U kakvom su odnosu bili Bora Stanković i Koštana

Borisav Bora Stanković preminuo je 22. oktobra 1927. godine u Beogradu, ostavivši za sobom roman „Nečista krv“, dramu „Koštana“ i pripovetke po kojima je Vranje dobilo posebno mesto u srpskoj književnosti. Iste godine kada je umro, u javnosti se vodio spor između pisca i žene koja je bila inspiracija za njegovu najpoznatiju junakinju. 

Malika je nastupala po kafanama, svadbama i kućama imućnih domaćina. Pripadala je svetu pevača i svirača koji su bili neizostavni deo gradskih veselja, a predanja o njoj sačuvala su uspomenu na lepotu, glas i popularnost koju je nekada uživala.

U pričama o njenom životu često se pokušava povući znak jednakosti između pevačice i književne junakinje. Bora je, međutim, odbacivao takvo poistovećivanje. Stvarna žena mogla je da bude podsticaj za nastanak drame, ali je njen lik u delu oblikovao prema sopstvenoj književnoj zamisli.

Pogledajte u galeriji filmske adaptacije “Koštane”:

„Koštana“ je prvi put izvedena u Narodnom pozorištu u Beogradu 1900. godine, kada je Stanković imao 24 godine. Pisac joj se kasnije vraćao i menjao tekst, dok je priča o mladosti, čežnji i životu pod pritiskom patrijarhalnih pravila nastavila da živi na sceni. 

O njihovom prvom susretu prepričavaju se različite verzije. Prema jednoj, Bora ju je video još kao gimnazijalac, kada je došao da sluša njeno pevanje. Druga se oslanja na piščevo objašnjenje da ju je lično upoznao tek u Vranjskoj Banji, pošto je drama već počela da se izvodi.

Upravo je tu verziju izneo u odgovoru iz marta 1927. godine. Sećanja na njeno pevanje i igru iz detinjstva razdvojio je od kasnijeg neposrednog susreta, insistirajući na tome da pozorišna Koštana nije verna slika Malikinog života.

Priča o novcu postala je javna kada je Malika zatražila nadoknadu zbog korišćenja njenog lika. Prema tekstovima koji prenose tadašnje novinske izveštaje, njen suprug Maksut obraćao se političarima i pokušavao da izdejstvuje pomoć.

Stanković se povodom slučaja oglasio odgovorom datiranim 11. marta 1927. godine, koji se prenosi u tekstovima o njihovom sporu:

„E, hajd’ baš da odgovorim mome “ortaku” Koštani.

Koštanu, posle mog sećanja iz detinjstva o njenoj igri i pevanju po svadbama, prvi put sam u životu video u Vranjskoj Banji, kada se „Koštana“ već igrala u Narodnom pozorištu.

Sva njena pričanja o njenim doživljajima sastojala su se u tome, da je častim rakije, a od moje žene, zatim g-đe Spasić i ženske publike, da izvuče koji par čarapa ili koju reklu. Da ona zna, po pričanju njenih savremenika, zašto su je prozvali Koštanom (kesten), odrekla bi se tog nadimka, a još manje bi tražila lažno uverenje da je ona bila taj kesten.

Analogno tome značilo bi, da svaki čovek u Vranju, koji se zove Mitke, imao bi pravo da traži tantijemu.

G. Vlajko Kocić, narodni poslanik koji hoće ovaj spor da zagladi, bolje bi učinio, da u svojoj novoj palati ustupi Koštani jednu sobu i da je izloži na prozoru, pa bi više zaradili i on i ona, nego što njena korisnica i njegova kirija iznose.

S poštovanjem Beograd, 11. marta 1927.

Prema sačuvanim pričama o njenim poznim godinama, Malika je živela od tuđe pomoći i prisećala se vremena kada je bila tražena pevačica. Među uspomenama koje je prepričavala bilo je i pevanje pred kraljem Milanom, kojem je, kako je govorila, izvodila „Slavuj pile, ne poj rano“.

U tekstovima o njenoj sudbini navodi se da je umrla 1945. godine u Vranjskoj Banji, mada se taj podatak najčešće prenosi uz ogradu da se tako veruje.

 Video: Kad bi mrtvi velikani progovorili