Rumunski predsednik Nikolaje Čaušesku streljan na Božić

Na Božić po gregorijanskom kalendaru, 25. decembra 1989. godine, izvršeno je streljanje rumunskog predsednika Nikolaja Čaušeskua i njegove supruge Elene, posle suđenja pred vojnim prekim sudom.

Nikolaje je rođen u malom selu Skorničeštiju u južnoj Rumuniji 26. januara 1918. godine. Bio je treće od devetoro dece siromašne porodice Čaušesku. Prema njegovom izvodu iz matične knjige rođenih, rođen je 23. januara 1918. godine, ali je njegov rođendan registrovan sa tri dana zakašnjenja.

Nikolajev otac bavio se poljoprivredom, a on je porodici pomagao krojačkim radom još kao dete. Kada je imao 11 godina, preselio se u Bukurešt gde je radio kao obućarski šegrt. Prema nekim tvrdnjama, Nikolaje je u Bukurešt pobegao od svog strogog oca koji ga je zlostavljao.

Kao šegrt radio je u radionici obućara koji je bio aktivni član tada ilegalne Komunističke partije. Čaušesku je postao čan partije kada je imao samo 14 godina, 1932. godine, i ubrzo je uključen u aktivnosti stranke.

Prvi put je uhapšen već naredne 1933. godine, kada je imao 15 godina, zbog ulične tuče tokom štrajka, a ponovo 1934. godine, prvo zbog prikupljanja potpisa za peticiju koja je protestovala protiv suđenja železničkim radnicima i još dva puta zbog drugih sličnih aktivnosti.

U narednim godinama bio je na misijama širom Rumunije, i više puta je bio hapšen, a na kraju i osuđen za “zaveru protiv društvenog poretka”, provodeći vreme tokom Drugog svetskog rata u zatvorima i logorima. U njegovom policijskom dosijeu stajalo je da je „opasan komunistički agitator” i „aktivan rasturač komunističke i antifašističke propagande”.

Godine 1939. upoznao se sa Elenom Petresku, sa kojom će se i oženiti 1946. Ona je igrala veoma važnu ulogu u političkom životu Rumunije tokom narednih decenija.

U logoru Targu Jiu kao zatvorenik boravio je 1943. godine, gde mu je cimer u ćeliji bio George Georgiju-Dež, sekretar Komunističke partije, i tada je postao njegov štićenik. Čaušeskuov boravak u ovom logoru označio je početak njegovog uspona na vlast. Posle Drugog svetskog rata, kada je Rumunija počela da pada pod sovjetski uticaj, Nikolaje je bio sekretar Saveza komunističke omladine (1944–1945).

Nakon što su komunisti preuzeli vlast u Rumuniji 1947. godine, Čaušesku je izabran za člana Velike narodne skupštine. U maju 1948. godine, imenovan je za sekretara ministarstva poljoprivrede, a u martu 1949. godine unapređen je na poziciju zamenika ministra. Imao je samo 31 godinu.

Iz Ministarstva poljoprivrede i bez vojnog iskustva, postavljen je za zamenika ministra zaduženog za oružane snage, sa činom brigadnog generala. Kasnije, unapređen je u čin general-lajtnant i postao prvi zamenik ministra odbrane.

Već tada, kao visoki državni zvaničnik u Ministarstvu poljoprivrede i Ministarstvu odbrane, Čaušesku je imao značajnu ulogu u prisilnoj kolektivizaciji. Između 1949. i 1952. godine došlo je do više od 80.000 hapšenja seljaka, od kojih je 30.000 završilo sa zatvorskim kaznama jer su se protivili oduzimanju imanja.

U jednom trenutku su tokom pobune vojne jedinice otvorile vatru na seljake, ubivši 9 i ranivši 48. Čaušesku je lično predvodio istragu koja je rezultirala time da je 18 seljaka bilo zatvoreno zbog “pobune” i “zavere protiv društvenog poretka”.

George Dež je umro 19. marta 1965. godine, a Čaušesku postaje generalni sekretar Komunističke partije 22. marta iste godine. Ubrzo je zvanični naziv države promenjen, Narodna Republika Rumunija postala je Socijalistička Republika Rumunija. Godine 1967. još više učvršćuje svoju vlast, postavši predsednik Državnog komiteta, čime je postao šef države.

U početku, Čaušesku je bio popularan političar, kako u Rumuniji, tako i na Zapadu, zbog svoje nezavisne spoljne politike i pored dominacije Sovjetskog saveza. Tokom 1960-ih okončao je aktivno učešće Rumunije u Varšavskom paktu, iako je formalno ostala član.

Odbio je da učestvuje u invaziji Varšavskog pakta na Čehoslovačku 1968. godine i čak je aktivno i otvoreno osudio ovu akciju u svom govoru 21. avgusta. Putovao je u Prag nedelju dana pre invazije da pruži moralnu podršku svom čehoslovakom kolegi, Aleksanderu Dubčeku.

Čaušeskova ekonomska, spoljna i demografska politika bila je usmerena ka njegovom krajnjem cilju: da pretvori Rumuniju u jednu od velikih svetskih sila. Rumunija je pod njim bila četvrti izvoznik oružja u Evropi.

Tokom narednih godina, Čaušesku je vodio otvorenu politiku prema Sjedinjenim Američkim Državama i zapadnoj Evropi. Rumunija je bila prva zemlja Varšavskog pakta koja je priznala Zapadnu Nemačku, prva koja je pristupila Međunarodnom monetarnom fondu i prva koja je primila američkog predsednika, Ričarda Niksona. Rumunija je postala “crna ovca” u Istočnom bloku.

Rumunija i Jugoslavija pod Josipom Brozom bile su i jedine zemlje istočne Evrope koje su sklopile trgovinske sporazume sa Evropskom ekonomskom zajednicom pre pada Istočnog bloka.

Serija zvaničnih poseta zapadnim zemljama (uključujući Sjedinjene Američke Države, Francusku, Veliku Britaniju, Španiju i Australiju) pomogla je Čaušeskuu da se predstavi kao reformator komunista koji vodi nezavisnu spoljnopolitičku liniju unutar Sovjetskog bloka.

Rumunija je bila jedina zemlja na svetu koja je održavala normalne diplomatske odnose i sa Izraelom i sa Palestinom. Godine 1980. Rumunija je učestvovala na Letnjim olimpijskim igrama u Moskvi sa svojim saveznicima iz Sovjetskog bloka, ali je 1984. godine bila jedna od retkih komunističkih zemalja koje su učestvovale na Letnjim olimpijskim igrama 1984. godine u Los Anđelesu (osvojivši 53 medalje, što je bilo treće mesto u ukupnom broju, odmah iza Sjedinjenih Država i Zapadne Nemačke), dok je većina zemalja Istočnog bloka bojkotovala ovaj događaj.

Osnivani su univerziteti u malim rumunskim gradovima, koji su služili za obuku kvalifikovanih stručnjaka kao što su inženjeri, ekonomisti, planeri ili pravnici potrebni za industrijalizaciju i razvoj zemlje. Rumunsko zdravstvo je takođe postiglo napredak i priznanje od strane Svetske zdravstvene organizacije.

Socijalne i ekonomske transformacije dovele su do poboljšanja životnih uslova za Rumune. Ekonomski rast omogućio je veće plate koje su, u kombinaciji sa beneficijama koje je država nudila (besplatna zdravstvena zaštita, penzije, besplatno univerzalno obrazovanje na svim nivoima itd.), predstavljale veliki skok u poređenju sa situacijom pre Drugog svetskog rata. Određeni dodatni prihodi su bili omogućeni seljacima, koji su počeli da proizvode više.

U oktobru 1966. godine, u pokušaju da se zaustavi pad nataliteta, Čaušesku je izdao Dekret 770 kojim je ograničeno korišćenje abortusa i kontracepcije. Vlada je otežala i proces razvoda – brakovi su mogli biti razvedeni samo u izuzetnim slučajevima. Do kraja 1960-ih, populacija je počela da raste. U tom procesu stvoren je novi problem – napuštanje dece, što je povećalo broj dece u domovima za decu. Mnoga deca u tim domovima su patila od mentalnih i fizičkih smetnji.

Mere za podsticanje rađanja uključivale su finansijske podsticaje za porodice sa decom, garantovani porodiljski dopust, podršku za majke koje su se vraćale na posao, zaštitu na radu za žene i obimnu medicinsku kontrolu u svim fazama trudnoće, kao i nakon nje.

Medicinska kontrola bila je smatrana jednim od najproduktivnijih efekata ovog zakona, jer su sve žene koje su ostale trudne bile pod brigom kvalifikovanog medicinskog stručnjaka, čak i u ruralnim područjima. U nekim slučajevima, ako žena nije mogla da poseti lekarsku ordinaciju, lekar bi dolazio kod nje kod kuće. Majke sa najmanje petoro dece imale su pravo na značajne beneficije, dok su majke sa najmanje desetoro dece bile proglašene “herojkama majkama” od strane rumunske države.

Uvedene su i druge mere radi povećanja prirodnog priraštaja, kao što je poseban porez u iznosu 10-20% prihoda koji su plaćali pojedinci bez dece stariji od 25 godina, bez obzira da li su u braku ili ne. Pobačaj je bio dozvoljen jedino u slučajevima kada je žena starija od 42 godine, ili je već majka četvoro (kasnije petoro) dece. Zbog podvrgavanja ilegalnim pobačajima, mnogo žena je umrlo ili je trajno obogaljeno.

Godine 1968, 21. avgusta, Čaušesku je održao govor pred 100.000 ljudi na trgu u Bukureštu. Taj trenutak smatra se vrhuncem njegove popularnosti. U govoru je oštro osudio invaziju Varšavskog pakta na Čehoslovačku. U noći između 20. i 21. avgusta 1968. godine, pet zemalja Varšavskog pakta (Sovjetski Savez, Bugarska, Mađarska, Istočna Nemačka i Poljska) napalo je Čehoslovačku u pokušaju da uguše reformističku ideologiju Aleksandra Dubčeka, prvog sekretara Komunističke partije Čehoslovačke.

Čaušesku je 1971. godine posetio Kinu, Severnu Koreju, Mongoliju i Severni Vijetnam. Divio se Kiu Il Sungu iz Severne Koreje i Mao Cedungu iz Kine koji su potpuno dominirali svojim nacijama koristeći totalitarne metode uz značajan ultranacionalizam pomešan sa komunizmom kako bi transformisali Kinu i Severnu Koreju u velike svetske sile.

Ubrzo nakon povratka kući, počeo je da oponaša sistem Severne Koreje. Liberalizacija iz 1965. godine bila je odbačena i ponovo je uspostavljen indeks zabranjenih knjiga i autora.

U jednom govoru iz 1972. godine, Čaušesku je izjavio da želi “određeno spajanje aktivnosti partije i države… na duže staze bićemo svedoci sve bližeg spajanja aktivnosti partije, države i drugih društvenih tela”. U praksi, osnovano je nekoliko zajedničkih partijskih i državnih organizacija, a Rumunska komunistička partija bila je umešana u svakodnevni život građana na način na koji to nikada nije bila pre.

Nikolaje je bio šef države od 1967. godine, a stvarnu moć crpeo je iz svog statusa lidera partije. Međutim, 1974. godine, uveo je predsedništvo sa izvršnim ovlašćenjima kao najvišeg donosioca odluka u zemlji. Na tu funkciju je prvi put izabran 1974. godine i bio je ponovo biran svake pete godine sve do 1989. godine.

Kao predsednik, bio je ovlašćen da obavlja funkcije Državnog saveta koje nisu zahtevale plenarne sednice. Takođe je mogao da postavlja i smenjuje predsednika Vrhovnog suda i glavnog tužioca kada zakonodavna vlast nije bila u zasedanju. Vremenom je uzurpirao mnoge funkcije koje su nominalno bile dodeljene celokupnom Državnom savetu.

Efektivno, držao je svu vlast u zemlji, gotovo sve partijske i državne institucije bile su podređene njegovoj volji. Skupština je zasedala u punom sastavu samo dva puta godišnje, a Čaušeskuove odluke imale su snagu zakona u praksi.

Početak embarga na naftu 1973–74. godine, koji su uveli arapski proizvođači nafte protiv Zapada, doveo je do perioda visokih cena nafte koje su obeležile ostatak 1970-ih. Rumunija, kao veliki proizvođač naftne opreme, značajno je profitirala od visokih cena nafte tokom 1970-ih, što je podstaklo Čaušeskua da započne ambiciozan plan za ulaganje u rafinerije nafte. Želeo je da učini Rumuniju najvećim prerađivačem nafte u Evropi.

Pošto Rumunija nije imala dovoljno novca da izgradi potrebne rafinerije, Nikolaje je odlučio da Rumunija masovno pozajmljuje novac radi izgradnje rafinerija od zapadnih banaka, smatrajući da će profiti od prodaje rafinirane nafte biti dovoljno veliki da otplate te dugove.

Međutim, zemljotres 1977. godine, koji je uništio veći deo Bukurešta, doveo je do kašnjenja u izgradnji rafinerija. Do vremena kada su rafinerije završene početkom 1980-ih, došlo je do pada cena nafte, što je izazvalo velike finansijske probleme za Rumuniju.

U avgustu 1977. godine, više od 30.000 rudara u Rumuniji organizovalo je štrajk, zahtevajući bolje plate i bolje radne uslove zahtevajući direktne pregovore sa svojim vođom. Kada je Čaušesku izašao pred rudare trećeg dana štrajka, dočekan je uz povike ‘Dole crvena buržoazijo!’. Nakon štrajka, nekoliko vođa štrajka je umrlo od “nesreća” i “preuranjenih bolesti”. Počele su da kruže glasine da je tajna služba naložila lekarima da obavljaju brze rendgenske snimke grudi liderima štrajka kako bi izazvali razvoj raka.

Godine 1978, visoki funkcioner rumunske tajne policije Jon Mihaj Pačepa prebegao je u SAD. General po činu, on je najviši oficir koji je ikad prebegao iz sovjetskog bloka tokom Hladnog rata. Nakon Pačepinog odlaska zemlja je postala još izolovanija, a ekonomski rast je zaustavljen. U Čaušeskuovu obaveštajnu agenciju masovno se infiltriraju agenti stranih službi, a on počinje da gubi kontrolu nad zemljom. Pokušao je nekoliko reorganizacija ne bi li se rešio Pačepinih starih saradnika, ali bez uspeha.

Tokom 1980-ih, Čaušesku je postao opsednut idejom da izgradi grandioznu palatu. U tom cilju uništeno je osam kvadratnih kilometara istorijskog centra Bukurešta, uključujući manastire, crkve, sinagoge, bolnice i sportski stadion, kako bi se napravio prostor za Dom Naroda (danas poznat kao Palata Parlamenta). Sa površinom od 340000 m2 je najveća administrativna zgrada u Evropi i treća po veličini u svetu.

Kamen temeljac je položen 25. juna 1984. godine, a ovaj megalomanski projekat odnosio je 70% nacionalnog dohotka države u godinama u kojim se ostvarivao. 20.000 radnika i 700 arhitekata radilo je na izgradnji ove zgrade. Izgradnja Palate bila je obaveza gotovo svih Rumuna. Na njoj su radili vojnici, radnici, studenti. Procenjuje se da je 5 miliona ljudi na neki način učestvovalo u izgradnji.Čaušesku se plašio atentata, pa je tražio da se u okviru zgrade sagradi atomsko sklonište sa nekoliko tunela za bekstvo.

Za izgradnju je utrošeno tri miliona tona mermera, 3500 tona kristala na 480 lustera i 1400 svetiljki, 900 lustera od stakla, 3500 metara kvadratnih kože i 250000 kvadratnih metara tepiha. Utrošeno je 700 tona bronze, skoro milion kubnih metara drva, kao i 5500 tona betona i 7000 tona čelika. Neke od hala su visine 20 metara. Zavesa teška dve tone morala je da bude tkana na licu mesta, a neke od zavesa su protkane zlatom i srebrom. Svi ovi elementi su rumunskog porekla, jer je Čaušesku zamislio zgradu kao simbol rumunskog bogatstva i moći.

Pored dva doma Parlamenta, u Palati se danas nalaze i Muzej savremene umetnosti, Muzej i park totalitarizma i socijalističkog realizma. Ipak, 70% zgrade uopšte se ne koristi. Otvorena je za turiste i predstavlja najveću turističku atrakciju Bukurešta. Zgrada troši struje koliko i jedan manji grad.

Vrednost Palate parlamenta je procenjena na 4 milijarde evra, što je čini najskupljom administrativnom zgradom na svetu. Samo troškovi grejanja i struje prelaze 6 miliona dolara godišnje. 

Bračni par Čaušesku nije doživeo završetak izgradnje. Kada su ubijeni u revoluciji 1989, tek dve trećine zgrade bilo je završeno.

Pogledajte u galeriji slike grandiozne Palate parlamenta i kako izgleda njena unutrašnjost:

Čaušeskuova politička nezavisnost od Sovjetskog Saveza i njegov protest protiv invazije na Čehoslovačku 1968. godine privukli su interes zapadnih sila, čije su vlade verovale da bi on mogao da stvori raskol u Varšavskom paktu i odlučile da ga finansiraju. Nikolaje nije shvatio da finansiranje nije uvek bilo povoljno. Uzimao je velike kredite od Zapada za finansiranje ekonomskih razvojnih programa, ali su ovi dugovi na kraju uništili finansije zemlje.

Kako bi ispravio situaciju, odlučio je da vrati spoljne dugove Rumunije. Organizovao je referendum 1986. godine i uspeo da izmeni ustav, dodajući klauzulu koja je zabranila Rumuniji da uzima strane kredite u budućnosti. Nezadovoljstvo građana je samo raslo, dok su ljudi patili zbog nestašice osnovnih potrepština kao što su hrana, grejanje i struja, Nikolaje i Elena živeli su u luksuznim palatama.

Rumunija je ostvarila rekord – isplaćeni su svi dugovi prema komercijalnim bankama u potpunosti – što nijedna druga zemlja sa velikim dugovima u svetu nije postigla. Međutim, došlo je do ekonomske stagnacije, a onda i ekonomske krize. Industrijski kapaciteti zemlje su opali jer je oprema postala zastarela, dok je standard života značajno opao. Drakonske restrikcije su bile uvedene na korišćenje energije u domaćinstvima kako bi se obezbedili dovoljni resursi za industriju.

Do marta 1989. godine, gotovo svi spoljni dugovi su bili vraćeni, uključujući sve dugove sa srednjim i dugim rokom otplate. Preostali iznos, manji od milion dolara, bio je sastavljen od kratkoročnih kredita (uglavnom kratkoročnih izvoza koje je Rumunija odobrila).

Kada je dug otplaćen, Čaušesku je počeo da daje afričkim državama kredite, ali po povoljnijoj kamatnoj stopi od SAD, Velike Britanije i Francuske. Ovo je po mnogim analitičarima bila njegova “smrtna presuda”. Navodno je hiljade agenata CIA bilo poslato u Rumuniju sa ciljem izazivanja nereda, koristeći masovno nezadovoljstvo naroda.

Rumunski radnici su počeli da se bune protiv ekonomske politike Nikolaja Čaušeskua, a protesti su kulminirali masovnim štrajkom u Brašovu 1987. godine. Mere štednje koje je Čaušesku uveo obuhvatale su smanjenje potrošnje energije i hrane, kao i smanjenje prihoda radnika, pa je nezadovoljstvo bilo ogromno.

Više od 20.000 radnika i brojni građani protestovali su protiv ekonomske politike Nikolaja Čaušeskua vezanih za racionalizaciju osnovnih životnih namirnica, racionalizaciju struje i centralnog grejanja. Međutim, tajna služba i vojska su silom razbile pobunu, a oko 300 demonstranata je uhapšeno.

U novembru 1989. godine, sedamdesetjednogodišnji Čaušesku ponovo je izabran za vođu Komunističke partije na još pet godina. Tada je Čaušesku održao govor u kojem je osudio antikomunističke revolucije koje su se dešavale u ostatku istočne Evrope.

Tokom 1989. Čaušesku je pokazivao znake potpunog odbijanja da sagleda realnost. Dok je zemlja prolazila kroz izuzetno težak period, a narod deset godina unazad provodio sate u dugim redovima za hleb ispred praznih prodavnica, on je na državnoj televiziji prikazivan u radnjama prepunim hrane kako veliča „visok životni standard” koji je omogućio svom narodu.

Procenjuje se da je tokom i za vreme njegovog režima, najmanje 5 miliona ljudi umrlo od gladi, neuhranjenosti i bolesti, a barem milion ljudi je ubijeno i streljano, pokušavajući da pobegne.

U Temišvaru su organizovani protesti 16. decembra 1989. godine koji su bili prouzrokovani hapšenjem mađarskog reformatskog sveštenika Lasla Tokeša, koji je napao režim u stranim medijima. Sveštenik je na kraju dobio kućni pritvor, a oko njegovog doma su počeli da se okupljaju građani u znak podrške. Uskoro su se protesti preselili na glavni gradski trg, gde su počeli nemiri, u kojima su organi reda i tajna policija napali učesnike. Ubrzo su protesti u gradu postali masovni (oko 100 hiljada učesnika).

Čaušesku je događaje u Temišvaru opisao kao „mešanje stranih snaga u unutrašnje poslove Rumunije“ i kao „spoljnju agresiju na suverenitet Rumunije“. Pošto nacionalni mediji nisu izveštavali o događajima u Temišvaru, ostatak zemlje je za demonstracije čuo preko stranih radio-stanica.

21. decembra Čaušesku je organizovao masovni miting u Bukureštu koji su državni mediji predstavili kao „spontani pokret podrške Čaušeskuu“. Ovo masovno okupljanje na današnjem Trgu revolucije pretvorilo se u haos. Zbunjeni Čaušesku, dok mu okupljeni građani zvižde, ostaće jedna od karakterističnih slika pada komunizma u istočnoj Evropi. Slikovite slike Čaušeskove facijalne ekspresije kada je publika počela da zviždi i vređa ga bile su među najšire emitovanim tokom pada komunizma u Istočnoj Evropi. Zapanjeni bračni par Čaušesku (Nikolaju se pridružila i supruga Elena), u nemogućnosti da kontroliše masu, pobegao je sa pratnjom u zgradu Centralnog komiteta Komunističke partije, gde su ostali do narednog dana.

Usledio je masovan protest stanovnika Bukurešta koji su se  sukobili sa vojskom i policijom na barikadama. Nenaoružane protestante, međutim, ubrzo je savladala do zuba naoružana vojska koja je do ponoći očistila ulice i pohapsila na stotine ljudi. Do jutra 22. decembra, pobuna se već proširila na sve veće gradove u zemlji.

Čaušesku je preuzeo vođstvo nad armijom posle sumnjive smrti dotadašnjeg ministra odbrane Vasila Milee. Još jednom je pokušao da se obrati masi okupljenoj ispred zgrade Centralnog komiteta, ali su ga u tome sprečili protestanti koji su provalili vrata zgrade.

Bračni par Čaušesku odlučio je da napusti prestonicu helikopterom, što će se pokazati kao pogrešna odluka s obzirom na to da su kroz podzemne tunele mogli da pobegnu mnogo bezbednije. Čaušeskuovi su odleteli prvo u rezidenciju u Snagovu, a zatim u grad Trgovište. Tu ih je po sletanju uhapsila mesna policija. Posle tri dana suđenja, na Božić, 25. decembra 1989. godine, Nikolae Čaušesku i njegova žena Elena su proglašeni krivim zbog niza optužbi uključujući nezakonito sticanje bogatstva i genocid i osuđeni su na smrtnu kaznu.

Jedan vojnik trebalo je da izvede Čaušeskove van i strelja ih odvojeno, ali su oni zahtevali da umru zajedno. Vojnici su pristali na to i počeli da im vezuju ruke iza leđa, na šta su Čaušeskuovi protestovali, ali nisu imali moć da to spreče.

Streljanje Nikolaja i Elene Čaušesku:

Pre nego što je presuda izvršena, Nikolaje je pevao “Internacionalu” dok je bio vođen prema zidu i rekao da će istorija pokazati da je on bio u pravu. Njegova supruga vikala je prisutnima da idu dođavola. Streljački vod je počeo sa pucanjem čim su oboje stajali uz zid.

Kasnije tog dana, izvršenje smrtne kazne prikazano je i na rumunskoj televiziji. Brzi simulirani sudski proces i slike pogubljenih Čaušeskua snimljene su na video traku, a snimak je pušten u brojnim zapadnim zemljama dva dana nakon pogubljenja. Revoluciju koja je u Rumuniji ukinula komunizam prenosila je i TV Beograd i slala sliku u svet. Čaušeskuovi su bili poslednje osobe koje su streljane u Rumuniji pre nego što je 7. januara 1990. godine ukinuta smrtna kazna.

Nikolaje i Elena su prvobitno sahranjeni u jednostavnim odvojenim grobovima u Bukureštu na kojima su pisala tuđa imena, a 2010. godine njihovi ostaci su ekshumirani i ponovo su sahranjeni u zajedničku grobnicu. U poslednjih 15 godina znatno je porasla popularnost pokojnog Nikolaja u Rumuniji, pa mnogi Rumuni odaju počast bračnom paru Čaušesku na njihovom grobu

Prema kasnijim tumačenjima događaja iz decembra 1989. mnogi upućeni navode da je grupa generala-zaverenika iz tajne službe i najbližih saradnika Čaušeskua tada iskoristila priliku da izvrši državni udar, i da su ova dešavanja bila kombinacija prvobitne revolucionarne energije i konfuzije koja je nastala pa su pojedinci iz vojske jednostavno iskoristili priliku koja im se ukazala tokom masovnih protesta da prigrabe vlast za sebe.

Grob bračnog para Čaušesku:

U poređenju sa drugim zemljama u okruženju, promena vlasti u Rumuniji bila je teška i „krvava“. Tokom revolucije, u napadima policije i vojske poginulo je 1.104 građana, a ranjeno 3.352.

Nikolaj je bio među najvatrenijim pristalicama bliske saradnje između balkanskih država. Stvorio je sveprisutni kult ličnosti, dodeljujući sebi titule poput “Vođa” i “Genije sa Karpata”. Nakon što je izabran za predsednika Rumunije, čak je imao izrađen “predsednički žezlo” za sebe, čime je prisvojio kraljevsku insigniju. Ovaj eksces podstakao je slikara Salvadora Dalija da pošalje telegram čestitke rumunskom predsedniku, u kojem je sarkastično čestitao Čaušesku na “uvođenju predsedničkog žezla”.

Najvažniji dan u godini tokom Čaušeskuove vladavine bio je njegov zvanični rođendan, 26. januar – dan kada su rumunski mediji bili preplavljeni hvalospevima na njegov račun. Bio je veoma zabrinut za svoj javni imidž. Godinama su skoro sve zvanične fotografije njega prikazivale u njegovim kasnim 40-im godinama. Rumunska državna televizija bila je pod strogim naređenjem da ga prikazuje u najboljem mogućem svetlu.

Uvođenju potpune kontrole nad životom u Rumuniji, Čaušesku se umnogome oslonio na tajnu policiju Sekuritateu, koja je, proporcionalno broju stanovnika, bila najveća obaveštajna služba u Istočnom bloku. Na svom vrhuncu 80-ih godina brojala je 11.000 agenata i skoro pola miliona doušnika. Zbog svoje brutalnosti i odgovornosti za mučenje i smrt hiljada ljudi, Sekuritatea je ostala poznata kao jedna od najbrutalnijih tajnih policija na svetu.

Čaušeskuovi imaju jednog usvojenog sina, Valentina Čaušeskua (njega su usvojili da bi dali primer sunarodnicima kako se treba brinuti za siročad, kojih je u Rumuniji bilo jako puno), kćerku Zoju (1950—2006) i sina Nikua (1951—1996). Kada su mu streljani roditelji, Niku Čaušesku je izgradio crkvu na čijim su zidovima bili oslikani njihovi portreti.

Hvaljenje i veličanje Čaušeskua u medijima zabranjeno je zakonom.

Elena je sa dolaskom komunista na vlast postala sekretarica u Ministarstvu spoljnih poslova, pela se na sve više funkcije u vladi i Komunističkoj partiji, a 1980. godine imenovana je za zamenicu premijera. Sa suprugom je izgradila moćni aparat bezbedonosnih službi, svaki 10. građanin morao je da bude doušnik. Predsednik i njegova supruga znali su ko je bio protiv njih, a svako ko se usudio da im se suprostavi, strogo je bio kažnjavan. Gušili su svaki oblik otpora dok je to bilo moguće. 

Partija ju je spojila sa suprugom kojeg je srela 1939. godine. Ironično, kažu da je Nikolaje bio pričljiviji od Elene, ali da ga je ona planski zavela. Zaljubio se u nju na prvi pogled, a venčao sa njom 1947. godine u vreme jačanja komunizma u istočnoj Evropi.

Bila je izuzetno ambiciozna i osvetoljubiva, pa joj je suprug često prepuštao kontrolu nad zemljom kada je u diplomatskim posetama.Istrajnost u surovosti Elene Čaušesku pratila je i njena istrajnost da joj se uvek fotografiše određen profil, a sve kako bi njen nos izgledao bolje na slikama.