Čkalja o teškom detinjstvu i odluci da nasmeje narod

Miodrag Petrović Čkalja odrastao je u kruševačkoj Balšićevoj ulici, u siromaštvu koje je, prema njegovom svedočenju, značilo i neizvesnost da li će narednog dana imati šta da se jede. Ipak, najvažniju lekciju iz tog vremena pronašao je u ljudima koji su umeli da se šale uprkos oskudici. Želja da im pruži predah od svakodnevnih briga odredila je njegov glumački put, o čemu je govorio u emisiji „Veče sa zvezdama“ 1993. godine.

Od smrti jednog od najvoljenijih domaćih komičara 20. oktobra navršavaju se 23 godine. Preminuo je 2003. u Beogradu, u 80. godini života, ostavivši uloge kojima se publika vraća i decenijama kasnije. RTS

Objašnjavajući zašto je izabrao komediju, Čkalja se vratio slikama iz detinjstva. Pamtio je oskudicu, ali i komšije koje su na klupama ispred kuća pronalazile način da makar nakratko zaborave težinu života.

– Odrastao sam u Kruševcu u Balšićevoj ulici. To je bila najsiromašnija ulica u Kruševcu. Tu sam ja živeo. Tu nije bilo svetla, patosa, nije bilo ničega. To je bila teška sirotinja, koja je možda danas jela, sutra neće, a možda ni prekosutra neće. Ispred svake kuće je bila klupa, na kojoj smo mi sedeli i šalili se. Tu se ne priča kako je dan bio težak, kako se mučimo, kako je neko tek sad došao sa posla. Ne! Samo su se šalili. Tim ljudima je bilo potrebno smeha, malo radosti da zaborave muku – rekao je glumac.

Iz te ulice poneo je odluku kojoj se vraćao i kada je već bio poznat širom zemlje. Govoreći o razlici između priznanja publike i procena kritičara, prisetio se teksta čoveka koji je godinama pratio njegov rad.

– Krenuo san na svoj put sa samo jednom željom, da ljudima uopšte, ne samo u Balšićevoj ulici, nego svim ljudima u ovoj zemlji pružim malo radosti. Mene uopšte ne interesuje priče koje kruže. Pre neki dan sam pročitao tekst mog prijatelja, koji je sve moje predstave pogledao i zna da sam umetnik. Rekao je: „Dok nisam pogledao ovu predstavu mislio sam da je Čkalja zabavljač, a on je u stvari veliki glumac“ – rekao je Čkalja i dodao:

– To su tako smešne stvari. To što sam ja doživljavao kritike na račun moje glume. Nisam imao tako loše kritike u pozorištu. Imao sam u jednom periodu mog života kad sam morao da igram neke predstave, jer su bile komercijalne. Pozorište je tada bilo puno. Rekli su mi: „Znaš šta Čkalja? To mora da se igra, jer ti rasprodaš predstavu“. Bio je taj period kad sam ja morao da igram te komercijalne predstave. Bili su ljudi koji u pozorištu nisu mogli ništa da urade, a onda su došli na film i sve je zaboravljeno.

Put od Kruševca do beogradskih scena opisivao je bez ulepšavanja. Smatrao je da je morao da se izbori za prostor koji su drugi lakše dobijali, a najveće ohrabrenje nalazio je u pismima gledalaca.

– Kad sam došao iz Kruševca, ja nisam imao pedigre. Glumci iz Beograda su gurani šakom u leđa, a mene su pesnicom u grudi. U tome je razlika. Ja sam se zarekao da ću imati svoj put. Dobijao sam na stotine pisama od ljudi gde mi se zahvaljuju na smehu. Za mene nema bolje kritike od toga, nema tog kritičara koji može da mi kaže drugačije. Ja sam shvatio da ja to mogu da radim. Zašto da se mučim po nekim dramama i da se vucaram po pozorištima ako mogu da radim svoj posao punom snagom – rekao je Čkalja.

Iza lakoće sa kojom je zasmejavao publiku, prema njegovim rečima, stajala je stroga radna disciplina. Na predstave je dolazio spreman, ali je u samom izvođenju tražio prostor da ulogu svaki put oživi.

– Nikada u pozorištu me inspicijent nije pozvao na scenu. Uvek sam sam dolazio sam i pipnem ga po ramenu da vidi da sam tu. Uvek sam bio na mestu. Stravično sam profesionalno uradio sve svoje poslove. Nijednu predstavu u pozorištu nisam igrao isto. Iz jednog prostog razloga, jer je stravično dosadno. Zamislite igrate 450 puta isto „Zajednički stan“, to je katastrofa.

Čkalja je govorio i o prilici da pređe u Jugoslovensko dramsko pozorište. Ponuda ga je navela da se zapita šta zapravo želi od svog posla i da li bi promenom pravca ostao veran odluci koju je doneo na početku karijere.

– Nema veće nagrade nego kad izađete na scenu i čujete smeh. Nikada nisam na scenu nisam izašao da nisam pogledao u patos, na sceni na kojoj još nisam rekao reč. Za svaku predstavu. Zašto? Pozdravlja me publika, koja je došla tu da uživa. Mogao sam da promenim pozorište, zvali su me u Jugoslovensko dramsko pozorište. Dali su mi tekst. Sam sa sobom sam morao da raščistim. Čkalja hoćeš li ti da radiš ono što si obećao sebi i Bogu ili hoćeš da se pod stare dane, mada nisam bio nešto star, imao sam 45 godina, da se menjaš. Pa da ideš u dramske glumce da bi te neko hvalio – objasnio je.

Razliku između komedije i drame objašnjavao je kroz odnos sa publikom. Za njega je komičar morao da drži pažnju cele sale, bez predaha u kojem bi gledalac izgubio interesovanje.

– Igrao sam u Acinom komadu „Krmeći kas“. To nije komedija, to je drama. Sa lakoćom. Komičaru je lako da igra u dramskim predstavama, jer ima pauze, koje može i sam da izmisli jer tako ostavlja jači utisak. U komediji nema toga. Morate da držite celu salu, ako samo jedan pogleda u sat, vi ste ispustili celu salu. Nikada nisam hteo ovo da kažem. Da li je Čkalja zabavljač ili ne. Čkalja je hteo da bude radost ovog naroda. Nešto po čemu će narod da pamti te glumce – istakao je u pomenutoj emisiji.

Rođen 1. aprila 1924. godine u Kruševcu, Čkalja je popularnost gradio kroz radio, pozorište, televiziju i film. Godine 1946. postao je član Dramskog studija Radio Beograda, a važan deo njegovog rada bila je humoristička emisija „Veselo veče“. 

Usledile su televizijske uloge u ostvarenjima „Servisna stanica“, „Ljubav na seoski način“, „Kamiondžije“ i „Vruć vetar“, koje su ga učinile jednim od najprepoznatljivijih glumaca svog vremena. Njegov izraz lica, pokret i način izgovaranja replika postali su deo sećanja generacija koje su odrastale uz domaći televizijski program. 

U Balšićevoj ulici u Kruševcu, ispred njegove kuće, 2005. godine podignut mu je spomenik. Od novembra 2006. njegovo ime nosi i nekadašnja Ulica Milanka Kušića na beogradskoj Zvezdari – trajni podsetnici na glumca koji je svoj poziv najjednostavnije objasnio željom da ljudima pruži radost.

 Video: Čkalja i Dara Bubamara kod Minimaksa