Sandra Rešić otvorila dušu o ocu Ninu Rešiću

Na 19 godina od smrti legendarnog pevača Nina Rešića, njegova ćerka Sandra Rešić za Kurir otvorila je dušu i progovorila o uspomenama koje čuva samo za sebe, odrastanju bez očeve ljubavi, njegovim životnim greškama, ali i svemu što je tek kao odrasla žena uspela da razume.

Kada čuješ pesme svog oca, slušaš li ih kao publika ili kao ćerka koja u njima traži deo svog roditelja?

-Neke pesme koje stalno pevam na nastupima i koje mi ljudi neprestano traže, poput „Divlja devojka”, „Udahni duboko” i „Ti si, ćerko, tatin sin”, postale su deo repertoara koji izvodim gotovo mehanički. To su pesme koje pevaš hiljadama puta, gde god da se nalaziš, na kom god kontinentu. Nažalost, prema njima više nemam onaj odnos da pomislim kako je to moj otac, čovek koji je ostavio takav trag. Ne razmišljam svaki put o tome šta je mislio dok ih je pevao ili da li u njima pronalazim neku dublju poruku. Ipak, prema „Divljoj devojci” imam poseban osećaj. To je jedna od pesama koje najviše volim da izvodim, a posebno mi je ostala u sećanju jer sam je pevala sa Draganom Mirković tokom njene turneje po arenama u Crnoj Gori, Hrvatskoj i Srbiji. Zanimljivo mi je što mi publika često traži da je otpevam sama, čak i kada nastupam sa nekim kolegom. Ne znam zašto, ali sam vremenom počela da osećam nešto posebno u grudima kada je pevam.Međutim, postoji još jedna pesma koja na mene deluje potpuno druga;ije. Kada treba da otpevam „Tvoje oči”, grlo mi se zatvori kao da nikada u životu nisam stala na scenu. Kao da prvi put pevam. Ne znam da li je to zato što tu pesmu doživljavam previše lično ili zato što mi je jednostavno posebno draga.

Šta te toliko vezuje za tu pesmu?

-Sećam se da je to grčka pesma u originalu i da je tata, kada je trebalo da je otpeva, pozvao moju mamu da je pita šta misli o njoj. To je bilo kroz šalu, jer su njih dvoje tada već bili pravi drugari i prijatelji. Rekao joj je nešto u stilu: „Pa ti znaš, gospođo, da su se meni uvek sviđale tvoje oči, tako da ova pesma vrlo lako može da bude posvećena tebi.”To nikada ranije nisam ispričala. Mislim da sam upravo zbog te njegove rečenice zavolela pesmu. Ostala mi je u srcu i danas, kada treba da je otpevam, osećam se kao da prvi put izlazim na scenu.

Koja je najlepša uspomena na oca koju čuvaš samo za sebe?

-Imam ih nekoliko. On je živeo na Banovom brdu i imao ogroman petosoban stan. Sve sobe bile su sređene osim jedne. U njoj su se nalazile novine, od tadašnjeg „Sabora” pa nadalje, u kojima su izlazili tekstovi o njemu. Sve je bilo složeno i predstavljalo je neku vrstu arhive. U toj sobi nalazio se samo jedan telefon. Tata ju je zvao „hotline soba”.Tada nisu postojali mobilni telefoni kakve danas poznajemo. Postojale su one velike „cigle” koje su koštale po nekoliko hiljada maraka. Taj telefon bio je jedini u stanu preko kojeg su se obavljali svi razgovori, menadžerski, kolegijalni i poslovni, ali i oni vezani za pesme i nastupe.Kada bih, na primer, trebalo da pozovem mamu i kažem joj da ću ostati da prespavam kod tate, on bi mi rekao: „Idi do hotline sobe, završi to s Cicom i to je to.” Ili kada bi trebalo nešto da uradim po kući, opet bih išla u tu sobu.Meni je to bilo mnogo smešno, jer smo tata i ja tako potpuno normalno razgovarali o nekoj „hotline sobi”. Da nas je neko sa strane slušao, verovatno bi se zapitao o čemu nas dvoje pričamo. Samo smo mi znali šta to znači. To je bila naša mala tajna.

Postoji li nešto što bi danas volela da mu kažeš, a nisi stigla?

-Rekla bih mu da bi mi život, pre svega pevački i karijera, bili 300 biliona puta lakši da sam ga samo slušala. Možda bi i moj život bio lakši, ali prvenstveno mislim na posao. Da si me samo poslušao jednom u životu, od milion puta koliko smo pokušavali i trudili se oko svega, mnogo bi mi lakše bilo.Sve što sam do sada uradila, drugi su dobijali iz prvog, drugog ili eventualno trećeg pokušaja, a ja sam dobijala iz osmog. Ako bih uopšte dobila. Eto, to bih mu rekla.

Odrastala si uz oca koji je bio velika zvezda, ali nisi imala njegovo prisustvo onoliko koliko si možda želela. Koliko ti je to teško padalo?

-Moji roditelji su se razveli kada sam imala dve godine. U tom uzrastu nisam imala svest o ocu kao figuri, nisam znala šta znači imati oca na način na koji su ga imala druga deca. Znala sam šta su majka, ujak i deda, ali nisam znala kako izgleda ta vrsta ljubavi koju dete dobija od oca.Zbog toga me ljudi i danas ponekad teško razumeju, naročito kada su u pitanju negativni komentari. Nekada sam plakala zbog njih, danas me više ne zanimaju. Mislim da to mogu da razumeju samo deca koja su odrastala bez jednog roditelja, bez obzira na to da li je taj roditelj preminuo, otišao ili su se okolnosti jednostavno tako namestile.Kada se tata kasnije vratio u moj život, pokušavao je na milion načina da nadoknadi ono što je nedostajalo. Trudio se maksimalno, koliko je umeo i znao. Ne mogu da kažem da sam zbog toga teško odrastala, jer bih lagala kada bih rekla da sam se toliko napatila. Imala sam majku koja je bila i ostala jaka žena. Nije dozvoljavala da osetim da mi nešto nedostaje. Ona je mislila da treba da živi, radi i vaspitava me tri puta više, da bude i otac i majka, i deda i baba, sve što je potrebno, kako bi mi nadoknadila ono za šta je verovala da mi fali. Međutim, ja u tom uzrastu nisam ni znala šta mi nedostaje.Kada sam kasnije postala svesna nekih stvari, bilo mi je teško zbog pitanja i komentara ljudi koji su se raspitivali o našem odnosu. Dešavalo se da me žene u školi ili mamine koleginice, koje nas jedva poznaju, pitaju da li mi tata plaća alimentaciju, da li se javlja i zašto se nije javio. Takve stvari su mi kao detetu veoma smetale.

Da li si mu nekada zamerila nešto što danas, kao odrasla žena, bolje razumeš?

-Kada sam bila mlada, zamišljala sam da ću, kada odrastem, jednom stati pred njega i reći mu: „Prevario si moju majku, ostavio si nas kada smo bili mali i svašta nešto.” Međutim, kako sam odrastala, tako sam sve više razumela i njega i okolnosti u kojima je živeo.U naš život vratio se kada sam imala deset ili jedanaest godina. Moja majka se zajedno s njim trudila da izgradim odnos sa ocem. Ona nikada nije dozvoljavala da bilo ko kaže ružnu reč o njemu predamnom. Uvek je govorila: „O mom bivšem mužu mogu samo ja da kažem nešto loše. Vi, niko od vas ne može.”Nikada ga nije ogovarala predamnom. Želela je samo da imam odnos s njim, kakav god on bio.Kada je tata preminuo, imala sam 18 godina. Do tada sam vecć pocela da razumem kakav je njegov život bio. Slušala sam njegove priče, ali i priče njegovih kolega i ljudi koji su mu bili bliski. Shvatila sam koliko su ga pojedini ljudi iz njegovog okruženja iskorišćavali, od menadžera pa nadalje, i koliko je i sam bio labilan.Posebno bih izdvojila Draganu Mirković, jer je ona jedina žena za koju iz svog ličnog saznanja mogu da kažem da mu je zaista pomogla u životu.Tada sam shvatila da mu zapravo nikada ništa nisam zamerila. I danas, kada me pitaju da li sam mu oprostila neke greške, kažem da nisam imala šta da mu oprostim.Prerano sam odrasla. Mama me je vaspitala da razmišljam zrelije nego druga deca mojih godina. Već sam išla u dve škole i spremala se za fakultet, dok su drugi živeli neke sasvim drugačije živote. Razumela sam da je tata dao najbolje od sebe, onako kako je umeo i znao.Možda bi sve bilo drugačije da je prestao da pije i da su se neke stvari u njegovom životu promenile, ali on drugačije nije umeo. To ne govorim da bih opravdala sve što se događalo, već zato što sam vremenom shvatila kroz šta je prolazio.

Kako reaguješ kada neko komentariše tvog oca, a zapravo ga nije dobro poznavao?

-U 99 odsto slučajeva ljudi mi prilaze s najlepšim mogućim komentarima. Nikada sebi ne bih dozvolila da nekome kažem: „Vi njega niste poznavali, ja jesam.” Svako ga je upoznao onako kako mu se on predstavio u tom trenutku, bilo da je to bilo na jednoj svirci, kroz kratko poznanstvo ili dugogodišnje druženje. I to poštujem.Medutim, ponekad mi bude teško kada čujem koliko je moj otac umeo da pomogne potpunim neznancima. Posebno kada mi ljudi na američkim turnejama pričaju šta je sve učinio za njih u vreme kada je bio na vrhuncu karijere.Jedan gospodin mi je, na primer, ispričao kako je moj otac upoznao mladog čoveka koji je želeo da ode u Ameriku i završi master iz muzike. Te večeri mu je dao 3.000 maraka koje je zaradio i rekao mu da ode i ostvari svoj san. Taj čovek je zaista otišao u Ameriku, završio studije klavira i kasnije izgradio ozbiljnu karijeru.Prišao mi je s ogromnim poštovanjem i ponosom da mi isprica kakav je moj otac bio čovek. Držao me je za ruku dok je govorio, toliko mu je značilo da mi prenese tu priču.Bilo mi je drago što je tata nekome toliko pomogao, ali kada sam pocela da razmišljam o tome kada se sve dogodilo i kako smo mi tada živeli, negde u glavi mi je prošlo: „J**ote, je l’ moguće?”Dok je on nekome potpuno nepoznatom čoveku pomogao da ostvari životni san, mi smo kod kuće ponekad bili pod kirijom i razmišljali o tome da li imamo za patike, cipele ili obdanište.Nisam zbog toga pomislila ništa ružno o tom čoveku. Naprotiv, prišao mi je s toliko ljubavi i poštovanja da nisam mogla drugačije da doživim taj razgovor. Samo sam se na trenutak zapitala kako je moguće da je moj tata drugima toliko davao, a da smo mi kao porodica ponekad živeli teško.

Ozbiljan umetnik je bio Nino

Da li si kroz godine uspela da oprostiš sve ono što te je bolelo u vezi s vašim odnosom?

– Jesam, apsolutno. Kada sam počela da se bavim ovim poslom, a naročito kako su godine prolazile, shvatila sam koliko je estrada težak svet. Ljudi koji nisu deo našeg posla često misle da mi samo malo pevušimo, uzmemo ogroman novac i odemo kući u vile, kao da nam se sve samo stvori.A zapravo, ništa se ne stvara samo od sebe. Danas sedim u studiju, treba da otpevam poslednju pesmu, ne mogu da se setim kada sam poslednji put oprala kosu i danima ne spavam. I onda se zapitam kako je tek mom ocu bilo u vreme kada nije bilo interneta, Jutjuba i društvenih mreža.Ako ti se ne proda ploča ili kaseta, ako se ne prodaju karte za koncert, to je to. Nemaš mogućnost da se danas reklamiraš na sto različitih nacina. Tada je karijera mogla da zavisi od toga šta ce se dogoditi u jednom trenutku.Kada sve to sagledam, mnogo bolje razumem kroz šta je prolazio i koliko mu je bilo teško da se izbori za svoje mesto. Ne kažem da je sve što je radio bilo najbolje za njegovu porodicu, ali znam da je davao ono što je umeo i mogao.Uz to, kao žena u ovom poslu moram mnogo da pazim. Moram da čuvam svoj ugled, reputaciju i poštovanje publike, saradnika, autora, muzičara i svih ljudi sa kojima radim. Nosim i teret očevog prezimena.Postoje stvari koje možda neko drugi može sebi da dozvoli, a ja ne bih, čak i kada bi mi donele veliku zaradu. Ne želim da bilo ko pomisli da sam nešto dobila zato što sam nečija cerka ili da sam svojim postupcima obezvredila ono što sam sama izgradila.Zato danas, kada pomislim na tatu, ne gledam samo na ono što je bilo teško u našem odnosu. Razmišljam i o svemu što je on morao da prode da bi ostavio trag koji traje decenijama.

Kada bi mogla da biraš, da li bi radije imala očevu slavu ili mogućnost da muzikom ostaviš trag koji traje decenijama?

-Ne bih volela da imam njegovu slavu u smislu da budem popularna u jednom trenutku, a da se posle sve sruši. Više bih volela da ostavim trag kakav je on ostavio. Njegove pesme žive decenijama, ja ih danas pevam, a ubeđena sam da će ih pevati i neko ko dode dvadeset godina posle mene.Ne želim instant slavu. Volela bih da budem iznad proseka, da stvaram dobre pesme i muziku, da ljudi vole da me slušaju i da vole ono što radim. Nikada mi nije zasmetalo što publika traži da pevam očeve pesme. Naprotiv, ponosna sam na to.

Kada se ugase kamere i ostaneš sama sa sobom, koja je najveća rana koju drugi ne vide?

– Ne znam šta bih ti rekla. Ponekad pomislim šta bi bilo da se sve ovo dešavalo, a da nisam imala poznatog oca. Da je on bio moler, zidar ili obican radnik. Pitam se ponekad šta bi bilo da se nikada nisam bavila ovim poslom i da sam ostala pri svom prvom snu, a to je bilo pozorište.Možda bih bila potpuno srećna da sam glumica koju poznaju samo ljudi koji dođu u pozorište. Ponekad pomislim da bi mi možda bilo lakše da sam nepoznata, da ne moram da nosim sve što nosim danas. Onda se zapitam kako me nije sramota što uopšte tako razmišljam, pa počnem da placem od besa na samu sebe.Jer, s druge strane, kada vidim koliko me ljudi vole, koliko me zaustavljaju na ulici, koliko žele da se fotografišu sa mnom, shvatim koliko je sve to lepo. Veliki deo te ljubavi došao je najpre zbog mog oca, a onda sam se ja kroz svoju karijeru, pesme i sve što sam prošla borila da izgradim nešto svoje.Ima trenutaka kada pomislim da bi mi život bio mnogo lakši da sam muškarac. Kao žena moraš da se boriš za poštovanje, da dokazuješ da vrediš i da stalno vodiš racuna o tome kako će neko protumaciti tvoje postupke.Nekada mi samo dode da me svi ostave na miru godinu dana. Da mi se otvore neka vrata na koja pokucam, umesto da moram da pokucam na šesnaest da bi se otvorila makar jedna.Ali takvi trenuci brzo produ. Odem u studio, počnem da pevam ili odradim nastup i sve se promeni. Posebno volim romske svirke. Kada odem u Beč i pevam muziku koju volim, imam osećaj kao da sam sama sebi napravila veselje. Otpevam sve što bih i sama naručila. Tada se setim zbog čega se bavim ovim poslom i nastavim dalje.

-U ovom trenutku, kada bih mogla da sedim s njim u ovom studiju, rekla bih mu: „Sad treba da otpevam jedan narodnjak. Dođi, otpevaj mi da čujem kako se to peva!”Mnogo mi je teško da neke stvari otpevam onako kako bih želela. Tata je imao najbolje trilere, mnogo mi se svidaju, a ja imam mnogo sitnije od njegovih. Nešto mi se tu ne svida. Rekla bih mu: „Dođi, otpevaj mi to, pa onda sedi da ja ponovim za tobom.”To bih volela. Da prvo čujem njega, pa da ja pokušam za njim.