Moda ima novu definiciju luksuza – i nema mnogo veze sa onim što nosimo

Danas stvari postaju zanimljivije.

Jer nova ideja luksuza sve manje počinje pitanjem „Kako ovo izgleda?“, a sve više onim što dolazi posle njega. Da li nam je u tome prijatno? Da li želimo da provedemo ceo dan u tom komadu? Da li nas odeća smiruje umesto da od nas zahteva još jedan napor?

Modne kuće već imaju odgovor.

Tom Ford pretvara kućni ogrtač u ozbiljan dnevni komad, Prada pidžama-košulju izvodi iz spavaće sobe, a Burberry pravi duge, mekane kapute koji više podsećaju na nešto u šta želimo da se umotamo nego na strogu odeću za izlazak.

Moda, izgleda, ulazi u eru u kojoj je osećaj postao deo dizajna.

Promena nije nastala preko noći.

Poslednjih nekoliko godina moda se polako udaljava od ideje da odeća mora da bude glasna da bi delovala skupo. Quiet luxury doneo je neutralne boje, odsustvo velikih logotipa, kvalitetne materijale i gotovo opsesivnu pažnju prema kroju.

Ali sada se ta ideja pomera korak dalje.

Nije više dovoljno da komad izgleda nenametljivo i skupo. Trebalo bi da pruži i osećaj lakoće.

U vremenu koje je preplavljeno slikama, informacijama i stalnom potrebom da budemo dostupni, Vogue primećuje sve izraženiju želju za jednostavnošću i autentičnošću – i upravo se moda prilagođava toj potrebi.

Zato najmekši džemper, pantalone od finog pletiva ili kaput u koji možemo gotovo da se umotamo više nisu komadi koje biramo samo kada želimo da nam bude udobno.

Postaju statusni simbol nove vrste.

Brunelo Kučineli godinama gradi čitavu modnu filozofiju upravo oko jednostavnosti, kvaliteta i lakoće svakodnevnog nošenja.

On čak odbija izraz quiet luxury i svoj pristup radije naziva „gentle luxury“ – nežnim luksuzom.

Njegova ideja nije zasnovana na trendovima, već na odeći koja je kvalitetna, jednostavna i dovoljno udobna da prirodno postane deo svakodnevnog života. U toj filozofiji važni su zanatstvo, vreme potrebno da se nešto napravi i odnos prema ljudima koji stoje iza proizvoda.

Možda zato njegov kašmir, jednostavna odela i polo majice mogu da deluju toliko luksuzno bez ijednog upadljivog detalja.

Kučineli je čitavu kompaniju smestio u Solomeo, malo mesto u Umbriji, daleko od ubrzanog ritma velikih modnih prestonica, što se savršeno uklapa u njegovu ideju sporijeg i promišljenijeg luksuza.

Slična ideja već dugo stoji iza Loro Piane.

Kuća poznata po kašmiru, alpaki i vigonji nije izgradila reputaciju na spektakularnim trendovima, već na gotovo neprimetnom kvalitetu.

Pisac Nikolas Foulks opisao je kupovinu svog prvog Loro Piana komada kao nešto više od nabavke odeće – kao ulazak u potpuno drugačiji način života.

Komad je radio isto što i mnogo običnija verzija: grejao ga je i omogućavao slobodu pokreta. Razlika je bila u eleganciji, materijalu i izuzetnom osećaju udobnosti.

I tu možda leži ključ nove definicije luksuza.

Ne morate nužno da izgledate kao da nosite nešto veoma skupo.

Dovoljno je da vi znate kako se u tome osećate.

Zanimljivo je koliko se granica između garderobe za kuću i garderobe za spolja gotovo potpuno istopila.

Tom Ford je satenski kućni ogrtač pretvorio u komad za svaki dan. Prada je mekanu pidžama-košulju izvela na pistu kao sasvim legitimnu dnevnu odeću. Victoria Beckham u svojim kolekcijama takođe koristi elemente koji su nekada pripadali mnogo intimnijem delu garderobera.

Ono što bismo nekada obukli čim zatvorimo vrata stana danas postaje inspiracija za ono u čemu izlazimo napolje.

Ne zato što je moda odjednom odustala od elegancije.

Naprotiv – elegancija samo više ne zahteva nelagodu.

Tu trend postaje još zanimljiviji.

Vogue ga opisuje izrazom „dressing therapy“, odnosno idejom da odeća može postati deo brige o sopstvenom blagostanju.

To ne znači da džemper može da zameni stvarnu terapiju niti da određena garderoba ima medicinski efekat.

Ideja je mnogo jednostavnija: način na koji biramo odeću može postati mali ritual kojim sebi pružamo prijatnost, sigurnost i osećaj da smo se pobrinuli za sebe.

Mekan džemper od merino vune, udobne pletene pantalone, kaput u kojem ne osećamo težinu – garderoba prestaje da bude samo način na koji želimo da nas drugi vide.

Postaje deo načina na koji želimo da provedemo dan.

Veza između mode i wellbeinga ponekad dobija i mnogo ekscentričniji oblik.

Victoria Beckham je još 2018. u određene pantalone iz pre-fall kolekcije ušivala skrivene džepove za kristale, inspirisana sopstvenim interesovanjem za kristaloterapiju.

Emily Bode eksperimentisala je sa aromatičnim tkaninama, dok su Viktor & Rolf boje i kontraste svojih kolekcija opisivali kroz ideju emotivnog i terapeutskog vizuelnog iskustva.

Naravno, takve tvrdnje ne treba mešati sa medicinskom terapijom.

Ali kao modni fenomen govore nešto važno: dizajneri više ne razmišljaju samo o tome kako komad izgleda na telu, već i kakvo iskustvo treba da pruži osobi koja ga nosi.

I možda zato najzanimljiviji luksuzni komad danas nije nužno onaj koji će drugi odmah prepoznati.

Možda je to savršeno mekan džemper koji želimo da nosimo deset godina. Kaput koji ne sputava pokret. Pantalone koje izgledaju dovoljno dobro za grad, a u njima se osećamo kao kod kuće.

Kučineli insistira da kvalitetna odeća treba da bude napravljena tako da može da se čuva, popravlja i prenosi dalje, umesto da nestane zajedno sa sezonom.

U tom smislu, nova definicija luksuza možda nema mnogo veze sa cenom koju drugi mogu da pogode na prvi pogled.

Mnogo više ima veze sa vremenom, materijalom, kvalitetom i onim retkim osećajem da odeća ne traži ništa od nas.