Prvi zamrznuti čovek na svetu

Džejms Bedford preminuo je 12. januara 1967. godine, ali njegova porodica nije organizovala uobičajenu sahranu. Telo američkog profesora psihologije podvrgnuto je zamrzavanju, uz nadu da će neka buduća generacija lekara moći da izleči bolest od koje je umro i vrati ga u život. Gotovo šest decenija kasnije, njegovo telo i dalje se čuva, dok mogućnost takvog oživljavanja ostaje nedokazana.

Bedford je imao 73 godine i bolovao je od raka. Kada tadašnja medicina više nije mogla da mu pomogne, prihvatio je eksperimentalni postupak poznat kao krionika.

Zamisao zagovornika ove metode jeste da se telo posle zakonski proglašene smrti sačuva na izuzetno niskoj temperaturi, kako bi eventualna buduća tehnologija mogla da popravi oštećenja i omogući oživljavanje. U trenutku Bedfordove smrti takva mogućnost nije postojala, a ne postoji ni danas.

Njegov slučaj smatra se prvim zamrzavanjem čoveka u kontrolisanim uslovima radi mogućeg budućeg oživljavanja. Postupak je, međutim, bio znatno jednostavniji od metoda koje se sada koriste. Posle početnog hlađenja i primene zaštitnih hemijskih rastvora usledilo je hlađenje suvim ledom, a zatim čuvanje u tečnom azotu, na temperaturi od približno minus 196 stepeni Celzijusa.

Do pregleda 1991. godine Bedfordovo telo već je prošlo kroz više premeštanja. Otvaranje starog rezervoara bilo je deo prelaska na savremeniji sistem čuvanja, a pregled je obavljen dok je telo bilo potopljeno u tečni azot kako bi se sprečilo zagrevanje.

Darvin je u izveštaju naveo da je Bedford spolja delovao mlađe od svoje 73 godine. Istovremeno je opisao promene boje kože na vratu i gornjem delu grudnog koša, rožnjače pobelele od leda i pukotine na koži grudnog koša.

Zabeleženi su i tragovi zamrznute krvi oko nosa i usta. Autor izveštaja povezao ih je sa mogućim posledicama postupaka sprovedenih neposredno nakon smrti i teškim stanjem pluća usled bolesti.

Posebnu pažnju privukao je led između desne ruke i stomaka. Deo te mase zadržao je obrise prvobitnih malih kocki.

Takav nalaz podržao je zaključak da telo nije bilo zagrejano iznad nule. Druga zapažanja navela su autora izveštaja na procenu da je njegova spoljašnja temperatura verovatno ostajala znatno ispod tačke mržnjenja.

Ipak, očuvan led nije dokaz očuvanih funkcija mozga ili mogućnosti oživljavanja. Pregled je bio ograničen na dostupne spoljašnje delove tela i nije predstavljao procenu stanja svih tkiva i organa.

Bedfordova supruga i sin Norman nastojali su da obezbede nastavak čuvanja njegovog tela, uprkos pravnim sporovima i rastućim troškovima. Prema istorijatu organizacije Alkor, ona je brigu o njemu preuzela 1987. godine.

Njegovo telo čuva se u okviru te organizacije u Skotsdejlu, u Arizoni. Tako je odluka doneta šezdesetih godina prošlog veka postala obaveza koja se prenosi kroz generacije ljudi zaduženih za njegovo čuvanje. 

Tehnike očuvanja tkiva u međuvremenu su napredovale. U savremenoj krionici koristi se i vitrifikacija, postupak kojim se nastoji izbeći stvaranje kristala leda i postići stanje nalik staklu. Bedfordovo telo nije sačuvano tom metodom.

Međutim, nijedan čovek koji je posle smrti podvrgnut ovakvom kriogenom čuvanju nije uspešno oživljen. To navodi i sam Alkor, koji mogućnost budućeg povratka u život zasniva na očekivanju tehnologije koja tek treba da bude razvijena. 

Bedfordovo telo zato ostaje sačuvano u tečnom azotu, ali njegova želja još nije ostvarena. Pregled iz 1991. pokazao je određene tragove dugotrajnog čuvanja na niskoj temperaturi; odgovor na pitanje da li će ikada moći da bude vraćen u život nije dao.

 VIdeo: Čudo ili medicinski fenomen