Životna priča Vedrane Rudan | Kurir

Hrvatska književnica Vedrana Rudan, koja bi na današnji dan proslavila 77. rođendan, preminula je 18. avgusta ove godine nakon duge borbe sa teškom bolešću, a poslednje mesece svog života provela je baš onako kako je volela – pisala je. Čak i kada više nije mogla da sedi za radnim stolom, pronalazila je način da svoje misli pretoči u reči.

“Danas prestajem da pišem blog jer ću se posvetiti lečenju i napisaću knjigu o tome. Kad autor knjige piše o fazama svoga umiranja to se čita kao ludo. Doduše, te knjige imaju smisla kad autor ili autorica umru, sve drugo nije napeto. Nažalost, ne mogu vam reći hoću li umreti, sigurna sam da šanse postoje. Jasno je meni odavno da smo svi smrtni pa se ne opterećujem smrću ni “borbom” ni verom u hepiend. Ja ne znam da li je danas i ovde hepiend život ili smrt pa mi moja priča lakše pada”, navela je tada spisateljica, uputivši reči zahvalnosti lekarima.

“A sad zahvale. Neću nabrajati imena lekara i lekarki koji su mi dali dijagnozu, ne, ništa nije upitno. Nalazi su jasni, doktori odlični. Dakle, hvala jednom poznatom, riječkom doktoru koji me hitno poslao u Riječku bolnicu. Hvala mom ličnom lekaru koji mi je godinama prijatelj. Hvala profesoru iz bolnice Merkur koji mi je zabranio da mu spominjem ime. ‘Za miloga boga, nemojte me spominjati. Kad ljudi čuju da sam operisao Vedranu Rudan svi će mi doći na vrata i uručiti mi svoju jetru.’ Lik je svetski”, istakla je tada.

Nakon perioda tišine, putem njene zvanične Fejsbuk stranice oglasio se administrator sa informacijama o njenom stanju. Objasnio je da književnica ne posustaje i da je pod nadzorom timova iz ustanova Radiochirurgija u Svetoj Nedjelji i bolnice Merkur.

“Nije depresivna, nije žalosna, štaviše, oduševljena je što joj je život postao izuzetno buran i zanimljiv. U rukama je vrhunskih lekara Radiochirurgije iz Svete Nedjelje i bolnice Merkur. Kaže da je konačno spoznala koja je ona faca i nada se da za nedelju dana neće postati još veća. Svi vi koji poznajete njen humor znate na šta misli, neću vam prevoditi jer meni ništa nije smešno. Pozdrav”, poručio je administrator.

Posle izvesnog vremena, Vedrana se ponovo oglasila na svom blogu kako bi detaljnije opisala iskustva sa kojima se suočavaju onkološki pacijenti, osvrnuvši se i na vesti o zdravstvenom stanju britanske princeze Kejt.

“Svi svetski mediji objavili su vest da je Kejt, buduća engleska kraljica, prošla hemoterapiju i da sada galopira ka potpunom oporavku. Ha, ha. Sigurno ne bih pisala o tome da nemam rak. Samo onaj u kom čuči, razume princezu i užas kroz koji je prošla i kroz koji prolazi. Rak možda jeste izlečiva bolest, ali samo mali broj onih koji ga imaju u to veruje. Lekari ih hrabre, hrabre i mene, ‘sve smo izvadili’, a onda kreće rečenica: “Vidimo se za tri meseca.” Ako ste “sve izvadili”, čemu novi susret? Čula sam: “Niko vam ne može garantovati da već pre operacije nije neka metastaza krenula…”.

Ipak, kad čuješ da je trenutno “sve čisto” odahneš i život ti drugačije miriše. Pre bolesti često sam znala govoriti: “Dosadno mi je, stara sam, ne živi mi se, ovaj svet je strašan, ne želim više da gledam gde ide, sve je iza mene, svi snovi, sve ljubavi, svi planovi, sve radosti, kako se ubiti i najzad prekinuti film koji u tebi izaziva ili teskobu ili zevanje?”. Sada, danas, osećam neodoljivu potrebu da se probudim i vratim na staro. Odvraćam misli od raka na nezamislive načine. Kupila sam sebi prsten za rođendan pre rođendana, jer nisam sigurna da ću dočekati rođendan, od njega me deli mesec dana”, napisala je autorka.

Napisala je i kako nastoji da skrene misli kroz uobičajene aktivnosti, ali da borba unutar nje ne prestaje:

“Otišla sam curi da mi sredi obrve. Pitala sam se, nije da nisam, treba li da sređujem obrve, kad će mi izlazak života zapravo biti ulazak u sanduk od jelovine, pa peć? Nema smisla. Ipak sam otišla. Dolores mi je u sat vremena promenila lice. Hvala Dolores, ali ne i misli. Ivana mi je na nokte nanela krasan lak, moj prsten zbog toga blješti posebnim sjajem, hvala, Ivana. Nažalost, rak čuči u mojoj glavi. Zvala sam doktora Nikolića. “Ima li ikakve šanse da preživim?” “Ne znam, ali imaš velike šanse da poludiš. PTSP se leči.” PTSP? Strah od smrti je normalan, ali dođe pa prođe.

Mene moj rak prati svaki trenutak u životu. Sinoć sam izašla ispod tuša, obrisala se i krenula prema spavaćoj sobi. U ogledalu sam videla svoje telo. Da, konačno sam skinula onih deset kila koje su me mučile. Vitka sam što je dobro, ali… Sredinom trbuha proteže se debeli, ljubičasti ožiljak… Ja ga ne vidim kao spas, meni je on znak bliske smrti i ružnoće. Čula sam da muž u kući otvara neka vrata. Pojurila sam prema kupatilu i na sebe navukla kupaći ogrtač. Nisam htela da vidi golu nakazu.”

Govoreći o podršci bračnog partnera, književnica je naglasila koliko joj znači njegova prisutnost, ali i kako sada posmatra uobičajene probleme u društvu:

“Četrdeset posto muževa ostavi ženu kad ona oboli od raka, moj muž nije među njima, naprotiv, brine o meni danju i noću. Pa ipak… Odjednom, ništa mi ne smeta. Svi su kukali zbog paklenih vrućina. Bilo mi je čudno. Ljudi, jeeš vrućine, budite srećni, nemate rak. Sad su izvan sebe jer je hladno. Obucite se, u čemu je problem? Svima je hladno, a ja u ofucanoj, tankoj trenerci, zašto bih trošila lovu na novu, razmišljam šta da na mene navuku kad umrem. Možda ipak onu zelenu haljinu koju mi je kupio muž i koja mi je od starta bila broj manja? Konačno mi stoji savršeno. I ti bolovi.

Povremeno me bole leđa, pa ruka, noge, ništa dramatično, ali ja svaku bol tumačim kao ples metastaza u mom telu. Ni sa kim ne mogu o tome razgovarati, Kejt je daleko, ljudi oko mene imaju druge “probleme”. Kako platiti struju, kupiti deci školske knjige, cene hrane su astronomske, penzioneri umiru od gladi a političare boli ku*ac. Ljudi, sve je rešivo? Izađite iz kuća, dignite u vazduh banke i političare, nemojte samo kukati. Uostalom, ako vam se ne gine u revoluciji uživajte u ropstvu. I biti rob je bolje nego imati rak,” pisala je Vedrana.

Vedrana Rudan decenijama je bila jedno od najprepoznatljivijih i najprovokativnijih imena književne i javne scene regiona. Ova hrvatska književnica, novinarka i kolumnistkinja bila je poznata po tome što je bez zadrške govorila o temama o kojima su mnogi nerado pričali – od ljubavi, braka i seksa, preko majčinstva i starenja, do bolesti, politike i smrti.

Rođena je 1949. godine u Opatiji. Novinarstvom se bavila godinama, a književnu karijeru izgradila je upečatljivim stilom u kom su se preplitali crni humor, ironija, bes, iskrenost i brutalna direktnost. Njene knjige često su izazivale burne reakcije, ali je upravo zahvaljujući tome okupila veliki broj odanih čitalaca.

Među njenim najzapaženijim delima izdvajaju se “Uho, grlo, nož”, “Ljubav na posljednji pogled”, “Dabogda te majka rodila”, “Crnci u Firenci”, “U zemlji krvi i idiota”, “Zašto psujem” i “Muškarac u grlu”.

Iza njene javne ličnosti nalazio se život koji nije bio pošteđen teških iskustava. Udavala se dva puta, a iz prvog braka rodila je dvoje dece, ćerku Asju i sina Slavena. O prvom braku govorila je izuzetno otvoreno, dok je u svojim napisima i javnim istupima opisivala i iskustva nasilja koja je, prema sopstvenim svedočenjima, preživela u tom odnosu. Takva iskustva kasnije su postala okosnica tema kojima se bavila u svojim knjigama i kolumnama. 

Nakon razvoda započela je vezu sa advokatom Ljubišom Drageljevićem, koji je bio osam godina mlađi od nje. Njihova ljubavna priča počela je dok je još bila u prvom braku, da bi se nakon razvoda i venčali. Za razliku od uobičajenih priča o ljubavi, o svom drugom braku govorila je na njoj svojstven način – bez ulepšavanja i sa obiljem humora. Njihov odnos često je prikazivala kao zajednicu dvoje ljudi koji su uspeli da pronađu zajednički jezik i prolaze kroz život uprkos razlikama i godinama.

Iako je bila majka dvoje dece, nikada nije pripadala autorkama koje su majčinstvo prikazivale kao savršenu i bezbrižnu životnu ulogu. O roditeljstvu je pisala otvoreno, dodirujući kako ljubav prema deci, tako i strah, iscrpljenost, odgovornost i brige koje ta uloga nosi. Njeni tekstovi o deci često su izazivali podeljena mišljenja upravo zbog toga što se nije služila uobičajenim, sentimentalnim rečnikom.

Kada je postala baka, to iskustvo je takođe utkala u svoje tekstove. Kao i u slučaju roditeljstva, ni ulogu bake nije idealizovala, već je sebe prikazivala kao ženu sa sopstvenim karakterom, slabostima, humorom i jasnim granicama. Ipak, njeni književni tekstovi nisu uvek bili doslovna autobiografija. Često je sopstveno iskustvo koristila samo kao polazište za umetničku provokaciju, zbog čega pojedine detalje iz njenih knjiga nije trebalo shvatati kao dokumentarne činjenice. 

Jedna od tema kojoj se stalno vraćala bilo je starenje. O godinama je govorila bez zadrške i bez pokušaja da sakrije strahove koje donosi prolaznost. Za nju starenje nije bilo samo pitanje fizičkog izgleda, već i suočavanje sa gubitkom, bolešću, smrću i promenama u odnosima sa ljudima. Istovremeno, kroz humor je nastojala da razbije strah koji su te teme nosile.

Nije se ustručavala da govori ni o temama koje su se tradicionalno smatrale “neprikladnim” za ženu njenih godina – o seksualnosti, telu, menopauzi, ljubavi i odnosima prema muškarcima.

O tome kako su izgledali njeni poslednji meseci, kakva je bila kao majka i koliko joj je stvaralaštvo značilo, govorio je njen sin Slaven Hrvatin, koji se retko pojavljuje u javnosti.

Povod za njegov razgovor za nedeljnik NIN bilo je objavljivanje poslednje knjige Vedrane Rudan, pod nazivom “Kao da me ima”, koja u knjižare u izdanju Lagune stiže danas, baš na njen rođendan. Reč je o zbirci njenih najznačajnijih tekstova nastalih tokom gotovo tri decenije, koju su majka i sin zajedno pripremali, ali književnica, nažalost, nije dočekala da je vidi među čitaocima.

Ideja o knjizi rodila se početkom 2026. godine, dok se Vedrana već dve godine borila sa neizlečivom bolešću. Slaven je želeo da joj predloži nešto što bi je makar na trenutak udaljilo od svakodnevice ispunjene terapijama, pregledima i razgovorima o zdravstvenom stanju. Ipak, nije bio siguran kako će reagovati.

“Još uvek mi je teško proceniti kome sam hteo skrenuti misli s bolesti, sebi ili njoj. Neko vreme sam joj hteo predložiti da napravimo kolekciju “Best of Vedrana Rudan”. Oklevao sam jer mi je bilo glupo mami koja prolazi hemoterapije spominjati novi projekat. Ali bilo joj je dosadno stalno odgovarati na pitanja kako se oseća i koje tretmane prolazi, pa mi je u razgovoru izletelo: “Imam jednu ideju za knjigu…” Prihvatila je, bacio sam se na posao i zacrtao sam da želim da vidi barem prvu verziju knjige. Drago mi je da sam uspeo i da je bila zadovoljna izborom,” ispričao je Hrvatin za NIN.

Kada joj je objasnio da želi da objedini najbolje tekstove koje je napisala tokom karijere, Vedrana je odgovorila u svom prepoznatljivom stilu, uz dozu crnog humora.

“To će se dobro prodavati kad umrem,” rekla mu je tada.

Vedrana je pročitala prvu verziju rukopisa, odobrila izbor tekstova i učestvovala u donošenju važnih odluka o izgledu knjige.

Poslednje mesece života književnica je provodila suočavajući se sa posledicama teške bolesti, o kojoj je i sama otvoreno govorila na svom blogu. Nije skrivala kroz šta prolazi, a pisanje joj je ostalo jedan od najvažnijih načina da izrazi ono što oseća. Slaven je otkrio da je njegova majka nastavila da stvara čak i onda kada zbog zdravstvenog stanja više nije mogla da koristi računar kao ranije.

“Mami je pisanje bilo sve. Kada se razbolela i više nije mogla pisati za radnim stolom, tekstove je tipkala u mobilni i slala ih WhatsApp-om. Ljude kao što je ona ne možete motivisati da pišu, možete ih jedino sprečiti u tome,” rekao je njen sin.

Slaven Hrvatin više od 25 godina učestvovao je u majčinom profesionalnom životu. Vodio je njenu internet stranicu, pomagao u objavljivanju tekstova, obavljao menadžerske poslove i povremeno preuzimao ulogu urednika. Njihova saradnja bila je zasnovana na jasnoj podeli obaveza i međusobnom razumevanju.

“Bilo nam je lako sarađivati jer smo imali definisane uloge. Mamin posao bio je stvarati Vedranu Rudan, a moj da je ljudi vide. Osim toga, dugo smo surađivali, pa smo se razumeli bez puno reči. Kad sam počeo pripremati novu knjigu, rekao sam joj da imam čvrst stav da bi se trebala zvati “Kao da me ima” i započeti tom kolumnom, jer postavlja ton svemu ostalom. To je prihvatila i rekla da želi samo da knjiga završava sa “Moj tata i lignjice”. Drugo je nije zanimalo,” objasnio je Hrvatin.

Vedrana je u svojim kolumnama često pisala o porodici, a ni sina nije štedela oštrih komentara. Zbog takvih tekstova pojedini mediji su zaključivali da između njih postoje ozbiljni sukobi, ali Slaven otkriva da je stvarnost bila potpuno drugačija.

“Kada bi kolumna osvanula na blogu i portali potencirali određeni citat, ispalo bi da smo u ljutom ratu. Iza kulisa to je išlo potpuno drugačije. Mejlom bi mi poslala tekst i rekla da sam opet tema. Pripremio bih ga za objavu, osmislio ilustraciju i odabrao udarni citat za Fejsbuk. Kasnije smo se smijali naslovima poput: “Sin zabio nož u leđa Vedrani Rudan, ona ga po treći put razbaštinila”, prisetio se. 

Govoreći o Vedrani izvan književnosti i javnih nastupa, Slaven je otkrio da je bila majka koja mu je tokom života davala brojne savete, ali da ih on, kako priznaje, nije uvek poslušao.

– Mama kao mama, kroz godine mi je davala puno dobrih saveta. Ja sam ih kao pravi sin ignorisao. Da sam ih poslušao, bio bih sličniji njoj: srećniji, opušteniji i s nekoliko otkaza. Najbolji savet koji mi je dala je da u svemu što radim tražim da me plate,a ako me već plaćaju, da tražim više. Možda ću ga jednom poslušati,” ispričao je Hrvatin.

Priprema poslednje zbirke podrazumevala je pregledanje velikog broja tekstova, od najranijih kolumni do zapisa objavljivanih pred kraj njenog života. Slaven je pretraživao stare brojeve “Feral tribjuna”, arhive “Nacionala”, blog i ranije objavljene zbirke, želeći da izabere radove koji najbolje predstavljaju njeno stvaralaštvo.

“Izbor je bio dugotrajan posao, jer je trebalo proći zbirke priča, blog, izgubljene raritete, arhivu “Ferala”… Ali sam izbor što će ući u knjigu nije bio težak. Tekstovi su se sami nametali. Neki zato što su već postali klasici, drugi jer su otkrivali Vedranu kakvu publika ne poznaje,” objasnio je.

Među tekstovima koje posebno izdvaja nalaze se “Pismo nerođenom Anti”, “Kad je žena kurva” i “Život bez krpelja”, jer smatra da pitanja kojima se Vedrana bavila pre više od dve decenije nisu izgubila značaj.

Pogledajte u galeriji kako izgleda kuća Vedrane Rudan:

Knjigu otvara njena čuvena rečenica “Ja sam carica, ostat ću carica uvek i zauvek”, dok je završni tekst odabrala sama književnica.

Na pitanje kako bi želeo da ljudi pamte njegovu majku, Slaven nije govorio o književnim nagradama, tiražima ili popularnosti njenih knjiga. Umesto toga, izdvojio je njenu hrabrost da javno kritikuje one koji imaju moć i uticaj.

“Hteo bih da svi mi odemo korak dalje, da postanemo male Vedrane i svojim tiranima stanemo za vrat,” poručio je Hrvatin za NIN.

Podsetimo, Vedrana Rudan preminula je 18. avgusta 2026. godine, u 77. godini. Tokom višedecenijske karijere izgradila je reputaciju jedne od najčitanijih i najkontroverznijih književnica u regionu. Popularnost joj je doneo već prvi roman “Uho, grlo, nož”, objavljen 2002. godine, a potom su usledile knjige “Ljubav na posljednji pogled”, “Dabogda te majka rodila”, “Ples oko Sunca”, “Doživotna robija” i mnoge druge.

Pogledajte video: Vedrana Rudan i Jovana Joksimović