Šta se dešava sa dušom u trenutku smrti

Smrt je jedna od najvećih nepoznanica ljudskog postojanja, a pitanje šta se događa sa dušom kada se život približi kraju vekovima zaokuplja vernike. Prema učenju Svetog Nikodima Svetogorca, poslednji trenuci čovekovog zemaljskog života mogu doneti izuzetno teška duhovna iskušenja. Pravoslavni svetitelj upozoravao je da se upravo tada čovek može suočiti sa četiri opasne zamke, čiji je cilj da ga udalje od vere, nade i Božijeg milosrđa.

Prema njegovim poukama, najveća opasnost ne krije se samo u strahu od smrti, već i u mislima koje čoveka mogu navesti da posumnja u Boga, izgubi nadu u oproštaj ili poveruje da je sopstvenim zaslugama obezbedio spasenje.

Zbog toga je vernicima savetovao da pripremu za poslednji životni čas ne ostavljaju za starost, već da svakodnevno rade na svom duhovnom životu.

Prvo iskušenje: Sumnja u Boga i gubitak vere

Prema učenju Svetog Nikodima, jedno od najtežih iskušenja koje može zadesiti čoveka na samrti jeste iznenadno kolebanje u veri.

U trenucima kada je telo iscrpljeno, a čovek suočen sa završetkom zemaljskog života, mogu se javiti misli koje dovode u pitanje sve ono u šta je do tada verovao. Svetitelj je takve misli tumačio kao pokušaj duhovnog neprijatelja da čoveka odvoji od Boga upravo onda kada mu je vera najpotrebnija.

Savetovao je da se vernik ne upušta u beskrajne unutrašnje rasprave sa sumnjama, jer bi ga one mogle dodatno uznemiriti. Umesto toga, potrebno je da sačuva poverenje u Boga i ostane dosledan veri koju je ispovedao tokom života.

Posebno je naglašavao značaj molitve i usmeravanja misli ka Hristu, čija je pobeda nad smrću, prema hrišćanskom učenju, temelj nade u večni život.

Čak i kada čovek više nema snage da jasno razmišlja ili izgovara molitve, Nikodim je smatrao da je važno da u srcu ne pristane na odricanje od vere.

Drugo iskušenje: Očajanje zbog grehova iz prošlosti

Druga opasnost, o kojoj je Sveti Nikodim govorio, jeste očajanje. Prema njegovom učenju, čovek se pred kraj života može suočiti sa bolnim sećanjima na sopstvene greške, nepravde i postupke zbog kojih se kaje.

U takvim trenucima može mu se učiniti da je učinio previše loših stvari da bi zaslužio Božiji oproštaj.

Upravo takvo razmišljanje svetitelj je smatrao jednom od najopasnijih duhovnih zamki.

Objašnjavao je da svest o sopstvenim gresima treba da podstakne iskreno pokajanje, ali nikako ne sme da preraste u potpuno beznađe. Prema njegovim poukama, nijedan čovek ne bi trebalo da pomisli da je Božije milosrđe manje od njegovih prestupa.

Razlika između pokajanja i očajanja, u ovom učenju, ima presudan značaj. Dok pokajanje čoveka približava Bogu, očajanje ga navodi da poveruje kako za njega više nema nade.

Zato je Sveti Nikodim upozoravao da ni u poslednjim trenucima života ne treba odustati od vere u oproštaj.

Iako mnogi veruju da se duhovna opasnost krije isključivo u prisećanju na grehe, Sveti Nikodim je upozoravao i na potpuno suprotnu zamku.

Prema njegovim rečima, čovek se na samrti može previše osloniti na dobra dela koja je tokom života učinio, smatrajući da je njima već zaslužio spasenje.

Molitve, post, pomaganje siromašnima, odlasci u crkvu i druga dobra dela mogu postati povod za gordost ukoliko čovek poveruje da je zahvaljujući njima bolji ili pravedniji od drugih.

Svetitelj je smatrao da je upravo takva samouverenost opasna, jer čoveka udaljava od smirenja, koje zauzima važno mesto u pravoslavnom duhovnom životu.

Prema njegovom učenju, dobra dela ne treba poricati niti zaboravljati, ali ih ne treba ni doživljavati kao ličnu zaslugu koja automatski garantuje spasenje.

Umesto toga, vernik treba da bude zahvalan Bogu za svako dobro koje je uspeo da učini, svestan da su mu za to bili potrebni Božija pomoć i blagodat.

Na taj način, objašnjavao je Nikodim, čovek može da izbegne dve krajnosti: očajanje zbog svojih grehova i gordost zbog svojih vrlina.

Četvrto iskušenje koje Sveti Nikodim opisuje povezano je sa priviđenjima i pojavama koje, prema njegovom duhovnom tumačenju, mogu da obmanu čoveka u trenutku smrti.

Svetitelj je upozoravao da se duhovni neprijatelj, prema hrišćanskom predanju, ne predstavlja uvek na zastrašujući način. Naprotiv, obmana može imati i prividno utešan ili uzvišen oblik, zbog čega čovek može poverovati da doživljava naročitu duhovnu milost.

Zbog toga je savetovao oprez prema neobičnim prizorima i iskustvima, posebno ukoliko bi ona mogla da izazovu osećaj sopstvene izuzetnosti ili duhovne nadmoći.

Njegova pouka nije bila da čovek treba da se plaši svakog neobičnog doživljaja, već da ne donosi zaključke o svom spasenju na osnovu onoga što mu se prikazuje.

Prema Svetom Nikodimu, najbolja zaštita od takvi obmana jesu smirenje, molitva i oslanjanje na Boga, bez pokušaja da se neobičnim iskustvima pridaje posebno značenje.

Jedna od najvažnijih poruka Svetog Nikodima Svetogorca jeste da se za smrt ne pripremamo tek kada se suočimo sa bolešću ili dubokom starošću.

Naprotiv, smatrao je da je čitav čovekov život prilika za duhovnu pripremu, jer se navike koje stičemo tokom godina odražavaju i na način na koji se suočavamo sa najtežim trenucima.

Zbog toga je savetovao svakodnevno preispitivanje sopstvenih postupaka, borbu protiv loših navika, suzbijanje gordosti i razvijanje iskrenog pokajanja.

Posebno je isticao da čovek ne treba da beži od pomisli na sopstvenu prolaznost. Razmišljanje o smrti, u njegovom učenju, nema za cilj da izazove strah, već da podseti na vrednost vremena koje nam je dato.

Onaj ko je svestan da život nije beskonačan, lakše može da prepozna šta je zaista važno, da oprosti drugima, zatraži oproštaj za sopstvene greške i nastoji da živi u skladu sa svojom verom.

Upravo zato, prema poukama ovog pravoslavnog svetitelja, poslednja duhovna borba ne počinje na samrtničkoj postelji. Ona traje tokom čitavog života, kroz svakodnevne odluke, iskušenja i nastojanje čoveka da sačuva veru, nadu i smirenje.

 Video: Koliko ima smisla što postimo ako to ne činimo i duhovno?