Poslovi Redžepa Redžepovića Lepog

Pevač Redžep Redžepović Lepi progovorio je o teškom životu i svojim počecima.

Njegov prvi posao u Nemačkoj nije imao nikakve veze sa građevinom. Kako kaže, do posla je dolazio tako što je išao od mesta do mesta i raspitivao se, a u početku je radio najrazličitije poslove.

– Išao sam okolo i pitao. Prvi posao je bio čišćenje nekog stakla, a ja sam i tada imao kosu, inače. Otišao sam u neko doner mesto i na engleskom sam ga pitao, jer sam tada samo taj strani jezik govorio, a i on je bio polomljen i naučen iz filmova. On je rekao da ne zna i da će pitati gazdu. Kasnije sam čistio par nekih prozora i neke kanalizacije. Nisam ja tada bio za građevinu – ispričao je Lepi u emisiji “Demanti”.

Nedugo zatim prešao je na bauštelu, gde je za samo nekoliko meseci naučio zanat.

– Prešao sam na bauštelu i naučio zanat zidara za tri meseca. U Nemačkoj tri godine moraš da se školuješ da bi bio zidar, a ja sam za tri meseca naučio. To je bilo vrlo retko, skoro nemoguće. Ja sam tri meseca bio pomoćnik, a deset godina sam bio zidar, tri godine sam bio predvodnik i zadnjih sedam godina sam imao svoju građevinsku firmu. Ukupno je to 20 godina – rekao je Redžepović.

Kako je dodao, tokom rada u sopstvenoj firmi susretao se i sa ljudima koji godinama nisu želeli da napreduju.

– Kada sam imao svoju firmu, dolazili su ljudi da traže posao. Oni koji su nekada bili pomoćnici, oni su i tada bili pomoćnici. Jednostavno, ima takvih ljudi koji ne žele da napreduju i ne žele obaveze – rekao je Lepi.

Redžepović je zatim otkrio i kako je nastao nadimak po kojem ga danas svi prepoznaju. Sve je počelo još na njegovom prvom gradilištu, kada je zbog velikog broja radnika imao problem da zapamti njihova imena.

Maltretirali ga na građevini

– Na prvoj građevini sam bio pomoćnik. Pravio se neki veliki hotel i bilo je mnogo radnika. Danas se ne sećam imena većine. Takav sam, nisam dobar sa imenima, ali lica prepoznajem. Oni mi kažu: “Donesi mi to i to.” Jedan se zove Hans, drugi onako, ovako, ja ne mogu sve to da popamtim. Tako da sam ja svima pričao “lepi”: “Hej, lepi, lepi, šta ti treba? Lepi, je l’ ti treba ovo…” – prisetio se pevač.

Kasnije je, kako kaže, upravo taj način obraćanja preneo i na svoje pomoćnike, jer se sećao kako su se pojedini majstori ponašali prema njemu dok je bio početnik.

– Tako je bilo i kasnije. Ja sam postao zidar i pamtio sam kako su se nada mnom iživljavali pojedini majstori. Videli su da sam sam, još sam imao i dugu kosu, svašta se dešavalo, ali ja sam takav čovek i navikao sam da trpim. Zbog toga sam ja svoje pomoćnike oslovljavao sa “lepi”. Kada vidim da je neko nervozan, kažem mu: “Lepi, šta nije u redu, je l’ možemo da rešimo problem?” – ispričao je Redžepović.

Ipak, pravi trenutak kada je shvatio da je upravo on taj “Lepi” dogodio se tokom odmora u Novom Pazaru. Njegov prijatelj mu je tada ispričao da u Berlinu postoji zidar sa istim nadimkom.

– Onda sam otišao na odmor u Novi Pazar i sedeo sam sa nekim drugom, pili smo kafu. On mi je rekao: “Ima neki Lepi u Berlinu, dobar je zidar.” Ja nisam radio na satnicu tada, nego na kvadrat i tako sam super zarađivao, davao sam sve od sebe u tom poslu. On mi je rekao da ja treba da odem i da nađem tog “Lepog” u Berlinu. Ja nisam imao pojma kakav Lepi.

Kada je prijatelj počeo da opisuje tog čoveka, Redžepović je shvatio da zapravo priča o njemu.

– On pozove tog šefa i, kako njemu taj šef objašnjava, kaže da je Lepi sad u Pazaru, da živi kod autobuske i nosi rep kad radi… Ja rekoh: “Au, pa to sam ja” – zaključio je Lepi.

(Espreso/telegraf/Informer/prenela PV)