radiobalkanfox
- Branko Bane Vidaković je iskreno govorio o svojoj dugogodišnjoj borbi sa zavisnošću od droga, koja je počela još 1979. godine kada je prvi put probao heroin.
- Opisao je kako je heroin brzo preplavio beogradsku mladež i intelektualne krugove, te kako su mnogi iz njegove generacije kasnije oboleli ili preminuli, često i od HIV-a.
Poznati dramski umetnik Branko Bane Vidaković bez zadrške je progovorio o višedecenijskom suočavanju sa zavisnošću, detaljno opisujući put od prvog kontakta sa teškim drogama do konačnog oslobađanja. Njegov sunovrat započeo je još 1979. godine, kada je kao mlad čovek prvi put došao u dodir sa heroinom, ne sluteći razorne razmere krize koja će uslediti. Osvrćući se na specifičnu društvenu klimu tog perioda i način na koji je nova supstanca preplavila gradske krugove, glumac se jednom prilikom prisetio samih početaka.
“U naše vreme, to je bilo normalno. Heroin su donosili studenti koji su kobajagi studiraju ovde, a u stvari se tako izdržavaju. Mi klinci do tada smo pušili travu, a kad se ovo pojavilo, to je planulo. U roku od godinu dana, ceo Beograd, uglavnom onaj njegov intelekutalni deo, bio je navučen, zato što smo bili mladi i ludi i želeli smo sve da probamo.”
“U ono vreme bih probao i otrov”, rekao je glumac koji je otkrio da su s vremenom njegovi prijatelji počeli da umiru od HIV-a.
Gubitak kontrole, razorne posledice i raspad porodice
Iluzija o bezazlenom eksperimentisanju brzo se raspršila, a kontrola nad svakodnevicom nestala je znatno brže nego što je očekivao. Uprkos brojnim apelima bliskih ljudi iz detinjstva i školske klupe, opasna navika je preuzela primat. Pravu težinu situacije i tragične ishode sopstvene generacije Vidaković je u punoj meri sagledao tek sa dolaskom devedesetih godina, kada je cena poroka postala previsoka na svim poljima:
“Već posle nepune godine sam izgubio kontrolu i shvatio sam koje se opasnosti tu kriju. Ipak, nastavio sam, iako me je gomila prijatelja iz osnovne i srednje upozoravala. Onda sam 90-ih shvatio da nema mnogo mojih prijatelja, da su se mnogi razbežali po svetu ili razboleli od droge, da imaju HIV. Najbolji od njih su najgore završili”, objasnio je Vidaković i dodao:
“Kupovao sam opijate, imao sam para, ali kad su se poslovi smanjili i kad su Minu počeli da zovu ljudi kojima se dugovao novac, počeli su problemi. Otišla je u Holandiju, potom su i deca otišla kod nje.”
Prelomna tačka i mukotrpan put ka oporavku
Kada su porodični odnosi narušeni, a finansijska situacija postala neodrživa, nametnuo se konačni izbor između poziva koji voli i potpunog uništenja. Prevagnula je strast prema teatru i umetnosti, ali je proces odvikavanja bio izuzetno brutalan, odigravajući se u kućnim uslovima uz bezrezervnu podršku majke:
“Zapitao sam se hoću li da se bavim glumom ili ovim? Glumu sam voleo dovoljno da sam bio spreman da istrpim šta treba. I, nije bilo lako, uopšte. Dugo i teško sam se skidao, na suvo, bez ikakvih lekova. Namučio sam se, ležao sam kod moje jadne majke Grozde, ona mi je donosila supice i presvlaku.”
“Kad sam sve završio, otišao sam kod prijateljice doktorke da mi izvadi krv i kaže koliko sam oštećen. Rekla mi je da sam imao mnogo sreće, sve mi je bilo u redu. Upozorila me je da se više nikada ne skidam na suvo, jer mogu svi organi da popucaju”, rekao je glumac u svojoj ispovesti za “Hype”.
Izlazak iz ove teške životne faze ostao je trajna opomena o tome koliko je malo potrebno da se skrene u propast, ali i dokaz da je uz snažan motiv i podršku najbližih povratak moguć.
Dodaj komentar