Edi Horniman je nova opsesija žena širom sveta: Na ekranu je neodoljiv – ali da li bismo ovakvog muškarca zaista poželele i u stvarnom životu?

A onda mali problem: Edi Horniman je kriminalac.

I to u drugoj sezoni The Gentlemen više nije čovek koji se slučajno našao među kriminalcima i samo pokušava da izvuče porodicu. On sada svesno želi moć, širi posao i sve lakše prelazi granice koje bi onaj Edi sa početka serije verovatno smatrao neprihvatljivim. Netflix ga opisuje kao čoveka koji je prihvatio mogućnosti koje mu pruža kombinacija aristokratskog porekla i kriminalnog sveta, dok Teo Džejms kaže da upravo moć počinje da menja način na koji Edi vidi sebe.

Drugim rečima, kada bismo njegov CV dobile od drugarice uz pitanje „šta misliš o ovom tipu?“, verovatno bismo imale nekoliko vrlo ozbiljnih potpitanja.

Pa ipak, Edi Horniman je postao jedan od onih televizijskih muškaraca zbog kojih je internet vrlo brzo zaboravio sve lekcije o red flags.

I možda je zanimljivije pitanje od „zašto je Teo Džejms zgodan?“ zapravo ovo: šta tačno Edi ima što ovaj tip muškarca na ekranu čini toliko privlačnim — i da li bismo ga zaista želele pored sebe kada bi postojao u stvarnom životu?

Edi gotovo nikada nije najglasniji muškarac u prostoriji.

Ne mora da objašnjava koliko je moćan, ne pravi predstavu od sopstvenog autoriteta i ne podiže ton svaki put kada želi da ga neko shvati ozbiljno.

On posmatra. Razmišlja. Donosi odluku.

Netflix čak njegov um opisuje kao njegovu „supermoć“. Edi ume da proceni situaciju, prilagodi se i deluje onda kada ostali oko njega počnu da paniče.

To je važan deo njegove privlačnosti.

Jer ono što na prvi pogled izgleda kao klasična dominantna muškost zapravo je nešto mnogo sofisticiranije: kompetentnost.

Nije privlačan samo zato što može nekoga da prebije. Privlačan je zato što ostavlja utisak čoveka koji će, kada se pojavi problem, uraditi nešto sa njim.

U svetu u kojem je mentalni teret organizovanja života često jedna od najvećih tema modernih odnosa, fantazija o čoveku kome ne morate da nacrtate šta treba da uradi ima prilično očiglednu draž.

Bilo bi pomalo nepošteno sve pripisati psihologiji.

Živi na ogromnom engleskom imanju. Vozi dobre automobile. Zna kako se nosi trodelno odelo. Tweed mu izgleda prirodno. Ima sat koji verovatno košta koliko nečiji stan i ponaša se kao čovek kome niko nikada nije morao da objasni koju viljušku treba da koristi.

Kostimografija The Gentlemen namerno gradi taj svet kroz bespoke tailoring, vintage komade, lovačke jakne, klasična vozila i sve vizuelne kodove stare britanske elite.

Još nakon prve sezone porasle su Pinterest pretrage pojmova poput „Theo James aesthetic“, „tweed jacket outfit“, „flat cap“ i „vintage watches“, dok su pojedini britanski heritage brendovi čiji su se komadi pojavili u seriji beležili povećanu potražnju.

Drugim rečima, serija nam nije prodala samo Edija Hornimana.

Prodala nam je ceo svet u kojem Edi Horniman postoji.

Da je Edi samo aristokrata u savršenom odelu, verovatno ne bi bio ni upola toliko zanimljiv.

Da je samo nasilni kriminalac, verovatno ne bismo pisale ovaj tekst.

Privlačnost nastaje između te dve stvari.

On zna pravila lepog ponašanja, ali ih može prekršiti. Deluje hladno, ali je vrlo odan porodici. Izgleda kao čovek koji bi mogao da bude na večeri u Buckinghamskoj palati, ali nekoliko sati kasnije bez većeg problema razgovara sa gangsterima.

Tu se pojavljuje ona večita popkulturna fascinacija „bad boy“ muškarcem: opasnost koja na ekranu deluje kontrolisano.

I to nije samo teorija koju smo izmislili gledajući Tea Džejmsa.

Jedna studija iz 2024. bavila se upravo romantičnim parasocijalnim vezama žena sa „bad boy“ likovima iz filmova i serija. Na malom uzorku od 47 žena, sklonost traženju uzbuđenja i opuštenijem, manje vezujućem pristupu ljubavi bila je povezana sa snažnijom privlačnošću prema ovakvim izmišljenim likovima. Autori pritom naglašavaju da je studija korelaciona i mala, pa ne govori ništa univerzalno o ženama.

Ali postoji jedna vrlo jednostavna stvar koju fikcija omogućava: možemo da uživamo u opasnosti bez stvarnih posledica.

Edi može da bude misteriozan, nasilan i moralno sumnjiv, a mi smo sasvim bezbedne sa druge strane ekrana.

To je prilično drugačije od situacije kada vam stvarni muškarac u utorak uveče kaže: „Ne mogu da ti objasnim gde sam bio poslednja četiri sata.“

On nema onu očiglednu energiju čoveka za kojeg biste već na prvom piću znale da će vam praviti probleme.

Deluje odgovorno. Porodično. Kontrolisano. Obrazovano. Dobro vaspitano.

U prvoj sezoni njegov glavni motiv čak jeste da zaštiti porodicu i izvuče je iz kriminalnog posla. Tek tokom priče otkrivamo da mu svet moći možda prija mnogo više nego što je želeo sebi da prizna. Netflix još tada prenosi Džejmsovo objašnjenje da Edi, nakon što iskusi stvarnu kriminalnu moć, počinje da postaje zavisan od nje.

Druga sezona taj proces vodi mnogo dalje.

Teo Džejms je otvoreno govorio da nije želeo da Edi ostane samo čovek koji je uvek „cool as a cucumber“. Želeo je da vidimo šta se događa kada čovek koji je na početku bio relativno dobar počne da postaje sposoban za veoma brutalne stvari.

I upravo zato je lik zanimljiviji od običnog televizijskog alfa muškarca.

Nije zao od početka. Gledamo kako mu se dopada ono što postaje.

A to je mnogo zavodljivija priča.

Postoji još jedna važna stvar zbog koje Edi funkcioniše.

Suzi nije žena koju mora da spasava.

Kaja Skodelario igra osobu koja poznaje kriminalni svet bolje od njega, često je nekoliko koraka ispred njega i ne impresioniraju je ni njegova titula ni prezime.

Njihova hemija funkcioniše upravo zato što postoji stalna borba za ravnotežu moći. Džejms i Skodelario njihov odnos opisuju kao spoj partnerstva, nepoverenja i privlačnosti, dok je Skodelario ove sezone čak upotrebila izraz „work wife-work husband“ za njihovu dinamiku.

Edi zato ne deluje privlačno zato što pored sebe ima ženu koja ga bespogovorno prati.

Najbolje scene ima sa ženom koja mu parira.

I to čini njegovu verziju moći mnogo zanimljivijom.

Tu televizija i stvaran život počinju prilično brzo da se razilaze.

Postoje istraživanja koja su ranije pokazivala da osobine povezane sa takozvanom „mračnom trijadom“ – narcizmom, makijavelizmom i subkliničkom psihopatijom – pod određenim uslovima mogu delovati privlačno, naročito u kratkoročnom kontekstu. Jedna studija iz 2014. na 128 žena zaista je pronašla veću privlačnost prema muškom liku sa izraženijim takvim osobinama.

Ali novija, mnogo veća istraživanja komplikuju tu popularnu ideju da „žene vole loše momke“.

U dve studije sa ukupno više od 1.200 učesnika, rezultati nisu pokazali jednostavno pravilo. U jednom eksperimentu srednji nivoi nekih „mračnih“ osobina bili su privlačniji za kratkoročne odnose, dok su u drugom učesnici najviše preferirali osobe sa niskim nivoima tih osobina i za kratke i za duge veze.

Dakle, moguće je da nam se na ekranu sviđa paket koji sadrži samopouzdanje, dominaciju, nepredvidivost i uzbuđenje.

To ne znači da želimo manipulaciju, emocionalnu hladnoću ili opasnost kada treba sa nekim da delimo kupatilo i račun za struju.

I naravno, niko ovde ne postavlja Ediju Hornimanu psihološku dijagnozu. Poređenje je zanimljivo upravo zato što pokazuje koliko osobina koja u fikciji izgleda kao harizma u stvarnom odnosu može da izgleda potpuno drugačije.

Kad sa njega skinemo kriminalni imperijum, osvetu i povremenu spremnost na brutalno nasilje, šta ostaje?

smiren, sposoban, odan, ambiciozan, dobro obučen, samouveren, zaštitnički nastrojen i ne raspada se čim život postane komplikovan.

Ono što verovatno ne želimo jeste muškarac koji krije pola života, rešava konflikte nasiljem, postaje sve opsednutiji moći i čiji bi odgovor na pitanje „kakav ti je bio dan?“ potencijalno zahtevao advokata.

Možda je baš zato Edi Horniman toliko dobra fantazija.

Serija nam daje opasnost bez rizika, moć bez posledica i emocionalno nedostupnog muškarca čije misli ipak poznajemo zato što smo osam sati gledale priču iz njegove perspektive.

U stvarnom životu to poslednje, nažalost, ne dolazi sa Netflix titlovima.

I zato odgovor na pitanje da li bismo izabrale Edija Hornimana verovatno glasi:

na ekranu – bez razmišljanja!

Možda bismo ipak uzele odelo, smirenost, inteligenciju i samopouzdanje – a kriminalni deo ostavile – Gaju Ričiju.