Roditelji donirali organe sina Nikolasa nakon što je ubijen

U noći 29. septembra 1994. godine, sedmogodišnji Nikolas Grin smrtno je pogođen tokom porodičnog odmora u južnoj Italiji. Njegova smrt bila je tragedija za njegove roditelje, Raga i Megi, ali je njihova odluka da doniraju njegove organe dovela do toga da se broj donora u Italiji utrostruči za samo jednu deceniju – što je kasnije nazvano „Nikolasov efekat“.

„Pomislio sam da bismo, ako stanemo, bili potpuno prepušteni njihovoj milosti. Zato sam ubrzao. Oni su takođe ubrzali i dva automobila su jurila jedan pored drugog kroz noć. Metak je razbio zadnje staklo. Megi se okrenula i činilo joj se da oba deteta čvrsto spavaju.“

U stvarnosti, Nikolas je bio pogođen u glavu, dok je njegova sestra Eleonor mirno spavala. Nekoliko sekundi kasnije razbijeno je i staklo na strani vozača, a drugi automobil je odjurio.

„Zaustavio sam automobil i izašao. Upalilo se unutrašnje svetlo, ali Nikolas se nije pomerao. Pogledao sam ga pažljivije i video da mu je jezik malo virio iz usta, kao i trag povraćanja na bradi“, ispričao je Grin, 2017. godine. Njegova knjiga o ovom iskustvu, „Nikolasov efekat“, poslužila je kao osnova za film „Nikolasov poklon“ iz 1998. godine, u kojem su igrali Džejmi Li Kertis i Alan Bejts.

„Tada smo prvi put shvatili da se dogodilo nešto strašno. Šok kada sam ga video takvog bio je najteži trenutak koji sam ikada doživeo.“

Odmor jedne američke porodice pretvorio se u noćnu moru. Nikolas je nekoliko dana kasnije preminuo u bolnici, nakon što je pao u komu. Ali pre toga njegovi roditelji doneli su odluku koja će promeniti živote sedam porodica širom Italije – odlučili su da doniraju njegove organe.

„U tom trenutku ti ljudi su za nas bili samo apstraktna predstava. Niste znali ko su niti kakvi su ljudi. Bilo je kao kada date novac u humanitarne svrhe, a ne znate kome će i na koji način pomoći. Četiri meseca kasnije pozvali su nas da se vratimo i upoznamo ih na Siciliji, odakle je bilo četvoro primalaca“, rekao je Grin.

Klikom na link pročitajte priču o majci istaknutog srpskog glumca koja je ubijena na kućnom pragu.

Grin kaže da kriminalci u Italiji retko ubijaju decu, jer takvi zločini podstiču policiju da učini sve kako bi pronašla počinioce. Upravo to dogodilo se i u Nikolasovom slučaju. Opsežna policijska istraga dovela je do hapšenja i osuđivanja dvojice muškaraca, Frančeska Mesijana i Mikelea Janela.

I dalje nije poznato da li su muškarci bili pljačkaši ili plaćene ubice koje su, greškom, napale pogrešan automobil. Ipak, činjenica da je jedan od njih angažovao jednog od najboljih italijanskih advokata navela je Grina da posumnja da su imali veze sa mafijom.

„Ubistvo sedmogodišnjeg američkog dečaka u zemlji u kojoj su nasilne smrti česte pokrenulo je u Italiji preispitivanje na nacionalnom nivou“, objavio je „Tajms“. Grin kaže da je priča o nevinom detetu koje je ubijeno tokom odmora u toj zemlji kod mnogih Italijana izazvala osećaj stida i navela ih da prihvate doniranje organa kao svojevrsni način iskupljenja.

„Posao koji smo radili kako bismo ih podsetili na to koliko dobra može proizaći iz svega ovoga imao je potpuno neverovatan efekat, koji nikako nismo mogli da predvidimo. Zemlja koja je bila gotovo na samom dnu Evrope po broju donora organa odjednom se približila samom vrhu. Nijedna druga zemlja nije utrostručila broj donora.“

Godine 1993, godinu dana pre nego što je Nikolas pogođen, organ je doniralo 6,2 ljudi na milion stanovnika, dok je do 2006. godine taj broj porastao na 20 donora na milion stanovnika. U međuvremenu je, 1999. godine, Italija prešla na sistem pretpostavljene saglasnosti, prema kojem se nakon smrti podrazumeva da je osoba pristala na doniranje organa, osim ako je za života izričito navela suprotno.

Francuska, Grčka, Portugal i Španija takođe koriste sistem pretpostavljene saglasnosti, dok se u SAD i Velikoj Britaniji, uz izuzetak Velsa, i dalje primenjuje sistem u kojem osoba mora izričito da pristane na doniranje.

U Italiji postoji više od 120 mesta koja nose Nikolasovo ime u njegovu čast:

50 trgova i ulica
27 parkova i vrtova
27 škola
16 drugih spomenika i objekata, uključujući stablo limuna, most i amfiteatar

„Nikolas je bio dobroćudan dečak koji je u svemu uvek pokušavao da pronađe ono najbolje, pa ste, kada ste bili s njim, i sami želeli da budete najbolji“, objašnjava njegov otac.

„Znam da sa sedam godina verovatno ne bi mogao da shvati sve ovo, ali znam da bi, da je odrastao, upravo ovo želeo da uradimo. U to nema nikakve sumnje. Da je izbor bio između ljutnje prema ljudima koji su to učinili i želje da se, kao prvi prioritet, pomogne nekom drugom, on bi bez sumnje izabrao da nekome pomogne.“

Grin, koji je godinama radio kao novinar u londonskoj ulici Flit strit, pre nego što se preselio u SAD, kaže da ga je sin naučio mnogo o toleranciji.

„Nestrpljiv sam i kada stvari krenu po zlu, lako se iznerviram“, kaže on. „Nikolas je imao neku smirenost i sposobnost da oprosti zbog koje ste i sami želeli da budete takvi.

Ništa nije moglo da pripremi Grina za trenutak kada se našao licem u lice sa ljudima čiji su životi spašeni zahvaljujući organima njegovog sina.

„Kada su se vrata otvorila i kada je šestoro njih ušlo, prizor je bio neizmerno snažan“, kaže on, napominjući da jedna osoba zbog bolesti nije mogla da prisustvuje. „Neki su se smešili, neki su plakali, drugi su bili stidljivi, ali svi su bili živi. Većina njih bila je na ivici smrti. Tek tada sam shvatio koliko je sve to bilo veliko.“

„Postojao je i osećaj da bi roditelji i bake i deke tih ljudi bili potpuno slomljeni. Imali ste utisak da je tu bilo još mnogo ljudi čiji bi životi bili mnogo siromašniji da ih nismo spasli.“

Reg i njegova supruga Megi, koji su se venčali u aprilu 1986. godine, želeli su da osiguraju da Eleonor ne odrasta sama. Kasnije su dobili blizance, Loru i Martina.

Na pitanje kako je smrt njegovog sina uticala na njegov život, Grin odgovara:

„Postoji tuga koje ranije nije bilo. Više nikada nisam potpuno srećan. Čak i kada sam najsrećniji, pomislim: ‘Zar ne bi bilo bolje da je Nikolas ovde?’“

Ipak, „Nikolasov efekat“ predstavlja svojevrsnu svetlu tačku u toj tragediji.

„Osećam da će svaki put kada se u novinama, na televiziji ili radiju pojavi tekst o ovome, među publikom biti neko ko će morati da donese ovu odluku. Ako nikada ranije nije čuo za doniranje organa ili razmišljao o tome, mnogo je verovatnije da će reći ‘ne’.“

Grin se dva puta godišnje vraća u Italiju kako bi podizao svest o značaju doniranja organa. Tokom poslednje posete upoznao je Mariju Piju Pedalu, koja je na dan kada je Nikolas preminuo bila u komi zbog otkazivanja jetre. Nakon što je dobila njegovu jetru, njeno zdravstveno stanje se brzo poboljšalo.

Udala se dve godine kasnije, a dve godine nakon toga rodila je dečaka kojem je dala ime Nikolas. Dve godine kasnije dobila je i ćerku Alesiju. Njih troje doputovali su sa Sicilije, gde je doniranje organa 1994. godine bilo gotovo nepoznato, kako bi zajedno sa Grinom učestvovali u televizijskoj emisiji u Milanu.

Grin ističe da je čak i primalac Nikolasovog srca, Andrea Monđiardo, koja je preminula 2017. godine, sa tim organom živela tri puta duže nego što je sam Nikolas živeo.

Ipak, on smatra da nasleđe njegovog sina seže mnogo dalje od sedmoro ljudi koji su dobili njegove organe. Kako je broj donora nakon Nikolasove smrti naglo porastao, Grin kaže da danas hiljade ljudi žive zahvaljujući tome, iako bi bez tih organa verovatno preminuli.