Kako je tragedija iz detinjstva obeležila Akiru Kurosavu

Akira Kurosava promenio je istoriju filma mnogo pre nego što su termini poput „vizuelnog pripovedanja“ postali deo svakodnevnog jezika filmskih autora. Njegovi „Sedam samuraja“, „Rašomon“, „Krvavi presto“, „Skrivena tvrđava“ i „Ran“ uticali su na generacije reditelja, od Džordža Lukasa i Stivena Spilberga do Martina Skorsezea, a trag njegovih filmova danas se može pronaći u vesternima, akcionom filmu, naučnoj fantastici i savremenim pričama sa nepouzdanim pripovedačima.

Bilo je to 1923. godine, neposredno nakon Velikog Kanto zemljotresa, katastrofe koja je razorila Tokio i Jokohamu i odnela ogroman broj života. Grad kojim je hodao sa starijim bratom Heigom više nije ličio na mesto koje je poznavao. Ulice su bile spaljene, kuće sravnjene, a među ruševinama nalazila su se tela poginulih.

Akira je pokušavao da skrene pogled. Heigo mu to nije dozvoljavao.

Kurosava je mnogo godina kasnije ovu epizodu detaljno opisao u knjizi „Nešto poput autobiografije“.

Njegov brat ga je, kako je zapisao, poveo da vidi posledice katastrofe. Što su se više približavali centru Tokija, prizori su postajali strašniji. Kurosava je video ugljenisana i napola spaljena tela, mrtve u kanalima, na mostovima i u reci.

Kada bi instinktivno pokušao da okrene glavu, Heigo bi ga zaustavio.

– Akira, gledaj pažljivo – govorio mu je.

Kurosava tada nije razumeo zašto ga brat prisiljava da posmatra ono od čega mu je bilo muka. Tek kasnije, kada su se vratili kući, shvatio je šta je Heigo želeo da mu pokaže.

Te noći, uprkos svemu što je video, nije imao košmare. Kada je pitao brata kako je to moguće, dobio je odgovor koji mu je ostao u sećanju: ako zatvorimo oči pred onim što nas plaši, strah ostaje sa nama; ako ga pogledamo pravo, gubi deo svoje moći.

Bilo bi previše jednostavno tvrditi da je upravo taj jedan dan „stvorio“ Kurosavin filmski stil. Njegov rad oblikovali su književnost, slikarstvo, pozorište, japanska tradicija, zapadni film, rat i čitav niz ličnih iskustava.

Ipak, brojni autori koji su pisali o Kurosavi u ovoj epizodi prepoznali su nešto što se kasnije iznova pojavljivalo u njegovim filmovima – spremnost da se neprijatna istina ne sakrije od publike.

Kurosavina kamera često ostaje tamo gde bi drugi reditelj možda skrenuo pogled. U „Krvavom prestolu“, „Kagemuši“ ili „Ranu“ nasilje nije samo spektakl. Iza bitaka, krvi i ruševina nalaze se pohlepa, kukavičluk, izdaja, strah i način na koji se ljudi ponašaju kada društveni poredak počne da se raspada.

Čak i kada nema ratova i samuraja, njegovi junaci neprestano moraju da se suočavaju sa stvarnošću koju bi najradije izbegli.

U „Rašomonu“ istina se raspada na različite verzije istog događaja. U „Ikiruu“ čovek tek nakon saznanja da mu se život bliži kraju počinje da se pita šta je zaista uradio sa njim. U „Sedam samuraja“ heroizam nije odvojen od gladi, straha, klasnih razlika i smrti.

Kurosava nije gledao samo ono što je čovek sposoban da učini drugome. Zanimao ga je trenutak kada čovek više ne može da pobegne od istine o sebi.

Stariji brat, međutim, nije uticao na Akiru samo tim traumatičnim iskustvom.

Heigo Kurosava bio je benshi, profesionalni narator nemih filmova. U japanskim bioskopima benshiji nisu samo čitali međunatpise. Stajali su pored platna, tumačili likove, govorili dijaloge, objašnjavali priču i svojim glasom praktično stvarali dodatni sloj filma.

Najpoznatiji među njima imali su status zvezda.

Zahvaljujući Heigu, mladi Akira provodio je ogromnu količinu vremena u bioskopima. Braća su gledala filmove, razgovarala o njima, ali i odlazila u pozorište i cirkus. U vreme kada je Akira još razmišljao o tome da postane slikar, upravo mu je brat otvorio vrata sveta koji će kasnije postati njegov život.

Kurosavina ljubav prema zapadnoj umetnosti takođe se razvijala u tom periodu. Čitao je Dostojevskog, gledao evropske i američke filmove i upoznavao potpuno različite načine pripovedanja. Kasnije će upravo ta sposobnost da spoji japansku tradiciju sa uticajima sa Zapada postati jedno od njegovih najprepoznatljivijih obeležja.

Početkom tridesetih godina filmska industrija prolazila je kroz ogromnu promenu. Nemi film ustupao je mesto zvučnom, a sa njim je počela da nestaje i profesija benshija. Ljudi koji su godinama bili neizostavni deo bioskopskog iskustva odjednom više nisu bili potrebni.

Heigo je učestvovao u borbi za opstanak te profesije, a izvori o Kurosavinom životu navode da je bio povezan i sa štrajkom benshija protiv promena koje je donosila nova tehnologija. Međutim, zvučni film nije mogao da bude zaustavljen. Posla je bilo sve manje, a čitava profesija pred kojom je Heigo imao budućnost praktično je nestajala.

U julu 1933. godine Heigo je izvršio samoubistvo. Imao je 27 godina. Kurosava je imao samo 23.

O njegovoj smrti pisao je decenijama kasnije u autobiografiji, u poglavlju koje je nazvao „Priča koju ne želim da ispričam“. Sam naslov dovoljno govori koliko mu je bilo teško da se vrati tom događaju.

Kurosavi je naročito ostao urezan njihov poslednji susret. Dan pre nego što je Heigo sebi oduzeo život, braća su zajedno bila u bioskopu. Nakon projekcije rastali su se kod stanice Šin-Okubo.

Akira je već krenuo kada ga je brat pozvao da se vrati. Heigo ga je samo pogledao. Kurosava je mnogo godina kasnije napisao da tek tada, sa vremenske distance, razume šta je njegov brat možda osećao u tom trenutku.

Četiri meseca nakon Heigove smrti preminuo je i njihov najstariji brat. Akira je tako, sa svega 23 godine, ostao jedini živi sin u porodici Kurosava.

Odnos dvojice braće Kurosava će kasnije opisati jednom od najupečatljivijih metafora u svojoj autobiografiji. Heiga je uporedio sa negativom filma iz kojeg se on sam razvio kao pozitiv.

U toj slici nalazi se možda i najbolji opis njihove veze.

Heigo je bio čovek koji ga je vodio kroz spaljeni Tokio i terao da gleda ono čega se plaši. Bio je onaj koji ga je uvodio u bioskope i sa njim razgovarao o filmovima. A onda je postao i jedan od njegovih najvećih životnih gubitaka.

Heigo i njegova devojka, koja je bila gejša, iznajmili su sobu u izolovanom planinskom hotelu. Priredili su malu intimnu večeru, pili sake i proveli noć zajedno. Izvršili su samoubistvo sečenjem vena i grla u sobi dok su ležali jedno pored drugog.

 Video: Reditelj filma “Volja sinovljeva”