Sin Bate Živojinovića o poslednjim danima i kući: Ništa nije pomereno

Ulazak u legat Velimira Bate Živojinovića u Muzeju Jugoslovenske kinoteke za njegovog sina Miljka nije samo susret sa nagradama, fotografijama i ličnim predmetima jednog od najvećih glumaca ovih prostora.

To je povratak uspomenama na čoveka koji je obeležio jugoslovensku kinematografiju, ali i na oca čiji su život i karijera bili neraskidivo povezani.

Među brojnim predmetima koji svedoče o njegovom stvaralaštvu, Miljko se najradije zadržava kraj nagrada, jer se kroz njih, kako kaže, može pratiti čitav očev put, od mladog glumca do umetnika čije je ime postalo poznato daleko izvan granica nekadašnje Jugoslavije.

Foto: Video Milan Ilić / Ringier

– Uvek sam pun emocija kada uđem u ovu prostoriju, jer su svi ovi ljudi koji su ovde zajedno sa Batom deo našeg života, mog života. Zahvaljujući jednoj divnoj osobi, kustoskinji Muzeja Jugoslovenske kinoteke Dragoj Irini, napravljen je pravi dragulj u Beogradu. Meni su najdraže njegove nagrade, zato što se kroz njih praktično prelama ceo njegov život i karijera. Možete da vidite da ih je dobijao još kao mlad glumac, pa sve do kraja karijere – priča za “Blic” Miljko Živojinović.

Među priznanjima nedostaje i jedno posebno vredno – Grand pri, odnosno Zlatni priz, koji je Bata osvojio u Moskvi 1979. godine. Nagrada je nestala kada je porodična kuća u Koraćici jednom prilikom obijena, ali Miljko i danas čuva uspomenu na putovanje u Moskvu koje je usledilo dve godine kasnije. Bata je tada bio pozvan da bude član žirija filmskog festivala, a sinu je predložio da pođe sa njim.

– Rekao je majci: „Lulo, ti si bila u Moskvi sto puta, hajde da povedem Miljka“. Ona mu je odgovorila: „Hajde, povedi ga“. Tako sam proveo dve nezaboravne nedelje sa njim, u društvu najvećih svetskih sineasta. Neverovatno je bilo koliko je Bata bio popularan u Moskvi. Šetali smo Crvenim trgom, a ljudi su nam prilazili i tražili autograme. Bio je poznat i voljen u Rusiji, Poljskoj, Čehoslovačkoj, Bugarskoj i Rumuniji, kao i u Kini, gde je njegova popularnost dostigla posebne razmere.

Ipak, ono što nijedna izložba ne može u potpunosti da dočara jesu privatne uspomene koje porodica čuva u Koraćici. Tamo je ostao dom u kojem su Bata i njegova supruga Lula proveli veliki deo života, a Miljko i sestra Jelena nisu imali snage ni želje da nakon njihove smrti bilo šta promene.

– U Koraćici ništa nismo dirali. Bukvalno nijednu sliku, nijedan predmet. Otkako su tata i mama otišli, sve je ostalo onako kako je bilo. Kada uđete u kuću, imate utisak kao da su oni još tu. Tamo možemo da osetimo njihov duh, čak i miris. Zato nisam toliko emotivno vezan za pojedine privatne predmete koji se nalaze u legatu, jer ih još imamo u kući. To je nešto što čuvamo za sebe, kao porodica.

Foto: Video Milan Ilić / Ringier

U legatu se nalazi i Batina jakna, ali Miljko posebno pamti onu koju je njegov otac nosio u filmu „Halo taksi“. Bila je to njegova privatna garderoba, koju je sam predložio za snimanje, a koju je, nažalost, porodica kasnije poklonila jednom prijatelju.

– Tata je voleo kratke jakne i nije voleo duže modele. Jakna iz „Halo taksija“ bila je njegova privatna i u njoj se osećao komotno. Majka je bila kostimograf u velikom broju njegovih filmova, naročito savremenih. Mi ćemo se te jakne sećati sa nostalgijom, a drago mi je da publika ovde može da uživa u njegovoj garderobi.

Kineski glumac se rasplakao na Batinom grobu

Popularnost Bate Živojinovića u Kini i danas je nešto što njegovog sina posebno fascinira. Ljudi koji dolaze u Srbiju neretko žele da posete Koraćicu, porodičnu kuću ili grob velikog glumca. Miljko im, kada god je u mogućnosti, izlazi u susret, jer smatra da je to najmanje što može da učini za one koji su prevalili hiljade kilometara kako bi odali poštu njegovom ocu.

Jedan susret posebno mu se urezao u sećanje. Kineski glumac Džang Songven, jedan od najpopularnijih umetnika u svojoj zemlji, došao je sa saradnicima u Koraćicu, a poseta Batinom grobu pretvorila se u izuzetno emotivan trenutak.

– Pozvali su me i pitali da li mogu sa Zlatibora da dođu u Koraćicu. Naravno da sam rekao da mogu. Imali su potrebu, kao kolege i ljudi koji poštuju njegov rad i karijeru, da dođu na Batin grob. Napravili smo prigodan ručak, a ono što mi je posebno ostalo u sećanju jeste trenutak kada su se sva trojica poklonila Bati i mojoj majci. Džang Songven je zatim uzeo salvetu i, u skladu sa kineskim običajima, počeo da briše grob. On je već bio čist, ali je to bio njegov znak poštovanja.

Posebno dirljiv trenutak dogodio se tokom razgovora koji je sniman za film „Making of“, posvećen Batinoj monografiji. Kineski glumac govorio je o tome koliko voli i poštuje Živojinovića, ali su ga emocije savladale.

Foto: Video Milan Ilić / Ringier

– Počeo je da plače. Pomislio sam da ćemo morati da prekinemo snimanje, ali on je rekao: „Pustite me“. Kroz suze je pričao koliko mu Bata znači, da mu je jedan od uzora i da je imao ogroman uticaj ne samo na kinesku kulturu već i na tamošnje društvo. Govorio je o njemu kao o personifikaciji borbe dobra i zla, o heroju koji se bori za pravu stvar. Kada vidite takvu ljubav i poštovanje ljudi koji pređu 12.000 kilometara da bi došli na njegov grob, onda vam je zadovoljstvo da im izađete u susret. To nije obaveza, već čast.

Iako je Bata bio jedan od najnagrađivanijih glumaca na ovim prostorima, Miljko veruje da njegov otac nije ni sanjao da će jednog dana dobiti legat. Bio je, kaže, skroman čovek, kome bi ovakvo priznanje značilo prvenstveno zbog filma i umetnosti kojoj je posvetio život.

– Mislim da Bata nije ni sanjao da će dobiti legat. Siguran sam da bi se danas veoma obradovao kada bi video ovo mesto. Ne samo zbog sebe već i zbog filma kao umetnosti, zbog poštovanja prema onome čime se bavio čitavog života. Posebno bi mu bilo drago što se nalazi u ovako sjajnom društvu.

Miljko smatra da je važno da se Batino nasleđe sačuva i kroz budući muzej u Koraćici. O toj ideji već je razgovarao, a kao primer navodi muzej Čarlija Čaplina u švajcarskom Veveu, koji je posetio po savetu reditelja Emira Kusturice. Ne smatra da bi trebalo graditi grandiozan objekat, već prostor koji bi na dostojanstven i zanimljiv način predstavio život i delo velikog glumca.

– To nije nešto što bih rekao da Bata zaslužuje, već nešto što mi svi zaslužujemo kao društvo, narod i država. Mislim da bi država trebalo da stane iza tog projekta. U Veveu sam video da muzej Čarlija Čaplina ne mora da bude ogroman. Tu su fotografije, plakati, artefakti i mala bioskopska sala u kojoj se prikazuje kratak film. To je sasvim dovoljno da posetioci upoznaju njegov život i rad.

Prema njegovoj zamisli, projekat bi trebalo da podrže opština Mladenovac, Grad Beograd, Republika Srbija i neki privredni subjekt. Prostor za muzej već postoji, između porodične kuće, crkve u čijoj porti su sahranjeni njegovi roditelji i škole koju je Bata pohađao.

– To je praktično jedna celina. Ima prostora, postoji mogućnost za parking i prilaz. Potrebno je samo da neko shvati da li je to Srbiji važno i da li želimo da sačuvamo takvo nasleđe zbog svih nas. Kinezi, kada dođu u ovaj region, obavezno posete Sarajevo i mesta na kojima se snimao „Valter brani Sarajevo“, a zatim dolaze u Beograd i pitaju da li mogu da vide našu kuću ili Batin grob. To dovoljno govori koliko je njegov rad ostavio trag.

Monografija sa više od 2.000 fotografija

Veliki deo Miljkovog angažovanja posvećen je i završetku obimne monografije o njegovom ocu. Projekat se radi više od deset godina, a zamišljen je kao trotomno izdanje sa oko 990 strana i više od 2.000 fotografija. Prvi tom je autorsko delo profesora Božidara Zečevića, drugi donosi svedočenja stotinu ljudi koji su poznavali Batu ili sarađivali sa njim, dok je treći posvećen njegovoj filmografiji.

Među sagovornicima su Dobrica Ćosić, Marina Abramović, Vlada Veličković, Ljuba Popović, Rade Šerbedžija, Ratko Polič, Branko Baletić, Svetlana Ceca Bojković, Dragan Bjelogrlić… Treći tom obuhvata 177 igranih filmova i 101 televizijsku ulogu, čime je dokumentovano više od 300 Batinih glumačkih ostvarenja.

– Monografija je završena, ali smo se suočili sa tehničkim problemima. Trebalo je da bude štampana u Vojnoj štampariji Beograd, ali sada moramo da pronađemo novu štampariju i obezbedimo sredstva za štampanje. To je ogroman posao, ali verujem da je reč o nečemu što ima veliku istorijsku i kulturnu vrednost.

Foto: Video Milan Ilić / Ringier

Monografija je dvojezična, na srpskom i engleskom, a treći tom sadrži i sažetke na ruskom, kineskom i francuskom jeziku. Miljko posebno izdvaja rečenicu ruskog filmskog kritičara Mirona Černjenka, koja možda najbolje govori o tome koliko je Bata bio značajan i izvan naših granica.

– Napisao je: „Danas je teško zamisliti da je postojalo vreme kada nije bilo Bate Živojinovića“. To je napisao jedan Rus. Ta rečenica mnogo govori o njegovoj popularnosti i o tome koliko je njegov rad bio poznat i cenjen.

Uz knjigu je snimljen i film „Making of“, u kojem su zabeležena svedočenja brojnih umetnika. Miljka je posebno iznenadilo što su mnogi Batu poredili sa najvećim svetskim glumcima.

– Koristili su poređenja sa najmanje petnaest američkih glumaca. Jedan bi rekao: „Bata Živojinović je naš Marlon Brando“, drugi: „On je naš Robert de Niro“, treći bi ga uporedio sa Džekom Nikolsonom, a neko sa Džinom Hekmanom ili Žanom Gabinom. To pokazuje koliko različitih emocija Bata izaziva kod ljudi. Svako je u njemu prepoznavao nešto svoje.

Plan je da monografija bude poklonjena bibliotekama širom Srbije, kako bi i mlađe generacije imale priliku da upoznaju njegov rad i poruku koju je ostavio.

– Njegova poruka bila je jednostavna: „Uspeh je moguć. Budite hrabri, volite svoj posao i posvetite mu se sa strašću. Uspeh ne može da izostane“. Voleo bih da se monografija konačno odštampa i da dobijemo nešto čime ćemo svi moći da se ponosimo.

Bata je imao dve porodice – našu i filmsku

Iza velikog glumca, koji je na ekranu često bio neustrašivi junak, kod kuće je postojao čovek sasvim drugačijeg ritma. Miljko ga pamti kao oca koji je umeo da bude ozbiljan, ali je u porodičnom domu najčešće vladalo dobro raspoloženje. On i sestra Jelena odrastali su uz roditelje koji su ih tretirali kao zrele ličnosti i uključivali u svoj svet.

– Tata i mama su nas od malih nogu tretirali kao odrasle ljude, iako smo mi tada praktično bili deca. Sa njima smo delili sve, pa i životne teškoće. Bilo je to veliko uživanje.

Foto: Video Milan Ilić / Ringier

Na pitanje da li je Bata bio strog otac, Miljko odgovara odrično. Stroža je, kaže, bila njegova majka Lula, koja je vodila računa o obavezama, školi i disciplini.

– Mama je bila mnogo stroža od tate. Njoj je bilo važno da svako ispuni svoje obaveze i da postoji odgovornost. Oboje smo bili odlični učenici, ali pre svega zahvaljujući njoj. Znala je kada ko ima domaći zadatak, kada je pismeni, kada su roditeljski sastanci, a isto tako je znala i kada Bata ima snimanja. Sve je pratila veoma mudro i diskretno. Nije sebe stavljala u prvi plan.

Bata je zbog prirode posla često bio odsutan, pa je imao potrebu da deci nadoknadi vreme koje nije mogao da provede kod kuće. Miljko i Jelena zato su putovali sa roditeljima na festivale u Pulu, Niš, Vrnjačku Banju i Sopot, upoznajući ljude koji su bili deo očevog profesionalnog sveta.

– Praktično smo pripadali njihovom svetu. Ljudi iz filmske ekipe dolazili su kod nas kući, mi smo odlazili kod njih i doživljavali smo ih kao porodicu. Često kažem da je Bata imao dve porodice – našu i tu filmsku, a one su se neprestano preplitale.

Bata je imao i svoje svakodnevne rituale. Dan je započinjao nes-kafom, voleo je da ćuti, da prati sport i da odlazi u šetnje po Koraćici. Bio je veliki ljubitelj fudbala i boksa, a kao strastveni navijač Crvene zvezde jedno vreme je čak trenirao sa fudbalerima ovog kluba.

– Pio je nes-kafu, pola vode, pola mleka, a voleo je i da zapali cigaretu. U Koraćici je bio živahniji, voleo je da prolazi kroz selo i odlazi na pijacu u Mladenovac. Ljudi su ga tamo gledali kao svog komšiju, jer je on to i bio. Tu je odrastao. Voleo je sport, kod nas se uvek gledao fudbal, a pratili smo i boks. Tata je trenirao boks i bio je u odličnoj kondiciji. Bio je zaista kompleksna i zanimljiva ličnost. Teško ga je opisati jednom rečenicom.

Miljko nikada nije imao potrebu da postane glumac, ali ni da njegov otac bude neko drugi, običan čovek. Batina profesija, objašnjava, bila je toliko duboko utkana u njegovu ličnost da bi odvajanje glume od njega značilo odvajanje od svega što je bio.

– Njegova profesija bila je deo njega od trenutka kada smo se rodili. Bata je bio izuzetno vredan i posvećen čovek. Kada biste mu oduzeli glumu, to više ne bi bio on. To bi bilo kao da nekome kažete: „Od sutra više nisi Bata, nego Zoran“. Njegov posao i njegova ličnost bili su potpuno povezani.

Foto: Video Milan Ilić / Ringier

Zato ni sestra Jelena i on nisu osećali pritisak da krenu očevim stopama. Bata im nikada nije nametao svoje želje, već je poštovao njihove izbore.

– Nikada nam nije govorio: „Moraš ovo da radiš“. Ponekad bi predložio šta misli da bi bilo dobro, ali nikada nije naređivao. Uvek je postojalo međusobno poštovanje. Tako će biti i sa mojom decom i unucima. Šta god budu odlučili, podržaćemo ih.

Pitao bih ga šta misli o mom životu

Za Miljka svaki očev film predstavlja priliku da prati kako se menjao i razvijao kao umetnik. Ne postoji ostvarenje koje izbegava da pogleda zbog tuge. Naprotiv, voli da analizira njegov rad i da ga posmatra u vremenu u kojem je nastajao.

– Svaki njegov film, serija ili televizijska drama za mene su neka vrsta analize. Posebno mi je zanimljivo da gledam kakav je bio kao tridesetogodišnjak. Već 1972. godine, sa 39 godina, osvojio je svoju treću Zlatnu arenu i praktično se dokazao kao jedan od najtrofejnijih jugoslovenskih glumaca. A on je glumu toliko voleo da je radio dokle god je mogao.

Koliko mu je posao značio, pokazuje i događaj nakon moždanog udara, kada je već imao ozbiljnih poteškoća sa govorom. Trebalo je da snimi reklamu kojom bi pozvao kineske turiste da posete Srbiju. Iako je jedva govorio, pred kamerama se dogodila neverovatna promena.

Foto: Video Milan Ilić / Ringier

– Miša Vukobratović, koji je režirao spot i radio sa njim „Bolji život“ i „Srećne ljude“, ispričao mi je da su došli u stan u Požarevačkoj ulici. Tata je jedva govorio, a Miša se pitao da li će uopšte moći da snimi reklamu. Međutim, čim se kamera uključila i čim su rekli „idemo“, on se potpuno promenio i izgovorio: „Dragi prijatelji iz Kine, dobrodošli u Srbiju“. To vam najbolje govori koliko je gluma bila duboko u njemu.

Iako je sarađivao sa najvećim domaćim i stranim rediteljima, Bata je, prema Miljkovim rečima, ostao čovek koji je voleo svoj posao i ljude sa kojima ga je delio. Upravo ta posvećenost objašnjava zašto je ostavio tako dubok trag.

Na kraju razgovora, Miljku smo postavili pitanje koje ga je posebno zateklo, a ono je glasilo:“Šta bi danas pitao oca kada bi imao priliku da još jednom razgovara sa njim?”

– Možda bih ga pitao da li mu nedostaje neka uloga, neka tema koju je želeo da obradi. Bio je veoma kreativan čovek i siguran sam da bi i posle tako velike karijere pronašao nešto novo. Verovatno bi rekao: „Hajde da snimimo ovo, to mi je želja“. Ja bih onda učinio sve da okupim talentovane ljude i tu želju mu ispunim.

Ipak, postoji još jedno pitanje koje bi mu postavio, a koje nema veze sa filmom, nagradama i slavom. Pitanje koje otkriva koliko mu nedostaje očev savet i koliko je njihov odnos bio zasnovan na razgovoru i međusobnom poverenju.

– Pitao bih ga: „Šta ti misliš?“ Mnogo sam poštovao njegovo mišljenje i voleo bih da čujem šta misli o mojoj karijeri, mom životu i nekim dilemama. On je uvek davao svoje mišljenje sa mnogo tolerancije i podrške. Nikada nije smatrao da je njegovo mišljenje jedino ispravno. Uvek bi rekao: „Ja mislim ovako, a ti odluči kako želiš“. Mnogo smo razgovarali, ja sam pitao njega, on mene. Nikada nismo završavali razgovor zaključkom da nešto mora da bude baš tako. Ostavili bismo da se sve malo slegne, da odstoji, pa bi zaključak došao sam od sebe.

Za javnost će Bata Živojinović zauvek ostati Valter, veliki glumac i umetnik čije su uloge nadživele vreme i granice. Za njegovog sina, međutim, on je pre svega tata koji je voleo svoj posao, porodicu, prijatelje, sport i rodnu Koraćicu. A u kući u kojoj ništa nije pomereno, u kojoj su ostale njegove stvari i fotografije, i dalje živi najličnija uspomena na njega, osećaj da su Bata i Lula još tu.

BONUS VIDEO: “SELIM SE U SRBIJU, SVIĐA MI SE RAKIJA” Holivudski glumac snimao “Žetvu” na Kosovu: To je teška priča