Sećanja Milice Kralj na oca Petra Kralja

Prošlo je petnaest godina otkako je Petar Kralj odigrao poslednju ulogu. U beogradskom Ateljeu 212 danas stoji scena s njegovim imenom. Prijatelji iza kulisa marljivo skupljaju delove scenografije i kostima iz predstave “Živeo život Tola Manojlović” kako bi otrgli od zaborava delić te scenske magije na velikoj izložbu. Njegova ćerka Milica Kralj krenula je očevim stopama i postala pozorišna rediteljka. U njenom sećanju Petar nije samo čuveni Garderober ili kapetan Kaka iz “Buzdovana”. On je roditelj koji je znao kako da saznanje o ljudskom razočaranju pretvori u korisnu životnu lekciju. Seli smo s njom i popričali. Zanimalo nas je šta se danas dešava sa onim vrednostima koje je on zastupao i kako zapravo izgleda svakodnevica kada za vodilju uzmeš jednostavan očev savet da uvek tražiš svetlo na kraju tunela.

Svi ga pamte kao skromnog i toplog čoveka. Kakav je bio privatno, u kući?

– On je težio da bude jednostavan čovek, da vreme provodi u radosti, u miru, u ljubavi. Govorio je da je važno da nekom koga voliš to i kažeš. Bio je pravi i nenametljivi prijatelj i posvećen onome i onima koje voli.

Koji njegov savet najviše pamtite?

– Kada te neko razočara kao čovek, stavi to saznanje u fioku i nastavi dalje, jer je važno da znaš s kim imaš posla. Potrebne su mi bile mnoge godine da ovaj lekoviti savet savladam.

I sami ste rediteljka. Šta ste od njega naučili o odnosu prema poslu i sceni?

– Navešću samo nekoliko stvari, a ima ih mnogo. Naučila sam da ne komplikujem, ne filozofiram, da kad se radi – radi se. Da ne vršim “nasilje” nad glumcem. Da se dileme oko predstave rešavaju u bifeu i da smo mi pozorišni ljudi jedna porodica.

Koja njegova uloga je, po vama, bila najbliža onome kakav je Petar zaista bio? Imate li neku omiljenu?

– Meni su omiljene njegove uloge u “Mefistu” (uloga Hendrik Hefgen, K. Man, Narodno pozorište, rediteljka V. Ognjenović: iako sam bila mala znala sam neke replike napamet), u “Garderoberu”, (uloga Garderober, R. Harvud, JDP, D. Mijač: to je bio poseban pozorišni događaj s Harvudom koji je bio prisutan na premijeri i izjavio da je Pera možda i najbolji Garderober kojeg je gledao), uloga u “Buzdovanu” (uloga kapetana Kake, K. Grubišić, Atelje 212, Zoran Ratković: prva predstava na koju su me doveli i posle koje prvobitno nisam godinama želela da kročim u pozorište), uloga u predstavi “Rekvijem – između Pariza i Šangaja” (uloga Starca, H. Levin, BDP, u mojoj režiji: nezaboravna lavina emocija koju je ostavljao na sceni)… U suštini, za mnoge bih Perine uloge mogla da kažem da su mi omiljene jer je u svakoj ostavio i dao nešto posebno od sebe i svog bogatstvom neiscrpnog unutrašnjeg sveta.

Voleo je i divno govorio poeziju. Da li je postojala pesma koju je recitovao samo za vas i najbliže?

– Ne, jer nismo bili ništa privilegovaniji od njegove publike, ali jesmo često bili publika koja ga sluša kako govori poeziju i u kući.

Prošlo je 15 godina od njegovog odlaska. Koliko pozorište danas čuva vrednosti njegove generacije?

– Postoji scena u Ateljeu 212 koja nosi i čuva njegovo ime. Način na koji njegovi prijatelji koji su s njim radili iza scene spremaju sada izložbu o njemu, skupljajući, na primer, delove scenografije, rekvizite i kostima iz predstave “Živeo život Tola Manojlović” (koju je celog svog profesionalnog života Petar igrao na pomenutoj sceni) govori mi da je sva ljubav koju je on darivao pozorištu i pozorišnim ljudima i danas uzvraćena i da je to ono što ga to čuva za buduća pokoljenja.

Kako bi Petar danas gledao na stanje u društvu i na svoj Atelje 212?

– Petar bi bio srećan da je naše društvo najzad krenulo ka slobodi, ka svetlu koje se ipak ukazalo na kraju tunela, sigurno bi ponovo govorio o važnosti prosvete i kulture, a ljudima u Ateljeu bi kao i ranije govorio da uvek budu ujedinjeni u dogovoru šta žele da im ne bi razne vlasti nametale kojekakva rešenja mimo njihovog znanja ili volje.