radiobalkanfox
- Njihova ljubavna priča trajala je skoro pedeset godina, a prva zajednička godina, venčanje i život u skromnim uslovima ostali su posebna sećanja.
- Janketić je ostao skroman i cenjen glumac, koji nije pridavao veliki značaj nagradama, i igrao je gotovo do samog kraja života uprkos bolesti.
Prošlo je šest godina od odlaska glumačkog barda Mihaila Miše Janketića, ali u domu koji je delio sa suprugom, glumicom i balerinom Svjetlanom Knežević, sećanja i dalje žive.
Okružena fotografijama, knjigama i priznanjima, Svjetlana ističe da ljubav ne poznaje odsustvo:
„Proletelo je, zaista. Meni se čini, pošto sam već u određenim godinama, da što si stariji, vreme nekako brže protiče. Samo što je Nova godina, dođe leto. Prođe leto, eto je Nova godina. Tako da Mišin odlazak… meni se čini da on nije otišao. On je sa nama tu svakodnevno. To je prosto samo fizičko odsustvo. Često pričamo o njemu. U njegovom omiljenom delu stana stavili smo jedan veliki sto, gde se družimo kada su neka slavlja, rođendani, da bismo na neki način imali iluziju da je i on sa nama.”, rekla je ona nedavno za “Blic”.
Uprkos brojnim nagradama koje su obeležile njegovu bogatu karijeru, Janketić je tokom čitavog života ostao izuzetno skroman čovek:
„Ne znam koliko mogu biti objektivna. Znam da je bio cenjen, znam da je bio voljen, znam da je bio skroman i da nije pridavao mnogo značaja ni nagradama. Ja sam tek posle njegovog odlaska uokvirila, ali samo deo nagrada koje je primio. Mislim da ne postoji nagrada u jugoslovenskom prostoru koju nije dobio za neki projekat.”
Poslednji dani i hrabrost pred odlazak
Pozorište je bilo Mišin život i igrao je gotovo do samog kraja, usprkos teškoj borbi sa emfizemom. Poslednji dani u bolnici tokom praznika bili su izuzetno teški za porodicu, ali je glumac zadržao duh i duhovitost do zadnjeg momenta:
„Miša je radio, čini mi se, gotovo do poslednjeg trenutka svog života. Doduše, godinu–dve pre odlaska vratio je velike uloge… Miša je igrao samo te manje uloge, jer je pozorište prosto bio njegov život. Ako nema predstavu nedelju dana, on se već unervozi. Znate, emfizem je strašna bolest. Međutim, trudili smo se da se leči… Te dve nedelje ležanja u bolnici bile su vrlo teške. Nedelju dana bio je u veštačkoj komi. Kada su ga razbudili, dozvolili su nam da polako redom uđemo kod njega. Nije mogao da govori, ali nam je pisao. Bio je jako duhovit, jako hrabar.”
Ljubav duga pola veka i skromni počeci
Njihova zajednička priča trajala je bezmalo pedeset godina, a započela je još 1971. godine. Venčanje 1972. godine odigralo se potpuno spontano i bez velike pompe:
„Već smo živeli zajedno. Jedne srede me pita: ‘Šta radiš u subotu?’ Rekla sam da imam još jedan kadar da snimim i predstavu uveče. Kaže: ‘Hoćeš li da se venčamo u subotu?’ Rekla sam: ‘Hoću, hoću.’ Tako smo na čuvenom venčanju bili samo kumovi, moja mama i očuh, i kuma iz Sarajeva… Bili smo obučeni jednostavno, u braon haljini i odelu, a kum je doneo buket sveća… Miša i ja smo živeli u garsonjeri u Beogradskoj ulici, u 21 kvadratu. To je meni bila palata.”
Borba za porodicu i ostvarenje najveće želje
Odrastavši kao siroče po domovima, Janketić je iznad svega želeo veliku porodicu. Nakon višegodišnjeg lečenja steriliteta, Svjetlana mu je u jednom trenutku ponudila razvod kako bi on ostvario svoju želju, što je on odlučno odbio:
„Znajući Mišinu želju da ima porodicu, u jednom trenutku sam mu predložila da se razvedemo. Međutim, on je rekao: ‘Ja se nisam ženio zbog dece, nego zato što te volim. Evo vidiš, sada ide leto. Kad se vratimo, otići ćemo do Zvečanske, pa možemo odmah i usvojiti i dečaka i devojčicu.’ I zamislite, tog leta sam ostala u drugom stanju.”
Nakon rođenja prvog sina Radomira, porodica se proširivala, a danas su unuci njena najveća radost:
„Da, unuci su velika radost. Najstariji Srđan je završio fakultet i radi. Nadam se da ću doživeti i praunuče. Svi me zovu baba, čak i deca. A ja im kažem: ‘Ja sam vaša mama!’”
Glumački gen i kako je Miša postao glumac
Deca Marko i Milica nastavili su glumačkim stopama svojih roditelja, dok je i unuka Zoja posvećena glumi u „Dadovu”. Svjetlana ističe da su se deca sama izborila za svoj uspeh, uprkos predrasudama javnosti:
„Znam da im nije bilo lako i da su morali da se potrude. Marko je odbijen dva puta na Akademiji, dok je Milica, doduše, primljena odmah i bila prva na rang-listi… Predrasude su jako velike… A oni su sjajna deca, sjajni glumci, što je normalno, jer talent je u genu. Evo moja unuka Zoja je od skora u Dadovu. Ja sam toliko ponosna, jer je ona sjajna.”
Zanimljivo je da je sam Miša Janketić na glumu dospeo sasvim slučajno, na nagovor Bekima Fehmiua, iako je prvobitno studirao književnost:
„Vratio se u Beograd, i trebao je da izgubi pravo na Dom i stipendiju ako ne upiše godinu. U Domu je bio Bekim Fehmiu i on mu je predložio: ‘Ti umeš da recituješ. Hajde, nauči ovo, pripremi se, idi na prijemni, sigurno će te primiti…’ On je stalno govorio: ‘Moja najveća želja je bila da budem učitelj u nekom malom mestu, da se oženim nekom dobrom ženom koja će spremati, kuvati i da tako na zemlji proživi život.’”
Porodični mir i praznične tradicije
Danas Svjetlana praznike provodi mirno, u krugu najbližih, obeležavajući ih u porodičnom domu sa decom i unucima:
„Ivin muž, moj divni zet Aleksandar, slavi 30. decembra rođendan. Mi već godinama… porodično proslavljamo Novu godinu kod njih u kući. A 31. decembra dolaze deca i moji unuci da me pozdrave, i onda oni odu u svoje kuće, a ja gledam televiziju. Ništa spektakularno i veće mi je zadovoljstvo u ovim porodičnim trenucima.”
Dodaj komentar