Šok ispovest sina koji je ogorčen jer mora da brine o ocu i majci

Briga o ostarelim roditeljima može da bude izuzetno zahtevna, naročito kada sva odgovornost padne na jednu osobu. Jedan čitalac obratio se redakciji Independent upravo zbog problema sa kojim se sve teže nosi, njegovi roditelji su u osamdesetim godinama, odbijaju profesionalnu pomoć, dok on, kao jedinac, oseća da nema pravo da ih prepusti drugima.

Problem je što on ima sopstveni život, zahtevan posao, decu i zdravstvene probleme, a do roditelja mu je potrebno oko pola sata vožnje. Zbog toga se, kako priznaje, u njemu sve više gomilaju umor i ogorčenost.

Posebno teško mu pada osećaj krivice. Svestan je da su roditelji stari i da nemaju nikoga osim njega, ali istovremeno priznaje da se oseća kao da njegov život više nije njegov.

U svom pismu priznao je i da ponekad poželi da se razboli ili da mu se dogodi nešto zbog čega više ne bi mogao da bude stalno dostupan roditeljima, verujući da bi ih to konačno nateralo da prihvate pomoć. Njegovo pismo prenosimo u celosti: 

“Užasno se osećam što ovo govorim, ali kao da sam zarobljen u nekoj vrsti žive noćne more, jer sam jedina osoba koja brine o svojim ostarelim roditeljima.

Oboje su u osamdesetim, mama ima 84, a tata 89 godina, i odbijaju bilo kakvu pomoć, kao i mogućnost da se presele u dom ili neki oblik stanovanja uz stručnu negu. Uvereni su da mogu sami da se staraju o sebi i jedno o drugom, ali postaje sve očiglednije da to više nije tako.

Tata sve češće zaboravlja stvari, do te mere da to može da postane opasno, dok mama smatra da i dalje može da vozi i kuva, iako joj je vid loš, a koordinacija još gora. I koliko god oboje insistirali na tome da su samostalni, i dalje zavise od mene kada treba praktično bilo šta da se reši.

Moram da obavljam svu kupovinu i plaćam račune umesto njih, a zovu me svaki put kada se nešto dogodi, kada treba zameniti sijalicu, kada im ponestane mleka ili kada im treba lek. Očekuju da ostavim sve što radim i odmah odem kod njih.

Ali i ja imam svoj život. Imam zahtevan posao, zdravstvene probleme i svoju decu. Pritom ne živim iza ugla,do njih mi treba pola sata vožnje, i tako svaki put.

Znam da nemaju nikoga drugog jer sam jedinac i zato osećam da je moja dužnost da brinem o njima. Ali duboko u sebi osećam ogromnu ogorčenost zbog odgovornosti koja je potpuno pala na mene. A onda osećam i krivicu zato što se uopšte tako osećam.

Volim ih, ali sam iscrpljen.

Ponekad poželim da imam neki razlog zbog kojeg više ne bih mogao sve da radim. Uhvatim sebe čak i kako želim da se razbolim ili da mi se dogodi neka nezgoda, samo da bi oni konačno morali da prihvate da ne mogu svaki put da ostavim sve i potrčim kod njih.

Imam osećaj da moj život više ne pripada meni. Praktično se pretvorio u služenje drugima. Sve me to potpuno iscrpljuje, umara i frustrira, a ne znam kako da promenim situaciju.“

Na njegovo pismo odgovorila je Viktorija Ričards, savetnica i urednica Independenta, koja je ocenila da je najvažnije da čovek u takvoj situaciji prepozna sopstvene granice.

Ona je ukazala na širi problem nedovoljne podrške ljudima koji brinu o starijim članovima porodice, ali je posebno naglasila da odgovornost prema roditeljima ne znači da jedna osoba mora da preuzme kompletnu brigu o njima.

Prema njenom mišljenju, čovek ne može da bude od koristi drugima ako je potpuno iscrpljen. Kao primer navela je pravilo iz aviona da najpre treba staviti masku za kiseonik sebi, a tek potom pomoći drugima.

Ričards je zato savetovala čitaocu da počne da postavlja jasne granice. Umesto da prekida sve obaveze i odmah odlazi roditeljima zbog svake sitnice, trebalo bi da odredi dane i vreme kada će ih posećivati i pomagati im.

Kao jedno od mogućih rešenja, savetnica je predložila uključivanje komšija, prijatelja i drugih ljudi iz njihovog okruženja koji bi povremeno mogli da pomognu.

Istovremeno, smatra da bi roditelji trebalo da shvate da postoje stvari koje njihov sin više ne može sam da obavlja i da će, ukoliko žele da ostanu u svom domu, možda morati da prihvate profesionalnu pomoć.

Ričards je ukazala i na mogućnost da čitalac deo odgovornosti preuzima zbog osećaja krivice. Zbog toga bi, kako je navela, trebalo jasno da roditeljima stavi do znanja da će biti uz njih kada je zaista hitno, ali da istovremeno ima obaveze prema sopstvenoj porodici.

Jedan od konkretnih saveta bio je i da zajedno naprave spisak za kupovinu, kako bi se izbegli brojni pojedinačni pozivi zbog sitnica.

Ukoliko ni takav dogovor ne bude dovoljan, savetnica smatra da bi trebalo otvoreno razgovarati o profesionalnoj pomoći.

Poruka njenog odgovora je jasna: briga o roditeljima ne bi trebalo da znači potpuno odricanje od sopstvenog života. Pomagati drugima je moguće samo dok čovek ima dovoljno snage da to čini.