Goca Zdravković o životu sa Tomom i zadnjem razgovoru: “Krali su ga”

Navršilo se 35 godina od smrti legendarnog pevača Tome Zdravkovića, a njegova supruga Gordana i dalje čuva uspomenu na njega i svake godine dolazi u Beograd, na godišnjicu njegove smrti.

Goca Zdravković ističe da ne može da veruje kako godine proletele, te da tri i po decenije živi bez Tome.

Foto: Screenshot ringier / screenshot

– Za mene je to prošlo kao tako brzo da ne mogu ni da verujem da je prošlo toliko. Kad dođem ovde kao da je juče bilo, sve se nekako sve vrati, sve je drugačije. Tamo kad sam i radim, ali ovde kad dođem, drugačije se i osećam. Drugačije imam osećaj da uvek kad se vraćam ovde ću se sresti sa njim. Sinoć sam gledala film i to me je jako ponovo vratilo baš u ono vreme kad smo bili tu. Pomešane su emocije. I srećna sam i tužna. Volim što sam tu što se srećem sa njim, a istovremeno sam tužna zato što ga nema. Sad ova sva situacija oko koncerta i oko ovog svega me opet vraća u neko vreme. I drago mi je da ljudi nisu zaboravili ni njega, ni njegove pesme, drago mi je što traje.

Goca ističe da je živela lep život sa Tomom, bez obzira na to što je on bio boem.

Foto: Toma Zdravković Official / screenshot

– Mi smo imali jako interesantan život i bilo je mnogo lepih trenutaka u našem zajedničkom životu. Ljudi misle da je on bio pijanac, da sam ja tako sedela kući. Ne, to uopšte nije bilo tako. Mi smo imali toliko divnih trenutaka i jedan normalan lep život, bez obzira na njegov život van kuće. Ja sam odvajala to. Kafana, pesma – to je bio njegov život, njegova profesija. U kući je on bio sasvim drugačiji. On je bio presrećan kad se Saša rodio. To su bile takve emocije da je to bilo strašno. Pa je onda bio jako srećan kad smo se vratili nazad, jer ipak smo mi živeli tamo pet, šest godina. I ta nostalgija za Srbijom, za Beogradom je bila strašna. Zato je on napisao onu pesmu „Užele se majko Beograda”. Bilo je jako puno lepih stvari i trenutaka u našem životu i to je i ono što me i vezuje i što me vraća. Loše stvari se zaborave.

Kako je živeo, tako je i stvarao pesme, a uz mnoge danas javnost plače, tuguje i lomi čaše. Bez obzira na to što je pisao tužne pesme, Goca ističe da on nije bio nesrećan.

Foto: Toma Zdravković Official / screenshot

– Nije on patio. On je čovek koji je bio sazdan od emocija. Te emocije su bile toliko jake u njemu da je on morao na neki način da to izbaci iz sebe, da pokaže. I sva njegova emocija je bila u muzici. Morao je da proživi sve da bi nešto napisao. Zato njegove pesme danas žive. Prošlo je par godina i ja kažem: „Zašto ne napišeš nešto, ne izdaš ploču?” On kaže: „Ništa nisam doživeo. Moram nešto da proživim da bi napisao nešto.” Njegove emocije su bile čudne. Nije samo bilo vezivanje za žene, za ljubav, za patnju. On je imao nešto posebno. Mislim da je on bio vanvremenski, jer stvari koje je on čitao, koje su njega zanimale bile su potpuno drugačije. On je obožavao Teslu. On je bio fasciniran. Uvek se divio tim velikanima. Ali je nešto postojalo u njemu da je on tražio sebe. Ja mislim da on nikada nije u suštini spoznao sebe ili imao te neke čudne emocije i nagone i stalno se pitao ko sam, šta sam, zašto sam tu, zašto postojim, zašto ću da odem. Mislim da je pokušavao da nađe odgovor na sva ta pitanja za sebe, ne za nekog drugog. I to je bio taj nagon koji je njega stalno, stalno je tražio nešto.

Na pitanje kako je izgledao Tomin život u tuđini, Gordana kaže:

– Kad sam njega upoznala i pitala ga zašto je došao, on kaže da je došao da umre jer je u tom momentu bio bolestan. Ja mu kažem: “Ne razumem zašto si došao u Kanadu da umreš?” On mi kaže: “Ne mogu da zamislim da moja majka plače na mom grobu.” Bio je jako vezan za svoju majku i puno pesama je i napisano baš o majci. U početku mu je bilo interesantno, a na kraju je rekao: “Bože dragi, ova zemlja je tako hladna. Ovi ljudi su bezosećajni. Ja ovde ne bih živeo nikad. Ja ne znam kako vi živite ovde.” Tamo je shvatio da su ljudi više vezani za materiju. Njega to nije interesovalo. On kaže: “Stalno me zovu da mi pokazuju kuće, da mi pokazuju stanove”. On kaže: “Ljudi, ja nisam rođen na drvetu”. Njega su interesovale neke druge stvari. Kad je došao tamo, rekao je: “Ovde jesu veće mogućnosti, za mene bi bile veće možda da sam nekakav pismen muzičar, ali onda ne bih bio to što jesam.” Tako da nije voleo nikako. Uvek je hteo da se vrati nazad.

Foto: Screenshot ringier / screenshot

Život sa Tomom je bio skroman, njega materijalno nije zanimalo, a najsrećniji je bio kad sav novac koji ima potroši.

– Pa jako skromno. On je tamo bio bolestan, pa se lečio. Posle kad se zalečio, pevao je tu i tamo po Kanadi. Ja sam radila, ali živeli smo jako skromno. Imali smo dovoljno za život i on je to prihvatao. Njemu to uopšte nije smetalo. On je i ovde kad smo došli, rekao: “Meni je dosta jedna soba, samo da ne kisne, da je toplo i meni je u redu.” Nije radio kuće, vile, trčao za nekim materijalnim stvarima. Apsolutno ga to nije interesovalo. To je i bila jedna stvar oko koje smo se zamerili. Ja sam rekla: “Ne možemo da živimo ovde u jednoosobnom stanu. Ti moraš nešto da uradiš da Saša ima svoju sobu, jer ako to ne može ovde, onda moramo da idemo tamo gde on može.” On kaže: “Pa nisam ti ja zidar i da ti ja zidam kule i gradove”. Ja mu odgovaram: “Ja ne tražim ni kule ni gradove. Tražim samo sobu, jer on hoće nekada noću da dovede društvo. Ne može dete da raste tako.“. I onda je on rekao: “Nema problema. Zovi Jugoton, neka dođu, nek ti daju avans, idi kupuj stan, radi šta hoćeš. Mene to ne zanima.” Ja sam shvatila da njega stvarno ne zanima ništa materijalno. On je išao za nekim svojim emocijama – kaže Goca i dodaje:

Foto: Screenshot ringier / screenshot

– Bio je najsrećniji kad potroši sve. Novac ga je jako iritirao. I on kad god dođe kući, pa potroši neku veću svotu, on prevrne džepove i kaže: “Gogi, ja sam došao.” On je više voleo da pomaže ljudima. Onda kad malo popije, on podeli sve po gradu, gde god koga sretne kome god šta treba.

Gordana ne krije da je Toma najviše trošio novac na igre na sreću i alkohol, te da su mnogi iskorišćavali njegovo stanje.

– Pa i na piće i na kocku. U restoranima su ga lešili. Pisali su takve račune da je to bezobrazluk bio, ali njemu to nije smetalo. Jedno vreme je jako puno kockao, išao je u kazino. Kocka je bila igra za njega. U stvari, sve je igra. Razmišljajući shvatila da je on jedno veliko dete koje voli da se igra. Uopšte, život je za njega bio igra, jer stalno mi je govorio: “Kako ti ne možeš da shvatiš da ne postoji ni juče ni sutra, postoji samo danas. Uživaj u svakom trenutku. To je pravi život. Sve ovo ostalo, to je zabluda.” Ja sam mu se smejala na to. Bio je pesimista veliki. Tu zadnju pesmu koju je napisao, “Šta je to u meni”, ja mislim da je to on. To je to što je on tražio. Da li je našao pravi odgovor ili ne, ali mislim da jeste.

Gordana je uz Tomu bila i u dobru i u zlu, a kako kaže, upoznala ga je baš u trenutku kada je bio bolestan i sa njim prošla kroz teške trenutke.

Foto: Screenshot ringier / screenshot

– Upoznala sam kad je bio bolestan. Onda sam mu pomogla koliko sam ja mogla da se to njegovo zdravlje sanira koliko-toliko i uspeli smo mi. On je imao nekoliko operacija u Torontu, pa u Čikagu, to je bilo sanirano pod uslovom da ne sme da pije, da vodi malo drugačiji život. Kad smo došli ovde, u početku je to bilo u redu. On prvih par godina nije puno ni pio, kasnije kad se to sve, kad se on vratio ponovo sebi, onda je krenulo opet istim putem. Mislim da je i ta bolest njega navodila na sve to da bi zaboravio, znao je on da to nije baš tako bezazlena bolest. Kad je ovde se to ponovo pojavilo posle 10 godina, onda je on potpuno promenio svoj život. Pokušao, ali već je bilo kasno. Više nije ni kockao, nije više ni pio toliko kao ranije, možda bi on i ostao i dan-danas živ da nije imao udes. Njega je udario autobus, tad mu je izvađen bubreg i od tada je sve krenulo nizbrdo – priča Goca.

Ona ističe i da je Toma stoički podnosio bolest:

– Nikad nije rekao da ga nešto boli. Koliko god je imao i bolove, uvek je govorio: “Ma ja sam okej.” Znala sam da ga boli. Ne znam zbog čega je to trpeo. Imao je on bolove, pogotovo kad je ležao na VMA. On je imao zadnji nastup 8-og marta, a umro je 30. septembra, ali u početku nismo mislili da će biti tako tragično. Nije se znalo šta će biti, jer tu su se iskomplikovale stvari. Bila je situacija haotična jer je počeo rat. Počeli su da stižu ranjenici, a njegovo zdravstveno stanje se pogoršavalo. Trebalo je da se radi transplantacija bubrega, opšti haos je bio oko toga. Tad se javio jedan dečko iz Mostara koji je bio hteo da bude donor. Međutim, doktor je rekao: “Ne može to, mnoge stvari su se propustile, kasno je, proširilo se na kičmu”. Vratili su ga na VMA, to je bilo u julu. U avgustu i septembaru je bio na VMA, mada sam ja njega svakog vikenda dovodila kući – priča ona, a na pitanje kako je Toma podnosio bolničke dane, kaže:

– Pa i tamo je on pravio frku. Šalio se sa svima. On je hodao, nije on ležao stalno. Pio kafu, tražio da puši. Sa sestrama se šalio i sa doktorima, pravio je sve i svašta. Bežao je iz bolnice. Znao je da u papučama uzme taksi i dođe kući. I onda dođe doktor, pa mu kaže: “Aman, Tomo, vrati se, molim te.” Doktori su bili divni prema njemu. Voleli su ga i lekari, ali pustali su mu puno, jer znali su da mu je kraj blizu.

Poslednji njihov susret i razgovor u bolnici je bio veoma emotivan, a on je imao samo jednu želju.

Foto: Screenshot ringier / screenshot

– Par dana pre nego što je pao u komu, rekao mi je: “Zar ne vidiš da ću da ti umrem?” I ja kažem: “Ne vidim.” Rekao mi je: “Samo te molim jedno, da uzmeš ovo dete i da ideš nazad za Toronto. Nemoj, molim te, da on prođe kroz rat. Samo ga pokupi i idi nazad.” To su mu bile onako zadnje reči. Pitala sam da li žali za nečim, rekao mi je da ne žali ni za čim, osim što neće više da čuje muziku koju je on nekada pravio i žali što neće da doživi da mu Saša poraste. Pa zato je i napisao onu pesmu “Pevajte cigani”. On je sve kroz pesme iskazao. Mnogi ne shvataju da, da je njemu bilo mnogo lako da svoje emocije iskaže, jer on je pisao i tekstove i muziku. To se rađalo u njemu. On je govorio: „Ja pesme pravim po svojoj meri. Ne mogu ja vama da krojim odelo ako ne znam meru”. Nije ni pisao puno za druge ljude. Mislim da je pesma “Svirajte noćas samo za nju”, posvećena Silvani. Nikad ga nisam pitala, niti je on rekao, ali onako kroz reči može da se nasluti za koga je svaka pesma. Bar sam ja to naslućivala. Imao je on neke pesme koje su baš vezane onako za njegove prave emocije. Sećam kad je trebao da ide na tu veliku operaciju, o tome govori pesma “Zaboravljam pesmu”. Plašio se da će doći u situaciju da ne može da peva. Mislim da ne bi mogao da podnese da živi bez muzike,

Goca je ispunila Tomi želju, otišla je sa sinom za Toronto. Kada je legendarni pevač preminuo, Saša je završio tek osnovnu školu.

– Saša ja mislim i dan-danas posle toliko godina nije prevazišao njegovu smrt. On ima problem sam sa sobom što se tiče oca njegovog, prvo je bio jako ljut jer nije shvatio da njega više nema, da neće biti pored njega, pa je govorio: „Otišao je sad kad mi najviše treba”. Posle toga kako je odrastao, onda mu je smetalo jer su svi govorili: „Jao, evo ga sin Tome Zdravkovića”. Kad je prošao pubertet, onda je počeo da shvata ko mu je otac. Ne kroz Srbiju, kroz popularnost, nego kroz njegove pesme. On kaže: „Jao mama, pa tata je bio neko čudo, šta je on sve pisao”. Mislim da nije nikad prevazišao njegov odlazak ni dan-danas. I koliko god da je bio vezan i on ima jako dobrog sluha, on kaže: „ Ja nikada ne bi hteo da radim to što je tata radio, jer znam da to niko ne može da uradi bolje od njega”. On je završio za tonca. Radi kao audio tehničar, ima on u sebi nešto što ne može, što ne želi da kaže nikom i ne želi uopšte da priča o svom ocu.

Goca ističe da sin Saša i te kako liči na Tomu.

– Liči na njega i ima njegove manire, više liči u globalu na njega nego na mene. On je dete koje je rođeno tamo, došao ovde, završio sedmi i osmi razred ovde i otišao tamo. On nije ni ovde ni tamo. Niti može da se uklopi ovde, nema svojih drugara, niti je tamo prihvatio način življenja kako se živi, tako da je on u jednom onako nezgodnoj situaciji.

Foto: Screenshot ringier / screenshot

Preran odlazak Tome je sina Sašu ostavio hendikepiranog

Nije nepoznanica da je Toma imao buran ljubavni život, a Gordana mu je bila peta žena.

– Ja sam peta. Zvanično. Prva njegova supruga je bila Olgica. Imao je ćerku Žaklinu, druga je bila Milica. Sa njom se dvaput venčavao. Razveo se, pa se venčavao. Treća je bila Zorica iz Beča, ne znam da li su bili venčani. Četvrta je bila Nada i ja sam peta. Imala sam prilike da upoznam Milicu. Žaklininu mamu ne, samo na slici. Bili smo u Sutomoru i tamo je Toma pevao i jedno veče na terasi oni su pevali, deca su se igrala i Saša dođe i dovede jednog dečaka, stariji od njega godinu dana i kaže meni: „Mama, moram da te pitam nešto”. Ovaj dečko kaže da je tata trebao da bude njegov tata. Kako je to moguće?” Ja kažem: „Ne znam, srećo, idi pitaj tatu” . I on ode i pita tatu, a Toma pita dečaka: „Kako ti se zove mama?” On kaže: „Milica”. On kaže: „E, pa dobro, sad ćemo da idemo kod, kod tvoje mame, pa ćemo da vidimo”. I on meni kaže: „Ajmo, Gogi, da upoznaš Milicu.”. Dođemo tamo. Milica je jedna divna žena, normalna. Ima dvoje dece i igrali su se tu. On kaže: „Vidi ti njega, odmah je došao da se žali, ne da tatu nikom”. Sa Sašom se on vozao po ringišpilima, stavljao decu svuda. Imao je Saša sa njim jako lepe doživljaje, ali taj nedostatak i preran odlazak mislim da je napravio Sašu hendikepiranog. Zbgo čestih nastupa, bio je odsutan od kuće, a Gordana otkriva koliko joj je nedostajao.

– To je bio njegov posao, na mnoga putovanja išla sam i ja. Bilo je jako teško ostaviti Sašu. Nekad smo išli i ja i Saša. Vikendom ako je bio po inostranstvu, on ode u sredu ili četvrtak, a ja i Saša odemo u subotu uveče, budemo nedelju, pa se vraćamo. Često smo mi putovali sa njim, tako da nije on bio baš mnogo odustan iz Sašinog života. Saša kao dete nije shvatao da je to Tomi posao, mislio je da je zabava. Idemo u kafanu da slušamo tatu i lepo nam je. Kasnije je shvatio da smo bili više u kafani nego u kući.

Kako Tomina supruga kaže, on se nije družio mnogo sa estradom, te da je imao svega nekoliko prijatelja.

– Družio on se sa svima sa estrade. Nije on imao puno prijatelja. Imao je jako puno poznanika, ali voleo je da sedi sa svojim kolegama. Nije nikoga izdvajao posebno, osim Kalezića. Kalezić je jedino bio i naš kućni prijatelj i deca su se družila i on je sa njim provodio dosta vremena. On je poštovao sve ljude. On nikad nije rekao za nekoga da je loš pevač, da je dobar pevač, nikog nije hvalio, a nikog nije ni kudio. Voleo je da sedi sa Tozovcem jer imali su njih dvojica nešto zajedničko što se tiče muzike i znali su na moru da osvanu po celu noć na terasi sede, sviraju. Sa Lepom i tom starom gardom je bio dobar. O Usniji je govorio da je ona jedno divno stvorenje, puna emocija. Sve te žene koje su bile manje više nesretne, njemu su više odgovarale nego one koje su izigravale da su srećne. Sve te emotivce koje, koje, u kojima je on nalazio nekakav zajednički, on se sa njima više družio nego sa ovim ostalima. Dosta je provodio vreme u Sarajevu, pogotovo u zimi. Tamo je provodio najviše sa Kemom, sa Duškom Kulišom, sa Harisom, sa Čolom.

Porodična kuća u kojoj je Toma odrastao danas se obnavlja, a Goca ističe da će nastojati da to bude zapravo njegov muzej u kome će biti izložene sve njegove stvari koje godinama čuva.

– Jako je bio srećan kad ode u Pečenjevac. Voleo je tu kuću koja ga je vezivala za detinjstvo, za babu, za dedu, za čuvanje vinograda. Deda mu je bio pop, pa mu je uvek govorio: „Ajde sinko, ti lepo pevaš, pa da ideš u bogosloviju” i on je to stalno pričao: „A bre dedo, ja možda pevam, al ću da pevam na žive, neću da pevam na mrtve ljudi”. Voleo je da se nađe sa tim ljudima u Pečenjevcu. Moja želja je da ta kuća ne propadne. I ti ljudi su se skupili. Ima jedan momak koji je otvorio kafanu u Pečenjevcu, zove se Tomina priča i on je inicijator koji želi da to opstane, pola je već urađeno, al tu postoje neki pravni odnosi, još nije urađena ostavinska rasprava, papirologija nije u redu, ali ja se nadam da će to da zaživi. Želja mi je i zbog Tome, ali i njegove mame. Ona je mnogo volela tu kuću i želela je da to ne propadne. Nadam se da ćemo uspeti u tome. To će biti pomen kuća gde će moći da dolaze ljudi da vide. Čuvam sve njegovo, da vratim u tu kuću.

Pisao je o životu i svemu što je proživeo, a Goca otkriva i da o mnogim pesmama javnost ne zna pravu pozadinu priče. Ipak, Tomi je najbolnija bila “Prokleta je ova nedelja” i „Sudbino”.

– Imaju pesme koje ljudi nikada nisu shvatili kome su napisane. Samo je on znao. Recimo, on kad je napisao pesmu „E, moj brate”, to je bila pesma posvećena Miki Antiću. Svi su mislili posvećena je braći. Napisao je pesmu „O stari, stari”. Svi su mislili da je porodična pesma. To je pesma bila napisana Maršalu. Tako da svaka pesma je bila otpevana na neki njemu bitan događaj, njegovu bitnu emociju, na nešto što ga je možda tištilo, a nije smeo da kaže i nije mogao da kaže. Mislim da mu je onako najbolnija pesma bila „Prokleta je ova nedelja” i „Sudbino”. Bio je mlađi kad je to napisao. Pisao je puno o majci. Morao je da na neki način ispolji iz sebe i ne znam da li bi da je danas živ pisao. Pisao bi muziku, a tekst ne znam. Jer je već napisao i “Dotakao sam dno života” i “Umoran sam od života” i “Kafana je moja sudbina” i opisao je čitav jedan njegov život da bi na kraju napisao: “Šta je to u meni što me tako boli.” To je bilo kao njegovo opelo, bar za mene. Ja to kad sam čula, meni je to bilo strašno. Ja sam tu pesmu slušala u jednom danu 50 puta da bih shvatila za čim je on to tragao.

U amanet kako kaže, deci ništa nije ostavio, a uvek je govorio da žive u trenutku.

– Ništa nije ostavio. Samo je rekao: “Neka žive u trenutku i neka žive svoježivote, da ne trče nikada za materijalnim, da žive, da ne postoji ni juče ni danas, nego samo u trenutku”, jer on kaže: „Juče je prošlo, sutra ne znam da li će doći”. To je uvek govorio, pogotovo kad se malo napije. Mnogo sam naučila od njega. Prvo me je naučio da ne verujem puno ljudima. Nije ni on puno verovao, bez obzira, mada njemu nije značilo i kad ga prevare. Njemu nije bilo bitno da li ga je neko prevario il nije prevario, pogotovo što se tiče novca. On kaže: „Neka, neka nose” – kaže Goca, otkrivajući kako su nastajali Tomini najveći hitovi:

– Njegove pesme nastajale u kafani, ako ne u kafani kad dođe kući, sve je bilo na salvetama, na nekim papirićima i govorio je: „Ostavi to, nemoj da se to izgubi”. Onda kad sedne za klavir, on sastavi. Nije njemu bilo lako da sedne pa da napiše pesmu. Morao je da proživi nešto, da se te emocije prvo u njemu probude, pa da se to sve slegne da bi on mogao to da pretvori u pesmu. Zato i jeste njegov život bio tako buran kao što jeste bio buran. Ja sam to shvatala kao deo njegovog posla.

Iako su mnogi mislili da je Toma Zdravković bio ludo zaljubljen u koleginicu Silvanu Armenulić, Goca ističe da je istina ipak drugačija – bio je zaljubljen u Silvaninu sestru.

Foto: Mihai-Bogdan Lazar / Shutterstock, screeenshot / Ringier

– Stalno su me pitali, pogotovo posle filma. Govorila sam da nije bio zaljubljen u nju. Jako ju je poštovao, Silvana je bila jako nesrećna, on je nju razumeo i ona je donekle njega razumela i zato su oni imali to nešto zajedničko. Žena udala i kad se udala, tek je onda bila još više nesrećna. Prolazeći kroz svoje brakove, nju još više razumeo, baš je voleo kao prijatelja, a bio je posle zaljubljen u njenu sestru kad je došla Mirjana iz Bosne. I ja mislim da je Silvana tu i želela da napravi tu vezu. Međutim, devojka se zaljubila u nekog boksera i udala se i ona je već i bila trudna kad je poginula.