radiobalkanfox
- Život sa Tomom bio je skroman, bez težnje za materijalnim bogatstvom, jer su ga vodile isključivo emocije.
- Toma se borio sa teškom bolešću, a fatalni udes dodatno je pogoršao njegovo zdravlje; čak i u bolnici ostao je vedrog duha.
Prošlo je tri i po decenije od smrti legendarnog pevača Tome Zdravkovića, a njegova supruga Gordana Goca Zdravković i dalje čuva uspomenu na njega, redovno dolazeći u Beograd na godišnjicu njegove smrti.
Povratak u Srbiju u njoj uvek probudi pomešana osećanja i utisak da je vreme stalo.
„Za mene je to prošlo tako brzo da ne mogu ni da verujem da je prošlo toliko. Kad dođem ovde kao da je juče bilo, sve se nekako vrati… Drugačije imam osećaj da uvek kad se vraćam ovde ću se sresti sa njim“, priseća se Gordana, dodajući da joj je izuzetno drago što ljudi i dalje čuvaju sećanje na Tomu i njegove pesme.
Uprkos velikoj popularnosti i bogatoj karijeri, život sa Tomom bio je izuzetno skroman. Tokom boravka u Kanadi, gde se lečio i povremeno pevao, živeli su jednostavno, a materijalne stvari ga uopšte nisu privlačile. Gordana se priseća situacije kada je predložila da obezbede veći stan kako bi njihov sin Saša imao svoju sobu:
„Meni je dosta jedna soba, samo da ne kisne, da je toplo i meni je u redu… Nisam ti ja zidar i da ti ja zidam kule i gradove“, odgovorio joj je tada Toma, a zatim dodao: „Nema problema. Zovi Jugoton, neka dođu, nek ti daju avans, idi kupuj stan, radi šta hoćeš. Mene to ne zanima.“ Gordana ističe da je tada u potpunosti shvatila da su ga u životu vodile isključivo emocije, a ne materijalni interes.
Borba sa bolešću, fatalni udes i dani na VMA
Gordana je Tomu upoznala u trenutku kada je već bio bolestan i zajedno sa njim prošla kroz teške operacije u Torontu i Čikagu. Iako je godinama uspevao da kontroliše narušeno zdravlje i izbegava alkohol, kasniji udes promenio je tok njegovog oporavka.
„Njega je udario autobus, tad mu je izvađen bubreg i od tada je sve krenulo nizbrdo“, otkrila je Goca.
I pored teških bolova, posebno tokom bolničkih dana na VMA, Toma je odbijao da se žali i nastojao je da zadrži vedar duh:
„Nikad nije rekao da ga nešto boli. Koliko god je imao i bolove, uvek je govorio: ‘Ma ja sam okej.’ Znala sam da ga boli… I tamo je on pravio frku. Šalio se sa svima. On je hodao, nije on ležao stalno. Pio kafu, tražio da puši. Sa sestrama se šalio i sa doktorima… Bežao je iz bolnice. Znao je da u papučama uzme taksi i dođe kući“.
Poslednji razgovor i amanet pred smrt
Pred sam pad u komu i odlazak 30. septembra, Toma je sa suprugom vodio potresan i emotivan razgovor, ostavivši joj samo jednu ključnu želju:
„Par dana pre nego što je pao u komu, rekao mi je: ‘Zar ne vidiš da ću da ti umrem?’ I ja kažem: ‘Ne vidim.’ Rekao mi je: ‘Samo te molim jedno, da uzmeš ovo dete i da ideš nazad za Toronto. Nemoj, molim te, da on prođe kroz rat. Samo ga pokupi i idi nazad.’ To su mu bile onako zadnje reči“.
Toma joj je tada priznao da ne žali ni za čim, osim što neće više čuti muziku koju je stvarao i što neće doživeti da vidi sina kako odrasta.
Sin Saša: Očev lik, maniri i odsustvo želje za estradom
Gordana je ispunila Tominu poslednju želju i odvela sina Sašu u Toronto, gde je odrastao i završio školovanje za audio-tehničara. Saša po fizičkom izgledu i manirima izuzetno podseća na oca, ali je odrastanje bez njega ostavilo dubok trag:
„Saša ja mislim i dan-danas posle toliko godina nije prevazišao njegovu smrt… Kad je prošao pubertet, onda je počeo da shvata ko mu je otac… On kaže: ‘Ja nikada ne bi hteo da radim to što je tata radio, jer znam da to niko ne može da uradi bolje od njega’“.
Stvaranje hitova na salvetama i spomen-kuća u Pečenjevcu
Tomina muzika rađala se iz autentičnih proživljenih emocija, a pesme je uvek stvarao „po svojoj meri“:
„Njegove pesme nastajale su u kafani, ako ne u kafani kad dođe kući, sve je bilo na salvetama, na nekim papirićima i govorio je: ‘Ostavi to, nemoj da se to izgubi’“, objašnjava Gordana.
Gordana ističe i Tominu veliku ljubav prema rodnom Pečenjevcu, prisećajući se njegove šale iz detinjstva sa dedom koji je bio sveštenik:
„A bre dedo, ja možda pevam, al ću da pevam na žive, neću da pevam na mrtve ljudi“, govorio je mladi Toma.
Danas je Gocina velika želja da se porodična kuća u Pečenjevcu u potpunosti obnovi i postane muzej u kome će izložiti sve njegove sačuvane lične stvari.
Dodaj komentar