Nikola Popević o seriji “Crime Scene: Raw”

Proceduralne serije, iako danas nisu zastupljene kao nekad, već decenijama ulaze na liste najpopularnijih, a i stare se gledaju iznova. Spomenimo neke, prisećanja radi – “Mesto zločina” (CSI) ima nekoliko zasebnih serija sa mnogo sezona, takođe i “Red i zakon”, pa onda “Zločinački umovi”, “Bouns”, “Mornarički istražitelji”…

Pala mi je šaka jedna takva, “Crime Scene: Raw”, čiji naslov nije preveden, ali bi mogao biti nešto kao “Mesto zločina: Bez cenzure”, mada bi bukvalni prevod engleske reči “raw” najbolje opisao prikazano – a to je reč “sirovo”. I surovo, moram dodati. Dozvolite malu digresiju. Kamere su danas sveprisutne. Hajde što nema događaja koji ljudi detaljno ne isprate i okače na društvene mreže, nego su kamere prisutne i u policijskim istragama.

U Sjedinjenim Državama policajci nose kamerice na svojim uniformama kojima sve vreme beleže šta se pri uviđajima događa. Takođe, razgovori u stanicama se sve vreme snimaju. Na taj način olakšava se rekonstrukcija događaja i istrage, kao i ispitivanja, lakše se primeti ko ne govori istinu, šta se tačno dogodilo i šta je rečeno, da li je bilo primene nezakonite sile i tome slično.

Ta sveprisutnost kamera, baš kao što ljudi svakodnevno stvaraju neku vrstu sadržaja za svoje društvene mreže, ima sjajan potencijal za dokumentarne serije u formatu “istinitih zločina”. Sirovi materijal (eto zgodne igre reči) već je tu, samo je potrebno naći dovoljno zanimljive slučajeve i dokumentarac je lako izmontirati. Ne mogu biti siguran, ali u “Crime Scene: Raw” čini mi se da je i naratora dala veštačka inteligencija. Serija time košta veoma malo – urednik, montažer i to je otprilike to. Mislim da bi bolje funkcionisala u polusatnom obliku nego satnom, ali šta je tu je. A zašto je to tako zanimljivo?

Proceduralne serije, ove igrane, često su kritikovane zbog slučajeva koji deluju neverovatno. Ima smisla, neko bi pomislio, toliko serija, svaka sa mnogo epizoda, potrebno je sve to smisliti, pa nije ni čudo što mašta mora da radi prekovremeno. Ali stvarni svet ponovo se ispostavlja kao nešto zapanjujuće, često po onome lošem zaseni stvarnost toliko da se čovek zapita da li je to što gleda zaista moguće. Ne bih ulazio u psihologiju aktera, uostalom to rade profesionalci i nije u redu jer ovde pričamo o stvarnim ljudima i tragedijama.

Ali evo primera. Čovek pobije skoro celu svoju porodicu – brata, oca i majku i onda ih namesti tako da pokuša da okrivi rođenog brata. A zašto? Pa, tip je našao neku Bugarku na nekoj od seks-platformi i, umislivši da su u stvarnoj vezi, na nju spiskao 200.000 dolara, upropastivši očev penzioni fond. Porodica je čak pokušala da mu pomogne, ali pošto se ovaj vratio Bugarki, koja, istini za volju, čak i ne izgleda bogzna kako, otac ga izbaci iz kuće. I ovaj pobesni, pobije ih.

Ili slučaj bake koja je ubila svoju bivšu snaju da bi mogla više vremena da provodi sa svojim unukom. Ili slučaj devojke koju izbace sa fakulteta pa neko vreme laže roditelje da i dalje studira i, kada majka pozove fakultet da pita šta se događa, ova izvrši brutalno ubistvo.

Ove bizane priče ispričane su kroz kamere policajaca na uviđajima i razgovore u stanici. Običnim jezikom, akteri odslikavaju mračne delove društva – nisu ovo kriminalci, uličari, ološ koji se roka međusobno, pa čovek može da bude hladnokrvan i kaže da nije neka šteta. Ovo su obični ljudi kojima se dogodio “krvc” u glavi. Prolazimo možda pored njih na ulici.