Intervju Tatjana Kecman | Kurir

Glumici Tatjani Kecman ove godine pripala je posebna čast da svojom predstavom “Oskar kog nisam dobila” zatvori jubilarni 50. Festival monodrame i pantomime. U ovom komadu ona hrabro i iskreno progovara o specifičnim situacijama iza kulisa, položaju umetnika, ali i činjenici da za žene u glumačkom svetu često nema dovoljno uloga. Paralelno s radom u pozorištu, publika trenutno ima priliku da je gleda u seriji “Zaklela se zemlja raju”, gde tumači lik Barbare. U iskrenom razgovoru za Kurir glumica priznaje da uspeh na društvenim mrežama ne sme biti merilo kvaliteta i zašto joj je drago kad “hejteri” zamrze negativca kojeg tumači.

– Radujem se igranju na jubilarnom festivalu, naravno! Nemam onu klasičnu, parališuću tremu. Dugo sam na sceni i moj odnos prema poslu je uvek isti, osećam apsolutno jednaku odgovornost bilo da igram pred desetoro ljudi u publici bilo na značajnom festivalu. Naravno, ona pozitivna, konstruktivna uzbuđenost je uvek prisutna, ali to više ne bih zvala tremom. Za mene je to pre svega radost igre.

Lagala bih kad bih rekla da je lako držati pažnju publike više od sat vremena i biti sam na sceni. Nije lako, ali ključ je u samom tekstu i postavci. Kad imate temu koja vas pokreće i kad je predstava zanatski dobro postavljena, onda taj teret nestaje.

Kako se rodila ideja da radite baš ovaj tekst?

– Često sam se sa svojim koleginicama šalila kako je ono što nam se dešava iza scene, sa one strane kamere, neretko zanimljivije, uzbudljivije i bizarnije od onoga što igramo. Sve te specifične situacije, detalji o tome kako glumice uopšte opstaju i žive u današnjim okolnostima, s obzirom na opšti položaj umetnika, ali i na večitu činjenicu da za žene u našem poslu prosto nema dovoljno uloga, sve se to već duže vreme kuvalo u meni. Osetila sam da ne bi bilo loše da sa scene ispričam priču koja je jednim dobrim delom i moja lična, ali koju istovremeno delim s velikim brojem svojih koleginica.

Koliko se iza ove predstave zapravo krije priča o svim ulogama, prilikama i priznanjima koje glumci čekaju tokom karijere?

– Čekanje na priliku je, u principu, najteža i najizazovnija glumačka bitka. Ljudi često misle da je najveći napor sama gluma, ali mnogo je lakše odigrati i tehnički i emotivno najzahtevniju ulogu na svetu nego ne postojati na sceni i biti nevidljiv. Izuzetno je mali broj onih kojima se sve poklopi, pa odmah po završetku akademije krenu kontinuitetom iz projekta u projekat. Za većinu, ovaj poziv je obeležen čekanjem. Te glumačke pauze i mogu biti pogubne. Ovaj posao, pored talenta, zahteva jaku psihu i veru u sebe.

U monodrami bez zadrške govorite o svetu u kojem se uspeh meri brojem pratilaca, a ne kvalitetom uloge. Da li vam se čini da je gluma danas postala zahtevnija nego ikad upravo zbog pritiska društvenih mreža?

– Gluma je u svojoj suštini uvek ista i ne može biti više ili manje zahtevna zbog društvenih mreža. Međutim, ono što se drastično promenilo jeste kontekst i ono što nas okružuje. Danas se, na primer, desi velika premijera, a umesto o kvalitetu filma, predstave, umetničkim dometima i igri glumaca, na mrežama se dele skandali, ko je s kim došao, ko je koga kako pogledao i ko je šta obukao na crvenom tepihu. Uspeh se uglavnom površno meri brojem pratilaca na Instagramu.

S druge strane, ne želim da budem isključiva. Društvene mreže mogu biti i te kako korisna alatka. Ima glumica koje mrežama pristupaju kreativno, duhovitim i autentičnim sadržajem skreću pažnju na sebe i uspešno promovišu svoje predstave. To je potpuno legitimno i pametno korišćenje prostora.

Pamtite li prvu monodramu koju ste gledali na ovom festivalu u Zemunu? Ko su vam bili uzori u ovom žanru?

– Iskreno da vam kažem, ne sećam se tačno koja je bila prva monodrama koju sam gledala na Festivalu u Zemunu. Mnogo je godina prošlo i mnogo je sjajnih monodrama ostalo iza nas da bih mogla da izdvojim baš taj prvi susret. Međutim, kada govorimo o uzorima i glumačkim putokazima u ovom žanru, jedno ime mi uvek prvo padne na pamet. To je “Cabares cabarei” Zijaha Sokolovića.

Paralelno s pozorištem snimate i seriju “Zaklela se zemlja raju”. Da li je lakše raditi telenovelu ili monodramu?

– Balansiram vrlo lako. Predstavu “Oskar kog nisam dobila” napravila sam pretprošlog proleća, tako da je ona već u mom glumačkom krvotoku. Često je izvodim, volim da je igram i meni je danas najmanji problem da jednostavno dođem i izađem na scenu. Ne osećam nikakvu težinu zbog te “usamljenosti” u monodrami. Prvo, zato što na sceni nikad niste sami ako imate publiku ispred sebe, a drugo, ja od usamljenosti ne bežim, ponekad je u procesu rada čak i volim.

S druge strane, izuzetno sam zahvalna na prilici da budem deo jedne tako velike televizijske mašinerije. Jeste da radimo punom parom i da se scene nižu jedna za drugom, ali se maksimalno trudim da u svakom kadru zadržim visok nivo kvaliteta i da lik koji igram ima svoju dubinu i opravdanje.

Rekli ste da vaš lik u seriji “Zaklela se zemlja raju” već ima svoje “hejtere”. Da li vam to dođe kao svojevrsni kompliment i potvrda da ste uspeli da ga učinite uverljivim?

– Kad sam pomenula “hejtere”, pre svega sam mislila na to da gledaoci mog lika, Barbaru, trenutno doživljavaju isključivo kao hladnu, zlu i proračunatu manipulatorku. Ipak, ono što publiku očekuje vrlo brzo jeste da će Barbara otkriti i svoje potpuno drugačije lice. Jer, kao što je to uvek i u životu, svaki čovek ima svoje lice i naličje. Ništa nije samo crno ili belo.
Što se tiče reakcija na društvenim mrežama, moram da priznam da mi je to nekad malo detinjasto i smešno, pa čak i banalno, ta nemogućnost ljudi da razdvoje glumca od uloge. Ali s profesionalne strane, kada neko strastveno zamrzi lik negativca kog igrate, to zaista dođe kao kompliment, dokaz da sam dobro odradila svoj posao.

Koji lik vas je najviše namučio u karijeri?

– Najteže su loše uloge. Bilo ih je, naravno, kao i kod svakog glumca. Meni lično nikad nisu teški oni likovi koji su kompleksni, emotivno zahtevni ili mračni za igru, naprotiv, to je glumačka poslastica. Najviše vas namuče likovi koji su loše i površno napisani, u predstavama koje nemaju jasnu viziju.

Posle “Oskara kog nisam dobila”, postoji li neka uloga za koju biste voleli da jednog dana kažete: “E ovu sam čekala ceo život”?

– Nemam jednu konkretnu, mitsku ulogu koju bih mogla da izdvojim iz riznice dramske književnosti i kažem: “E nju čekam ceo život.” Postoji ogroman broj likova koje bih volela da oživim. Prava uloga je uvek ona koja te u datom trenutku pomeri, a ja verujem da će ih biti.

 Bonus video: Tatjana Kecman o filmu “Dara iz Jasenovca”