radiobalkanfox
- Snežana Pavlović živi u Staroj Pazovi u veoma teškim uslovima, bez struje i kupatila, ali i dalje vodi pošten i vredan život, radeći u nadnici.
- Svoj dom deli sa napuštenim životinjama, brinući najpre o njihovom zdravlju i dobrobiti, i nadajući se pomoći za njihovu ishranu i lečenje.
Težak životni put i surova svakodnevica nisu uspeli da pokolebaju vedar duh Snežane Pavlović. Nekadašnja učesnica popularnog muzičkog serijala „Nikad nije kasno“ danas stanuje u Staroj Pazovi u uslovima koji su daleko od dostojanstvenih. Ipak, bez obzira na to što u njenom domu nema osnovnih uslova za život, poput struje i kupatila, sa njenog lica ne silazi osmeh, a do kore hleba dolazi poštenim i napornim radom u nadnici. Ekipa našeg portala posetila je Snežanu u njenom domu, gde ih je dočekala neposredno po povratku sa rada u polju.
“Radimo od sedam do tri, beremo paprike. Sad je sezona, ali završava se, ima tu posla cele zime, ali ja neću raditi celu zimu. Ja ne mogu zimu. Hladno mi je”, kaže Snežana, a na pitanje da li joj se neko javio za pomoć nakon što je video u kakvoj situaciji se nalazi:
“Nisam imala nikakvu pomoć, tako da i dalje radim. Borimo se i zahvaljujem Bogu da ima da se jede i da se pije. I ja i kuce. Bog se brinuo za nas.”
Život bez osnovnih uslova i briga o napuštenim životinjama
Svoj skromni prostor Snežana deli sa životinjama koje je sklonila sa ulice. Mada priznaje da su joj struja i tekuća voda prekopotrebne, na prvom mestu su joj dobrobit i zdravlje njenih četvoronožnih prijatelja.
“Ovo je njihov dom. Taman posla kad bih ja njih dala negde, oni bi mučenici od tuge bi umrli. Ovde je njima najlepše, da oni imaju i da jedu i da piju imaju i da spavaju i da se igraju. Ali ja bih volela, ako može naš Željko Mitrović da dođe malo da poseti, da pomogne malo za njih finansijski. Ja radim kod njih sedam dana plaćam njihove lekove i vakcine da bi oni bili zdravi. Kad bi mogao malo da mi da, da im kupim što oni vole da jedu. Kad dođe zima, malo je teže”, rekla je ona, a na pitanje da li njoj nešto nedostaje, kaže:
“Pa kada Mitrović dođe on slobodno neka uđe u kuću pa neka vidi. On će videti sve što treba. Ja bih volela da imam jedno kupatilo od njega da mi napravi. I struja da se uvede. Ja uzimam odavde taj kabal od crkve i hvala im što oni meni to daju. Eto malo novca za kuce i mene, i da se napravi kupatilo, ja bih bila presrećna. Zimi na šporetu za drva grejem vodu, a leti ima kada, šlauf (smeh). Ne žalim se ni na šta. Kad dođem leti već ta voda je topla u kadi. Ja kažem sad kad bi neko video ovu uživanciju, zavideo bi mi. Lepo je kad je leto, ali kad je zima, sad već ne može da se uđe u kadu. Jednom sam se prehladila, kad sam se u novembru kupala u kadi. Ja imam jednu sobu i tu je sve, tu se i kuva i sedi i hvala Bogu za to.”
Uprkos nemaštini, Snežana ne skriva zahvalnost što konačno ima krov nad glavom koji je sama pošteno zaradila.
“Nije mi teško. Navikla sam ovako da živim. Ja nisam imala ništa. Ja zahvaljujem Bogu što mi je dao da sam zaradila sebi ovaj plac, pa onda ovu kuću. Ja kad dođem kući imam gde da legnem gde da ustanem. Imamo mi. Nije da se nema gde živeti, šta će oni što su na ulici, ali i ja sam nekad bila od stanovala tamo i ovamo godinama. Zahvalna sam Bogu što mi je dao ovaj plac i ovu kuću.”
Odrastanje uz hladnoću maćehe i odlazak od muža
Gledajući unazad, Snežana pamti samo bol i odricanje. Trauma iz detinjstva nastavila se i u bračnoj zajednici, gde je bila izložena neprekidnom psihološkom i fizičkom zlostavljanju, sve dok nije odlučila da prekine taj lanac i potraži spas u muzici.
“Da sačuvaj Bože da sam ja sa njim ostala, pa ja ne bih imala ništa. E, kad sam ja s njim završila, onda sam ja jedno vreme pauzirala da dođem malo sebi, jer su velike pare uzete. Onda sam krenula ponovo da pevam. I tako sam zaradila ovaj plac i ovu kuću.”
“To je bilo davno, a sada ne. Zato što se radi, kad radimo, onda novaca ima za hleb. Bogu hvala, ima. Život me nije mazio, ni u mladosti. Prvo sam živela sa maćehom, baba pokojna je umrla kad sam ja imala 10 godina. Žena (maćeha) me nije volela nikada zato što nisam njena. Govorila da sama ustanem, sama idem u školu, sama se češljam, da ja nju uopšte ne zanimam i to je takav taj život bio gadan sa njom. Onda sam se udala. Ona meni nije davala ni da jedem. To je bilo strašno, ja sam padala kod nje u nesvest od gladi. Ne što sam bila bolesna, nego iznemogla od gladi kao dete. Kad sam se udala, imala sam istu takvu svekrvu. Joj bože, ali kod nje nisam pala bar u nesvest. Bar mi je ona davala nešto da pojedem, a maćeha nikako. Samo od večere do večere. Kad sam ja uzela onda mikrofon u svoje ruke i počela da pevam. E, tada je bio život”, rekla je ona, a na pitanje jel joj suprug branio da peva kaže:
“Ma kakvi. On je jedva čekao da se reši mene. On je posle mene doveo sedam žena. Jao, pa čovek slavio, a sad nema nijednu. Sad je i on ostao sam, ostario i on. Nisam bila da ga vidim. Ne bih njega da vidim nego decu, ali pregovarala sam da idem da ih vidim uskoro, ako Bog dragi da.”
Komplikovani odnosi sa decom i porodični nesporazumi
Iz braka ima dvoje odrasle dece, ćerku Jelenu i sina Nenada, ali odnosi sa njima godinama su opterećeni teškim emocijama, pogrešnim tumačenjima prošlosti i distance koja se među njima stvorila.
“Imamo dvoje dece. Ženio se i on, ali nema ni sa kim decu. Jelena ima 39 godina, a Nenad 36. Čuli smo se skoro ja i moja Jelena i ona kaže: ‘Dođi majka, da me vidiš kad budeš htela.’ Ja sam rekla da ći doći malo samo da napravim novaca. Doći će moj brat sigurno po mene, pa ćemo otići da vidimo tamo gde oni žive.”
“Oni nisu hteli da ja idem. Kad god sam išla, onda se ona bunila, pa nisam htela više da je uznemiravam. Ja sam ćerku ostavila jedno vreme da bude na miru, tako da je više ne uznemiravam. Ona stalno misli da sam ja kriva što sam ja nju ostavila. Ja kažem njoj: ‘Tvoj otac me nije volelo. Ja ne mogu živeti sa tvojim ocem, čovekom koji me ne voli’. I onda su okrenuli priču protiv mene da sam ja njih ostavila. Ja njih ne bih nikada ostavila da me on imalo voleo, ali on je voleo neku drugu ženu sa crvenom kosom, belo lice. Ja to sve nemam.”
Pa dobar je i on. On je na mene. Svirao od rane mladosti zarađuje sebi za život i dobro je. Ćerka me stalno krivi. Ja sam joj rekla sada: “Nemoj da me kriviš i ti si udata.” I kad čovek ne voli ženu, a ima dvoje dece. Ne mogu da shvatim da smo izrodili dvoje dece i da mi je stalno govorio: “Idi iz moje kuće. Ne volim te.” Kako ja mogu da živim sa tom decom i sa njim? Naravno da sam plakala i bilo mi je teško moja deca. Ja njih nikad ne bih ostavila da on nije bio takav. I onda su ih vaspitali na svoj način protiv mene.
Ja njih ne bih nikada ostavila da on mene nije isterao iz te kuće zbog drugih žena. Trpela sam tamo sve i svašta. I maltretiranje i tuču i nepravdu i sve. Jednog dana sam morala da odem i da napustim tu kuću i tu decu i da odem u svet. Kad sam otišla, ja sam tati rekla: “Tata, ja idem u pevačice, nemoj više da me držiš i da mi smetaš.” Taj moj muzički život od 21 godine – kaže ona, otkrivši kako je došlo do toga da je pokrade saradnik:
Muzička karijera, iskorišćavanje i estradna realnost
Kada je sa 21 godinom zakoračila u muzičke vode, umesto finansijske sigurnosti doživela je veliku nepravdu od strane saradnika koji je eksploatisao njen talenat i oduzimao joj zaradu.
Onda sam srela tog harmonikaša. On me je i napravio pevačicom. Tri godine mi je bilo stvarno teško da se uklapam u tu muziku. Ja sad idem i gostujem sa par pesama i napravim bum tamo i posle oni nek se ližu od muva. Ja pokupim kajmak, a oni čorbu (smeh). Bog mi je dao taj talenat, ja sam radila te velike svadbe, ali je taj čovek koji me je učio da pevam, on mi je sve pare pokupio. Zamislite kad ide sa nama sedam muzičara i ja sam osma. Ja za svakoga zarađujem po 2.000-3.000 maraka, kasnije su bili evri. Svako od njih je nosio po 2.000-3.000 hiljade evra, a on je nosio dva tala. Taj harmonikaš dva tala. I još je došao letos ovde da me zove, da idem s njim. Neko me je od mojih prodao za 30 srebrnjaka, što se kaže, ko Hrista. Neko je od mojih rekao, snajka, bratić, neko je rekao, dao im je sigurno 2.000 evra da kažu gde je Snežana. On je došao ovamo i ja sam mu rekla: “Šta ćeš ti ovde, toliko novca si mi uzeo?” Pitao me da pevam sa njim, rekla sam mu da to ne dolazi u obzir. Jedva sam ga se rešila, i ta zarada, sve bi otišlo njemu. Ja kad idem sada da pevam sve što uzmem, te pare su moje. Dosta je bilo u mladosti iskorišćavanja. Neću da me bilo ko koristi. Ja što zaradim, dobijem moj novac. Kad dođem kući, imamo lepo da živimo i ja i kuce i mace. Sav svet me voli. Išla sam sada u Šapcu na vašaru, svi me poznaju, pitaju da se slikaju, ljube me u glavu.
Rad bez stida i pogled u budućnost
Snežana ne stidi nijednog posla koji joj obezbeđuje poštenu egzistenciju, bilo da je to mikrofon na nastupu ili rad u polju. Naprotiv, izuzetno je ponosna na svoj trud.
Mora da se radi, ne kradem, ne otimam, pošteno zarađujem. Nema veze što ja idem u njive i radim. Ne idem samo ja. Ide mnogo naroda, idu i doktori i pevači i svirači. Svi idu da rade. Zašto je to neki posao ponižavajući? Šta meni fali danas da berem papriku i zaradim meni moje pare?
Priseća se i svojih pevačkih iskustava, kao i nedostižnih uslova koje estradni posao danas diktira.
Kad sam pevala kod našeg Peđe, on je zvao Zoricu Brunclik na telefon i ja sam rekla: “Mojoj najomiljenijoj pevačici” i otpevala sam joj sve što je on kazao. Ona me tako umilno gledala. Ona je dobra žena i videla sam da je dobra žena i rekla mi je: “Još nisam počela da pijem”
Niko mi nije pomogao sa estrade. Svi traže pare, a ja to nemam. Tražili su da mi pišu jednu pesmu, 3.000 evra, ja sam rekla ja to nemam. To mi je tražio Sofronijević. Tada tada kad sam završila taj treći krug, on mi je rekao: “Snežana, imaš li 3.000 evra da platiš pesmu?” Rekla sam da nemam. On je čovek koji radi svoj profesionalni posao, svaka njemu čast. On zavisi od tog posla i od tog novca. Ja nemam ništa protiv toga što je on tražio taj novac, ja da sam imala, ja bih i dala za tu pesmu, ali ja te pare nemam. Zarađujem da bih preživela od danas do sutra.
Osvrćući se na dramatične periode u životu, posebno izdvaja teške zdravstvene trenutke tokom porođaja.
To su bila moja dva porođaja. To mi je bilo najteže u životu. Koje sam imala dva carska reza. Na onaj drugi, sam se jedva probudila. Tu me je Bog pogledao i ostavio me u životu. Tu sam trebala da umrem, ali Bog nije dao jer me je voleo, jer volim i ja njega.
Ipak, uprkos želji da podeli imovinu i stvori dom za svoju decu, oni je još uvek nisu posetili u Staroj Pazovi.
Nisu došli, ja sam ih zvala da oni dođu da vide šta je njihovo da podelimo ovu imovinu što ima. Ovo je veliki plac i mogli smo svi radimo da se napravi jedno odeljenje još za sina. Ali oni nisu hteli da dođu. Neće da dođu. Ljuti su što sam ih ostavila. Ali ja sam njima rekla da to nije moja krivica, nego njihovog oca – rekla je ona, ističući da bez obzira na to što živi u jednoj sobi, ona zna da je to njeno, pošteno zarađeno i da nikome ne mora da polaže račune:
Od 2014-2015. godine sam se uselila ovde. E tada sam znala kad sam došla u moj dom, da mi je tu svanulo da mogu da spavam koliko hoću i ustanem kad hoću. I sada radim i zarađujem koliko meni treba, a ne dok sam bila u tuđe kuće, pa moram da idem da zaradim i za njih i za sebe. I putnik sam bila celi život. I onda su me drugi iskorištavali dok sam bila u njihovoj kući, a sada toga nema.
Dodaj komentar