radiobalkanfox
Sonja Pernjaković |
- Olja Karleuša je dete koje su njeni roditelji čekali preko deceniju, nakon osam izgubljenih beba, i smatra njen dolazak čudom.
- Njeno detinjstvo obeležili su odrastanje na Dorćolu, snažan porodični temelj i strogo, ali puno ljubavi vaspitanje.
Pre nego što je uopšte ugledala svet, njeni roditelji prošli su kroz više od decenije tihe patnje i borbe za potomstvo, a njen dolazak bio je ravan čudu koje je zauvek promenilo njihove živote.
Pevačica Olja Karleuša u razgovoru sa profesorkom u emisiji “Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović” otvorila je ranije dušu o teškim počecima svoje porodice, odrastanju u srcu Beograda, strogom vaspitanju i neverovatnom spletu okolnosti koji ju je sa pravnih nauka odveo pravo pred svetla reflektora.
– Moram Vam reći da ja zaista sada govorim kao laik, a vi kao neko ko me sluša moći ćete tu da čitate između redova bez da ih ja širim. Mislim da je detinjstvo temelj jednog čoveka i moj temelj je vrlo jak, vrlo stabilan sa dobrim stubovima. Tako da, zahvalna sam roditeljima na tome. Oni su prvo 12 godina bili u braku, osam beba izgubili pa tek onda dobili mene. Ja sam izgleda bila uporna ili najupornija, ali je Bog rekao evo ona neka bude ta koja će se roditi – ispričala je pevačica.
Iako je na svet stigla kao dugo čekano dete, njeno pravo ime ostalo je zaključano u dokumentima čim je porodica napustila porodilište.
– Transformaciju ja nisam ni osetila zato što su mama i tata pri izlasku iz porodilišta mene počeli da zovu Olja. Tako da se ja Olgice uopšte i ne sećam. Mami je bila želja da meni da ime po svojoj sestri i tata je to prihvatio i to je ostalo tako, a onda kažu, tako mi pričaju mama i tata, kada su izašli iz porodilišta i kada su došli kući oni kao pa Olgica normalno je da će je ljudi zvati Olga ali Olga im se nije dopadalo to im je bilo malo grubo i oni su bukvalno od prvog dana počeli mene da zovu Olja tako da i u dnevniku kada sam krenula kao đak mene nikada niko nije prozvao kao hajmo Olgica Karleuša nego uvek Olja Karleuša – otkrila je ona tada.
Uspomene iz najranijih dana vežu je za beogradski asfalt i kraj koji i danas sa ponosom ističe u svakoj prilici.
– Moje odrastanje na Dorćolu, ja često umem da kažem Dorćol je moje selo, svaki čovek voli da hvali mesto odakle je došao… Meni je moj Dorćol najlepši. To je nekome pretenciozno, ali to je moje selo. Kalemegdan je mesto gde sam ja odrastala. Taj beogradski asfalt je mesto gde sam ja igrala školice ili se igrala sa drugarima posle škole. Tako da je to taj moj temelj na koji sam ja zaista ponosna. Tu sam završila na Dorćolu osnovnu školu, nakon toga Pravno birotehničku školu, pa posle Pravni fakultet. Sve me vezuje za moj grad, za moj Beograd – istakla je Olja.
U porodičnom domu vladali su jasni principi, gde je očeva reč bila zakon, dok je majka unosila bezuslovnu toplinu i empatiju.
– Moj tata je bio strog, veliki autoritet, uvek je imao neke zahteve, prohteve, voleo je tačnost i to je poprilično usadio u mene. Čak mu malo i zameram zato što evo kao što ste videli, ja sam u emisiju došla sat vremena ranije. Ne volim kada neko kasni, ali u svojim godinama sada ja više ni ne poštujem ljude koji kasne, tačnije umem da odem ako nešto dugo kasne… A mama je baš prava mama. Mama je nežna, topla. Moja majka je žena koja zaplače. Ja zaplačem samo kada su drugi u pitanju, a ne ja. Ja ću zaplakati ako me nešto asocira na dete, na nečiju muku, na roditelje, na tako nešto, ali zbog svojih nekih problema nikada nisam plakala. Tada sam uvek u sebi budila, trudila sam se da budim neki, nije to možda lepo, ali ja sam tu pronalazila svoj spas, trudila sam se da budim neki bes i da taj bes mene u stvari vodi ili ljutnja da to mene vodi do nekog izlaska iz te situacije – priznala je pevačica, dodajući da su i danas izuzetno privrženi jedni drugima.
– Mogu se pohvaliti jednim lepim odnosom sa roditeljima, velikom privrženošću. Mnogo smo povezani i to zaista kažem još jedanput i danas, meni majka ima 75 godina, otac 80 mi se i dan-danas čujemo, bar jedno četiri puta sa mamom i četiri puta sa tatom, a oni nisu razvedeni. Znači žive zajedno. Ali ih ja zovem pojedinačno. Pa onda isto toliko i sa mužem, pa isto toliko i sa sinom, tako da ja sam razvila tu jednu hobotnicu. Porodica je moj hram.
Muzički put započela je potpuno neočekivano, u trenutku kada je već uveliko gazila ka pravničkoj karijeri.
– Desilo se potpuno slučajno na slavi kućnih prijatelja, bend koji je tu bio, hoćeš da otpevaš nešto sa nama, pa mi nešto snimamo, da li bi ti možda uradila neku pesmu sa nama… Ja sam snimila sa njima pesmu pa mi se to nije dopalo, ali sam već dovoljno zagazila da mi je onako vrlo zanimljivo to sve bilo. I onda sam došla kod mame i tate, tada sam bila druga godina fakulteta, kažem mami i tati ja bih volela da počnem da se bavim pevanjem, kod nas u porodici se niko nije bavio pevanjem, roditelji su mi rekli naravno, mi ćemo te podržati i daćemo ti novac za to. Tako da sam ja bila ja mislim jedinstveni slučaj koji je iz amfiteatra otišla na binu i prvi nastup imala u toj u to vreme poznatoj diskoteci u Švajcarskoj. Kada sam došla kod Sime i kada sam rekla: ‘Ali Simo meni je ovo prvi nastup’, čovek je bio šokiran kao: ‘Prvi put uzimaš mikrofon’, kažem: ‘Da, ali ne brinite, ja sam spremna’. Tako da to je izgleda bio životni voz koji je prošao pored mene u koji sam se ja onako fino ukrcala i evo vozim se već 24 godine.
Uprkos velikom uspehu na estradi, majčine reči su joj stalno odzvanjale u glavi, zbog čega fakultet nikada nije ostavila po strani.
– Ja sam se okrenula pravosuđu u jednom momentu. Moja majka koja je inače trgovac, ona je meni jednom rekla: ‘Kako god i koliko god bila uspešna u poslu pevanja želim da završiš fakultet. Ostalo ti je još malo’. I ja sam tada njoj rekla: ‘Ali zašto Slavice?’, pošto je moja majka imenjakinja, kažem: ‘Ali Slavice čemu?’, kaže mama: ‘Pa vidi sine, ja sam trgovac i uvek kada je neko ulazio u radnju ja sam uvek morala da se ophodim prema njima, Dobar dan gospodine. Dobar dan gospođo, želim ti da budeš ta gospođa, završi fakultet. Završi fakultet i neka ti nikada ne treba, daj mi tu diplomu, ja ću je okačiti ovde u sobu, da stoji, a možda će ti nekada i zatrebati’. A posle ćemo pričati, kroz život mi je trebalo.
Diploma i položen pravosudni ispit postali su joj najveće utočište u trenutku kada se suočila sa ozbiljnim zdravstvenim udarcem.
– Ja sam se inače u tom momentu opredelila da ću se okrenuti tom poslu zato što sam imala taj zdravstveni problem. A taj zdravstveni problem me je povukao unazad, ja sam imala emboliju pluća i nisam mogla da se bavim onako kako sam navikla, intenzitetom kojim sam navikla. Nedeljno ja imam bar dve ili tri emisije, pa onda vikendom radim, znači ja imam sigurnih pet dana obaveze koje nisu nimalo lagane i nimalo jednostavne. Iziskuju dosta vremena i zalaganja i truda i fizičke aktivnosti. E u tom trenutku kada sam shvatila da ja neću moći to da radim jedno vreme, a nisam sebe videla kao nekoga, to je ono što sam Vam rekla, kad imam svoj problem neću da plačem, ne volim da me neko žali i nikada nikoga ne žalim, osim, te stvari uopšte ni ne pominjem, e tada sam shvatila da ja moram da se borim i da se za mene neće niko izboriti osim ja sama.
Pevačica progovorila o stravičnoj dijagnozi, sve je počelo od bola u nozi
Dodaj komentar