radiobalkanfox
Dafina Dostanić |
- Žika Nikolić proživljava najteži period nakon smrti supruge Zorane, sa kojom je proveo više od četrdeset godina u srećnom braku i partnerskom odnosu.
- Zorana mu je bila ne samo supruga već i saradnica i oslonac, te se Žika sada suočava sa velikom prazninom i tugom.
Televizijski voditelj Žika Nikolić već dugi niz godina važi za omiljeno lice sa malih ekrana, sinonim za jutarnju vedrinu, toplinu i prisan kontakt sa narodom širom Srbije. Ipak, iza te prepoznatljive harizme i srdačnosti trenutno se odvija najteža lična borba. Nedavna smrt supruge Zorane prekinula je njihovu četiri decenije dugu bračnu i životnu harmoniju.
Zorana nije bila samo njegova životna saputnica, već ravnopravan partner, saradnik i najpouzdaniji oslonac u svakodnevici i stvaralaštvu. Suočen sa prazninom koju je ostavila, Žika potpuno otvoreno i bez ulepšavanja govori o stanju u kojem se trenutno nalazi.
Gubitak oslonca i zajedničkog života
Period nakon odlaska supruge za poznatog voditelja predstavlja vreme duboke tišine i preispitivanja, ali i dužnosti prema svemu onome što su gradili zajedno. Na pitanje kako izlazi na kraj sa ovim teškim udarcem, Žika iznosi svoja najdublja osećanja:
“Dobro sam, u principu. Ali, pošteno da vam kažem, imam utisak da sam pola čoveka. Ipak, obaveze koje smo nas dvoje preuzeli izgleda da sada moram ja da završim. To je bio izvanredan život. Zaista svakome mogu da poželim takav brak, takvog bračnog druga, prijatelja i saradnika.”
“Kada je pre petnaestak godina otišla u penziju, upisala je kurs za snimateljku i počeli smo zajedno da radimo. Ona je snimala, ja sam radio ovo što radim i tako smo desetak godina funkcionisali kao tim. To je bilo zaista izvanredno. Ona je bila moja snaga. Našli smo se u određenom trenutku, nekako su nam se poklopile frekvencije.”
“Bila je to ljubav na prvi pogled. Teško mi je da odgovorim na pitanje koliko se čovek promeni posle gubitka žene. Sada ne znam ni da li postojim… Nekako živim u lebdenju. Suviše je rano da bilo šta zaključujem. Samo znam da je teško, veoma teško. Ali, preuzeo sam neke obaveze koje smo zajedno dogovorili i pokušaću da uradim sve što smo planirali, ukoliko to bude moguće.”
“Što se ljudi koji nisu bili na sahrani tiče, nikome ne mogu ništa da zamerim. Prijatelji su bili tu. Ako mislite na ljude sa kojima sam se povremeno družio ili koji su gostovali u mojim emisijama, to je druga priča. Njih nisam ni računao. Ne mogu nikome da zamerim, jer i sam znam koliko je teško odlaziti na sahrane.”
“Oni koje mnogo volim i koji su mi zaista dragi bili su tu.”
Profesionalna iskušenja i lekcija o praštanju
Iako je u javnosti uvek delovao kao čovek koga uspeh prati bez prepreka, Žikin profesionalni put sadržao je i ozbiljne lomove. Najdramatičniji trenuci njegove karijere vezuju se za političke i društvene promene s početka dvehiljaditih godina, kada je trpeo pritiske i profesionalnu izolaciju. Prisećajući se tih dana, podelio je svoja sećanja na teška iskušenja kroz koja je prolazio sa kolegama:
“Bilo je raznih stigmatizacija. Znate kako je kada dete dođe sa sela u veliki grad, pa se pitate šta ono zna i kako će da se snađe. Ipak, imao sam dovoljno ljudi i prijatelja koji su mi pomogli. Nisam doživeo neke velike udarce, osim jednog teškog perioda 2000. godine, u vreme 5. oktobra.”
“Tada sam osetio šta čovek može da bude. Pokojni kolega Mirko Alvirović i ja dobijali smo ocene sa mrtvačkom glavom na panou u redakciji, a nekoliko meseci nam nije bilo dozvoljeno da radimo. To je bilo veoma teško i nije bilo po meri čoveka. I to je prošlo. Nekako se sve stabilizovalo, a meni je to bio temelj da posle toga još više uzletim.”
“Protumačio sam da sam dobro postupio. Istrpeo sam nešto, a na kraju se ispostavilo da sam napravio čvrst temelj za dobar let. Naravno da praštam. Šta ja imam od mržnje? Ništa, samo sebe ubijam. Nisam ni tim ljudima zamerio. Nastavili smo da radimo, oni su ostali u kolektivu, ali su se nekako sami iscrpeli u toj mržnji i nestali.”
Pogled u budućnost i porodica kao pokretač
Uprkos velikim profesionalnim dometima i decenijama provedenim pred kamerama, Nikolić smatra da čovek nikada ne sme da stane i pomisli kako je završio svoju misiju. Njegov primarni motiv ostaju deca i želja da im pruži vetar u leđa, dok u sebi još uvek nosi tihu nadu u novu porodičnu ulogu:
“Glupo je da kažem da sam sve ostvario, jer zašto onda živim? Živim da pomognem deci, da im još malo olakšam život i da se lepše osećaju. Mada su se oni lepo snašli i ja sam prezadovoljan. Mislim da smo Zorana i ja sa njima zaista išli dobrim putem. Unuke, nažalost, još nemam i žao mi je zbog toga, ali nadam se.”
“To je nešto što mi je ostalo neostvareno.”
Dodaj komentar