensur o snimanju filma bez honorara