Priča iza raskošnih kostima Florens Pju u seriji „East of Eden“: Nijedna haljina nije izabrana slučajno

Seriju je kreirala Zoi Kazan, unuka legendarnog reditelja Elije Kazana, koji je 1955. snimio čuvenu filmsku verziju sa Džejmsom Dinom. Nova adaptacija, međutim, pomera fokus i u središte priče stavlja Keti Ejms, fascinantnu i krajnje složenu antiheroinu koju igra Florens Pju.

Za njenu garderobu bila je zadužena novozelandska kostimografkinja Kirsti Kameron, poznata i po radu na filmu „Moć psa“ Džejn Kempion. Njena ideja bila je da se Keti ne menja samo kroz postupke i odnose sa drugim likovima, već da svaki novi period njenog života bude vidljiv i kroz odeću.

Kameron nije želela da kostimi izgledaju kao idealizovana verzija prošlosti. Zato je proučavala fotografe koji su pre više od jednog veka beležili ljude u svakodnevnom životu, posebno Edvarda Linlija Samborna i Georga Hendrika Brajtnera.

Njihove fotografije žena na ulicama pomogle su joj da se podseti na nešto što istorijske drame lako zaborave – ljudi koji su živeli krajem 19. veka nisu sebe doživljavali kao „istorijske“. I oni su bili moderni ljudi svog vremena.

Inspiraciju je tražila i u radu Alis Ostin, Dejvida Hamiltona, Debore Turbevil i Arnolda Gentea, dok su slike Meri Kasat, Pjera Bonara, Bert Moriso, Anrija de Tuluz-Lotreka i Edvarda Munka bile posebno važne za boje.

Fotografije iz tog vremena uglavnom su crno-bele, pa su slike pomogle kostimografskom timu da zamisli kako su nijanse odeće zapravo mogle da izgledaju.

Kada Keti upoznajemo kao devojčicu, njen izgled još uvek nije njen izbor.

Majka je oblači i priprema za život supruge, iako Keti od početka nema nameru da postane žena kakvu njena porodica zamišlja. Ona, međutim, vrlo rano shvata koliko joj može koristiti to što ume da odigra ulogu koju drugi od nje očekuju.

Zbog toga već u njenoj dečjoj garderobi postoji određena doza pretvaranja.

Jedan od prvih kostima direktno je inspirisan „Alisom u zemlji čuda“, a Kameron je proučavala i fotografije Luisa Kerola i Alis Lidel, devojčice koja je inspirisala njegovu čuvenu junakinju.

Keti zato na početku izgleda gotovo savršeno nevino – što je posebno zanimljivo kada znamo u kakvu će se osobu kasnije pretvoriti.

Kako Keti odrasta, počinje sve bolje da razume moć koju ima nad muškarcima.

Kada u njen život uđe gospodin Edvards, i garderoba postaje deo odnosa moći između njih. On počinje da je oblači u skladu sa slikom svoje ljubavnice, dok Keti istovremeno koristi njegov novac kako bi sebi birala sve raskošnije komade.

U kostimima se pojavljuju teži brokati, više ukrasa i osećaj luksuza koji nije sasvim njen, već pripada ulozi koju trenutno igra.

Jedna od najpažljivije osmišljenih haljina jeste ona koju nosi u trenutku kada je Edvards brutalno napadne.

Zoi Kazan želela je izrazito ženstvenu haljinu kako bi napravila što snažniji kontrast sa nasiljem scene. Tkanina od svile posebno je štampana, a haljina je konstruisana iz više slojeva kako bi, kada Keti završi na podu, materijal preneo istovremeno osećaj nežnosti, ranjivosti i nečega što je upravo slomljeno.

Nakon tog događaja Keti završava kod Adama Traska, kojeg igra Kristofer Abot.

Adam i njegov brat Čarls praktično nemaju žensku odeću u kući osim haljina njihove pokojne majke, pa ih Keti počinje da nosi.

Komadi su pomalo izbledeli i istrošeni, ali njihova važnost je psihološka. Adam je svoju majku idealizovao, a oblačeći Keti u njene haljine, na nju nesvesno prenosi sopstvenu predstavu o ženi kakvu želi pored sebe.

Keti tako ponovo postaje nečija projekcija.

Isti princip vidi se i u njenoj venčanici.

Kostimografski tim napravio je više verzija, ali je na kraju izabrana najjednostavnija. Haljina je elegantna, bezvremena i gotovo nevina – što je prilično neobično za Keti.

Upravo je u tome poenta. Na njihovom venčanju ona izgleda kao žena koju Adam želi da vidi.

Kada se Keti i Adam presele u Kaliforniju, njen stil počinje neprimetno da se menja.

Ona i dalje igra ulogu supruge, ali se kroz garderobu prvi put pojavljuje nešto što pripada samo njoj.

Kameron i Kazan zamišljale su Keti kao ženu sa veoma razvijenim osećajem za estetiku. I dalje se prilagođava situaciji u kojoj se nalazi, ali polako počinje da bira odeću prema sopstvenom senzibilitetu.

Ipak, najveća transformacija događa se tek kada Keti napusti Adama i njihovu decu i ode u bordel kojim upravlja Fej, koju igra Marta Plimpton.

Tamo započinje novi život i uzima novo ime – Kejt.

U početku i u bordelu ponovo koristi garderobu da bi odigrala određenu ulogu.

Pred Fej se predstavlja kao nevina devojka sa sela, a zatim počinje da nosi raskošnije haljine kako bi izgledala poput ostalih žena koje tamo rade.

A onda počinje da se izdvaja.

Kada konačno preuzme kontrolu i u potpunosti postane Kejt, njen stil dobija sasvim novi karakter.

Zoi Kazan je kao jednu od neočekivanih referenci pomenula čak i Peti Smit – ne toliko zbog konkretne odeće koliko zbog ideje osobe koja je napravila toliko prepoznatljiv vizuelni identitet da je odmah znate čim je vidite.

Kejt počinje da bira čistije i elegantnije linije, manje ukrasa i strožu paletu boja. Umesto dekorativnosti, važnije postaju teksture i silueta.

Istovremeno, Florens Pju želela je da ona ostane izrazito senzualna.

Kejt voli dramatiku, ali ona sada više nije rezultat onoga što neko drugi želi od nje.

Upravo tu garderoba Keti Ejms dobija puni smisao.

Kao devojčicu oblači je majka. Gospodin Edvards od nje pravi svoju predstavu ljubavnice. Kod Adama nosi haljine njegove pokojne majke. Kao supruga ponovo igra određenu ulogu, a čak i kada stigne kod Fej, prvo pokušava da izgleda kao osoba za koju veruje da će biti prihvaćena.

Tek kao Kejt prestaje da se oblači za druge.

Kirsti Kameron opisuje tu poslednju fazu kao priliku da junakinja konačno postane osoba kakva je možda oduvek želela da bude. Njena garderoba postaje gotovo uniforma – prepoznatljiva, stroga, sofisticirana i potpuno njena.

Zbog toga kostimi Florens Pju u „Istočno od raja“ nisu zanimljivi samo zato što su vizuelno raskošni.

Kroz njih možemo da pratimo čitavu psihologiju jednog lika: od devojčice koju drugi pokušavaju da oblikuju, preko žene koja uči da koristi tuđe predstave o sebi, do Kejt koja konačno odlučuje kako želi da bude viđena.

Najveća promena, na kraju, nije u tome što njene haljine postaju elegantnije ili senzualnije. Već u tome što prvi put pripadaju njoj.