8 grešaka roditelja iz 80-ih i 90-ih-ih koje su ugrožavale zdravlje dece

Detinjstvo tokom sedamdesetih, osamdesetih i određenog dela devedesetih godina prošlog veka mnogi pamte kao vreme bezbrižnosti, slobode i mnogo manje roditeljskih zabrana. Deca su provodila sate na ulici, vozila bicikle bez kaciga, igrala se na visokim metalnim penjalicama i putovala automobilima bez posebnih sigurnosnih sedišta. Roditelji nisu neprestano nadgledali svaki njihov korak, a mnoge stvari koje danas izazivaju zabrinutost tada su smatrane sasvim uobičajenim.

Iako su roditelji uglavnom postupali u skladu sa tadašnjim preporukama i znanjem koje im je bilo dostupno, pojedine svakodnevne navike nosile su rizike kojih mnogi nisu bili svesni. Posebno su zabrinjavajuće one koje su mogle da utiču na nervni sistem, sposobnost učenja, koncentraciju i razvoj deteta.

Ovih osam stvari bilo je prilično uobičajeno tokom sedamdesetih, a danas znamo zašto ih treba izbegavati.

1. Deca su svakodnevno udisala izduvne gasove automobila

U tom periodu olovni benzin bio je široko rasprostranjen, a njegove štetne posledice nisu bile dovoljno poznate široj javnosti. Deca koja su živela u blizini prometnih saobraćajnica, igrala se pored puteva ili svakodnevno boravila na mestima sa velikim brojem automobila mogla su da budu izložena olovu iz izduvnih gasova.

Problem je u tome što olovo predstavlja naročitu opasnost za organizam koji se još razvija, posebno za mozak i nervni sistem. Dugotrajna izloženost može da utiče na pažnju, pamćenje, sposobnost učenja i ponašanje, a neke posledice mogu da ostanu prisutne i tokom odraslog doba.

Prema podacima američkog Centra za kontrolu i prevenciju bolesti (CDC), ne postoji utvrđen bezbedan nivo olova u krvi deteta. Čak i male količine ove otrovne materije mogu negativno da utiču na razvoj, zbog čega se danas posebna pažnja posvećuje sprečavanju izloženosti.

2. Aspirin se deci davao čim dobiju temperaturu

Kada bi dete dobilo temperaturu, glavobolju ili simptome prehlade, mnogi roditelji su bez mnogo razmišljanja posezali za aspirinom. Ovaj lek bio je uobičajen deo kućne apoteke, a njegovo davanje deci nije izazivalo zabrinutost kakvu izaziva danas.

Tek kasnije je šira javnost upoznata sa ozbiljnom povezanošću upotrebe aspirina tokom određenih virusnih infekcija i Rejevog sindroma, retkog, ali izuzetno opasnog oboljenja.

Rejev sindrom može da izazove ozbiljno oštećenje jetre i oticanje mozga. Bolest se može razviti nakon virusnih infekcija, naročito gripa i ovčijih boginja, a u najtežim slučajevima može biti smrtonosna.

Zbog toga se danas roditeljima savetuje da deci i adolescentima ne daju aspirin tokom virusnih infekcija, osim kada lekar izričito preporuči njegovu upotrebu zbog određenog zdravstvenog stanja.

Danas je gotovo nezamislivo da roditelji krenu na duži put sa bebom u naručju, ali tada takvi prizori nisu bili neobični.

Mnogi automobili nisu imali odgovarajuća dečja sedišta, a roditelji su često verovali da mogu dovoljno čvrsto da drže dete ukoliko dođe do naglog kočenja.

Starija deca neretko su sedela na zadnjim sedištima bez pojaseva, dok su pojedina putovanja provodila ležeći ili igrajući se tokom vožnje.

Ono što se tada smatralo bezazlenim danas je prepoznato kao ozbiljan bezbednosni rizik. Prilikom sudara, čak i pri manjim brzinama, dete koje nije pravilno vezano može da zadobije teške povrede glave, vrata i drugih delova tela.

Savremena istraživanja pokazuju da pravilno korišćenje odgovarajućih auto-sedišta značajno smanjuje rizik od povreda, zbog čega se njihova upotreba smatra jednom od najvažnijih mera zaštite najmlađih putnika.

Fotografije porodičnih okupljanja iz tog perioda često prikazuju odrasle sa cigaretama u rukama, dok deca sede pored njih. Pušenje u dnevnoj sobi, automobilu, restoranu ili tokom porodičnog ručka bilo je toliko rasprostranjeno da se retko dovodilo u pitanje.

Roditelji uglavnom nisu razmišljali o tome da dete, iako samo ne puši, udiše brojne štetne materije iz duvanskog dima.

Danas je poznato da pasivno pušenje može ozbiljno da ugrozi zdravlje najmlađih. Izloženost duvanskom dimu povećava rizik od respiratornih infekcija, problema sa ušima i težih napada astme, dok kod beba predstavlja i jedan od faktora rizika za sindrom iznenadne smrti odojčeta.

Prema podacima CDC-a, ne postoji bezbedan nivo izloženosti pasivnom pušenju. Čak ni otvaranje prozora nije pouzdan način da se dete zaštiti od štetnog uticaja duvanskog dima.

Još jedna opasnost nalazila se u samim domovima, a mnogi roditelji nisu ni slutili da može da utiče na zdravlje njihove dece.

Reč je o bojama koje su sadržale olovo, a koje su se nekada koristile za farbanje zidova, prozora, vrata i drugih površina.

Kada bi boja počela da puca i da se ljušti, stvarale su se sitne čestice i prašina koje su lako mogle da dospeju u dečji organizam. Posebno su ugrožena bila mala deca, koja često stavljaju ruke, igračke i druge predmete u usta.

Problem dodatno komplikuje činjenica da izloženost olovu ne mora odmah da izazove jasno uočljive simptome. Dete može delovati potpuno zdravo, dok štetna materija utiče na njegov razvoj.

Posledice mogu da uključuju probleme sa učenjem, slabiju koncentraciju, poteškoće u ponašanju i smanjene kognitivne sposobnosti. Upravo zbog toga se danas olovnim bojama u starijim objektima pristupa sa posebnim oprezom.

Za mnogu decu sedamdesetih godina vožnja u otvorenom tovarnom prostoru kamioneta predstavljala je posebno uzbuđenje. Dok je vozilo jurilo putem, mališani su sedeli pozadi, uživali u vetru i posmatrali okolinu.

Roditelji su takve vožnje često doživljavali kao bezazlenu zabavu, naročito u ruralnim sredinama, gde su kamioneti bili deo svakodnevnog života.

Međutim, otvoreni tovarni prostor ne pruža zaštitu kakvu imaju putnička sedišta sa sigurnosnim pojasevima. Dovoljno je naglo kočenje, oštro skretanje ili sudar da dete izgubi ravnotežu i ispadne iz vozila.

Posledice takvih nesreća mogu biti izuzetno teške, posebno kada dođe do povreda glave ili kičme.

Danas se prevoz dece u otvorenom tovarnom prostoru smatra izuzetno rizičnim, bez obzira na to koliko je put kratak ili koliko se vozač smatra iskusnim.

Nekadašnja dečja igrališta izgledala su znatno drugačije od današnjih. Visoki metalni tobogani, strme penjalice i ljuljaške postavljene iznad betona bili su sastavni deo gotovo svakog parka.

Tokom leta metalni delovi mogli su da se toliko zagreju da izazovu opekotine, dok su padovi sa visokih konstrukcija predstavljali još ozbiljniji problem.

Naročito opasne bile su tvrde podloge, jer nisu ublažavale udarac prilikom pada. U takvim situacijama deca su mogla da zadobiju prelome, potres mozga i druge ozbiljne povrede.

Savremena igrališta zato se projektuju uz mnogo veću pažnju posvećenu visini sprava, razmacima između njih i površinama na koje dete može da padne.

Gumene podloge i drugi materijali koji apsorbuju udarce ne mogu da spreče svaku povredu, ali značajno doprinose bezbednijoj igri.

Generacije koje su odrastale sedamdesetih, ali i kasnije, često pamte dane provedene na biciklu, vožnje do škole, trke sa drugarima i istraživanje komšiluka bez stalnog roditeljskog nadzora.

Zaštitne kacige tada nisu bile uobičajen deo dečje opreme. Mnogi roditelji nisu ih kupovali, a deca uglavnom nisu ni razmišljala o tome da bi običan pad mogao da ima ozbiljne posledice.

Međutim, povrede glave predstavljaju jednu od najvećih opasnosti prilikom biciklističkih nezgoda. Udarac u tvrdu podlogu ili sudar sa vozilom može da izazove potres mozga, ali i teže povrede sa dugoročnim posledicama.

Danas se zna da pravilno odabrana i pričvršćena biciklistička kaciga smanjuje rizik od ozbiljnih povreda glave, zbog čega predstavlja važan deo zaštitne opreme.

Često se može čuti da su ranije generacije bile otpornije jer su odrastale uz manje zabrana, više fizičke aktivnosti i slobodniju igru. I zaista, boravak na otvorenom, samostalno istraživanje okoline i druženje sa vršnjacima mogu imati brojne prednosti za razvoj deteta.

Ipak, važno je napraviti razliku između korisne samostalnosti i nepotrebnog izlaganja opasnosti.

To što su mnogi odrasli bez vidljivih posledica ne znači da su sve nekadašnje navike bile bezbedne. Pojedine povrede i zdravstveni problemi mogli su da budu sprečeni, dok se uticaj određenih štetnih materija nije uvek prepoznavao na vreme.

Takođe, nije opravdano tvrditi da je svako dete koje je odrastalo sedamdesetih pretrpelo oštećenje mozga ili da su roditelji tog vremena svesno ugrožavali svoju decu. Mnogi rizici jednostavno nisu bili dovoljno istraženi, a određene mere zaštite tek su kasnije postale široko dostupne.

Najvažnija razlika između nekadašnjeg i današnjeg roditeljstva zato nije nužno u količini ljubavi ili brige, već u znanju koje danas imamo.

Deci je i dalje potrebna sloboda da istražuju svet, greše, uče i postaju samostalna. Razlika je u tome što danas znamo kako da im tu slobodu pružimo uz znatno manje nepotrebnih rizika.

 Video: Evrovizija u Jugoslaviji