radiobalkanfox
- Komšije se prisećaju Oliverinih poslednjih dana, njene bolesti i toga da je poslednje vreme provela prikovana za krevet.
- Svi koji su je poznavali slažu se da je bila vedra, prijatna i prizemna osoba, omiljena među komšilukom i nezaboravna po svojoj skromnosti.
Ulica u kojoj je nekada živela čuvena glumica damas nosi naziv upravo po njoj, ali je prema rečima njenih nekadašnjih sugrađana mnogima to smetalo. U njenu čast podignuta je spomen-ploča na stanu gde je provela poslednje godine života, a njene komšije se ozare kada pričaju o njoj.
– Ceo život smo bile prve komšinice. Olivera je bila veoma zanimljiv lik. Ona i njen suprug su jedno vreme držali školu glume, a mi kao deca smo je često nervirali, dok smo se igrali žmurke, jer smo preskakali ogradu, ali sve je to bilo zanimljivo. Ona je prema meni uvek bila divna. I dan-danas imam knjižicu koju mi je kupila kada sam se rodila. Ona je takođe bila veliki ljubitelj životinja, imala je svoju belu pudlu i bila je jako tužna kada je ona uginula. Posle toga je nastavila da hrani kuce i mace na ulici, uvek je bilo mnogo maca kuca. Bio je problem kada te kuce narastu pa se napravi čopor, ali, sve u svemu, jedan ljubitelj i životinja i ljudi. Bila je veoma zanimljiva, pamtim je sa tim njenim velikim zelenim sunčanim naočarima kako je prolazila ulicom – kaže prva komšinica i dodaje da se Oliverino ime danas često spominje u kraju.
– Naša ulica se nekada zvala Osogovska, a nakon njene smrti je ponela naziv Olivera Marković, tako da je mi svakodnevno spominjemo, pa makar kroz naziv ulice. Kada pričam sa društvom, baš kažemo da je ona neprevaziđena “Gospođa ministarka” i da je ostavila veliki trag i nešto što će se uvek spominjati.
Prva komšinica nam je otkrila da je Oliverin sin prodao stan u kom je živela njegova majka, te da tu retko kada navraća.
– Nismo sa Goranom u kontaktu, a nismo se sa njim često ni viđali tokom njenog života. On je ređe dolazio, kuću je prodao nakon njene smrti. Sada imamo isto odlične komšije, porodica sa troje dece. Mladi, porodični ljudi, nastavlja se ta tradicija dobrih komšijskih odnosa, baš onakvih kao i kada je Olivera tu stanovala.
Komšinica o njenim poslednjim danima
O Oliveri, jedna komšinica imala je samo reči hvale.
– To su bili neki normalni komšijski razgovori, nije bila Gospođa ministarka prema nama (smeh). Nemamo neke upečatljive replike iz tog doba. Sve je komšijski bilo, dobro jutro i dobar dan – rekla nam je ona i otkrila da je glumica poslednje dane života provela prikovana za krevet:
– Znam da je bila jako dugo bolesna, čak je bila i nepokretna, imala je ženu koja ju je čuvala. To je sve što smo o njoj znali do momenta kada nam je Goran javio da je ona preminula.
Komšija kog smo sreli u prolazu kaže da je bio dete kada je Olivera tu živela i uvek ga je pozdravljala sa osmenom.
– Sećam je se još kad sam bio dete naročito kada smo se igrali ovde u parku. Ona i njen suprug Dušan Bulajić su imali dve lepe male kuce koje su šetali, a mi smo im se javljali, kao i oni nama. Bila je jedna vedra, nasmejana žena. Moj tata se družio sa pokojnim Duletom. Drago nam je što je jedna takva diva srpskog glumišta živela u našem kraju i što ova ulica nosi baš po njoj ime. Nama je kao deci bilo veoma interesantno što smo viđali Oliveru, jer smo je tada gledali u serijama – rekao nam je on.
– Ona je mnogo volela svog supruga Duška Bulajića, znali su se po neki put i da se posvađaju, ali su se obožavali. Obožavala je i životinje, imala je psa Dona.
Sin Goran je kako kaže prodao stan uz saglasnost svih rođaka, budući da je kuća bila ortačka.
– Kad je Olivera preminula, Goran je bio jedini naslednik. Duško nije imao dece. On je prodao taj stan, uz našu saglasnost. Sa Goranom nisam u kontaktu, ne viđamo se. Ni Oliveru nije baš često ni posećivao baš zbog tog svog posla. Imali su oni lep odnos, ali nije dolazio često zbog obaveza, putovao je po svetu.
Komšija Dušan Bošković nam je ispričao u kakvoj uspomeni će mu ostati Olivera.
– Ona je ovde došla u poznijim godinama, kada je bila pred penzijom. To je bila kuća njenih rođaka gde je i ona imala svoj stan. Kao starija žena nije se mnogo šetala po ulici i družila se sa komšilukom, ali je bila na svojoj terasi, nalakti se na nju, gleda nas koji prolazimo i javlja nam se, kao i mi njoj. Takva je bila moja komunikacija sa njom. Bio sam mlađi, nisam bio njen vršnjak da bi pričao sa njom. Bila je mirna, tiha žena, kao komšinica je bila okej. Sa njom je živeo i njen suprug kog smo često viđali sa buketom cveća, kada pođe na predstavu da je nagradi za dobru predstavu. Bila je jedna veoma prijatna i prizemna osoba sa kojom je moglo da se komunicira.
Bonus video:
Dodaj komentar