Košulja je turska reč, a ovako se kaže na srpskom

Balkan je vekovima bio raskrsnica kultura, a to se najbolje vidi u našem jeziku. Kada danas otvorite ormar i posegnete za košuljom, ubeđeni ste da koristite staru srpsku reč. Međutim, istorijska je činjenica da je u pitanju turcizam, dok je pravi starosrpski naziv za ovaj odevni predmet u modernom dobu potpuno zaboravljen.

“Moj deda je uvek tako govorio. Sećam se, kad sam bio dete, on nikada ne bi rekao ‘daj mi košulju’, nego ‘donesi mi moju rubaču’. Tako ja kažem deci kroz šalu, a oni misle da pričam strani jezik” napisao je korisnik pomenute mreže.

Etnolozi objašnjavaju da je rubača pravi stari slovenski naziv koji se vekovima koristio u našim selima. Reč potiče od glagola rubiti i označavala je košulju napravljenu od domaćeg, grubo tkanog lana ili konoplje koja se ručno opšivala.

Sa dolaskom Osmanlija na ove prostore, reč košulja, koja vuče korene iz osmansko-turskog jezika (kölmek, odnosno današnjeg gömlek), polako je potisnula stari domaći izraz. Turska reč je vremenom postala toliko prirodna da je ušla u zvanične gramatike kao književni standard, dok su stari srpski izrazi ostali zaključani u sećanjima naših baka i deka.

Pored same košulje, iz govora su nestali i nazivi za njene delove koji su se u Srbiji koristili u 19. i početkom 20. veka:

• Ošvice: Pažljivo rađen, gust narodni vez na manžetnama i oko vrata košulje, koji je predstavljao vrhunac umeća seoskih devojaka.
• Skuti: Donji delovi dugih ženskih narodnih košulja koji su padali od struka naniže poput suknje.

Sledeći put kada budete zakopčavali dugmad na svojoj košulji, setite se da na sebi nosite svedočanstvo prohujalih vekova i jezik koji se menjao zajedno sa našom istorijom.

Video: “Rađamo se sa rečnikom neverbalne komunikacije”