radiobalkanfox
Aleksandra Ivanović |
- Sanja Maletić ostvarila je san postavši majka u šestoj deceniji posle dugogodišnje borbe za potomstvo.
- Sama sa suprugom bez pomoći porodice odgaja ćerku Vanju, naglašavajući ravnopravnu ulogu oba roditelja u brizi o detetu.
Donošenje novog života na svet u šestoj deceniji za pevačicu Sanju Maletić predstavljalo je ostvarenje najvećeg životnog sna i krunu višegodišnje, mukotrpne borbe za naslednike. Otkako je postala majka devojčice Vanje, ona svojim iskustvom pruža ogromnu podršku i nadu svim ženama koje prolaze kroz sličan put.
Iako mnogi parovi u današnje vreme angažuju pomoć, pevačica Sanja Maletić i njen suprug su odlučili da se u potpunosti sami posvete odgajanju ćerkice:
„Tata čuva Vanju. Mi smo ljudi koji nemamo nikakvu pomoć. Jedna baka živi mnogo, mnogo kilometara daleko od Vanje, a druga baka je malo bolešljiva. Ovako nas dvoje uspemo mi to sve lepo da organizujemo. Jedan roditelj je uvek sa njom.“
Ona se takođe oštro protivi uvreženom mišljenju da očevi samo „pomažu“ majkama, ističući da briga o sopstvenom detetu podrazumeva potpunu ravnopravnost:
„Meni je ponižavajuće kada za muškog, svog roditelja kažu ‘pomaže mi’. Pa nije to tuđe dete da pomaže, nego postoje muškarci koji se ravnopravno brinu o detetu i mislim da ne trebamo da ih ponižavamo tom rečenicom. To se uvek vidi kroz odnos, partnerski odnos muškarca i žene kakav će sutra roditelj da bude muškarac.“
“Ja sam protiv vrtića”
Kako bi svaki slobodan trenutak provela sa ćerkom, pevačica je svesno redukovala svoje poslovne obaveze i odlučila da devojčica za sada ne ide u predškolsku ustanovu:
„Ja sam protiv vrtića zato što sam ja majka koja radi jednom nedeljno. Ja imam jedan nastup nedeljno. Ne opterećujem svoju porodicu trenutno pošto nam je dete još uvek malo. Ja ne opterećujem svoju porodicu preteranim radom. Nije sve u novcu i mislim da sam ja trenutno potrebna svome detetu više od novca. Taj jedan dan je čuva otac i ona je jednako sa roditeljem da li sam ja tu ili nisam.“
Smatra da boravak u vrtiću nije jedino mesto gde dete usvaja društvene navike, već da se prava socijalizacija odvija kroz svakodnevne životne situacije:
„Socijalizacija nije samo u vrtiću, da je socijalizacija svuda oko nas i da dete jednostavno ide u parkić, ide u igraonicu. Imamo ljubimca u kući, igra se sa ostalim kucama i macama napolju ispred zgrade. Komunicira sa mnogo ljudi. Stvarno je svuda vodimo i komunicira sa mnogo ljudi. Nema strah od ljudi, to je na majku. Sednemo na tramvaj, odemo u crkvu da pomolimo Bogu, pa se onda igramo u Tašmajdanskom parku. Mislim da joj ta socijalizacija kroz vrtić trenutno nije potrebna. Njoj su potrebni mama i tata koji, Bogu hvala, mogu sebi da priušte da budu uz nju.“
Na opaske prijatelja da ne bi smela da zapostavi sebe i svoje slobodno vreme, Sanja reaguje bez ikakve dileme:
„Ja sam je predugo čekala da bih je sad odvajala od sebe. I onda kad mi kažu, malo me to naljuti, znaš, kažu mi prijateljice neke: ‘Da, ali ti moraš da imaš vreme za sebe.’ Ja kažem: ‘Aman, imala sam 50 godina za sebe i stvarno sam imala 50 godina za sebe.’ Proputovala ceo svet uzduž i popreko kroz privatna putovanja, kroz posao. Išla gde sam htela, radila šta sam htela, spavala dokad sam htela. Sad se to naravno sve promenilo i ja nemam problem s tim što se to promenilo. Ja sam stvarno 50 godina imala za sebe i želim sve ove godine naredne da posvetim svom detetu.“
Tokom trudnoće osećala spokoj
Kada se osvrne na mesece blagoslovenog stanja i dugu borbu, priznaje da je tek naknadno shvatila koliko je sve to bilo rizično, naročito zbog zdravstvenih tegoba koje su je ranije pratile:
„Ja padnem u takav strah kad se toga setim. Ja sam tu trudnoću iznela kao mlada žena. Ja nikakav problem nisam imala zdravstveni. Mislim da nisam bila svesna tada od te euforije i od te silne želje i od te silne radosti kad sam ostala u drugom stanju da razmišljam kakvi sve problemi mogu da se dese, i Bogu hvala pa mi taj adrenalin nije dao takvim mislima. Ja sam ovako privatno i prirodno jako eksplozivna žena. Ja sam malo možda i arhaična, malo staromodna, malo sam preka žena i mene svašta nešto može da izbaci iz takta. Na kraju krajeva, ja sam Vanju čekala toliko dugo zbog problema sa štitnom žlezdom, a štitna žlezda je bolest visokih emocija. Je li, verovatno nešto što u poslu prećutiš, pa ne kažeš, pa te to glođe i jede kod kuće kad si, pa ovakvi odnosi, pa onakvi odnosi, negde se to odrazi na štitnu žlezdu.“
Za razliku od njene uobičajene energične prirode, tokom trudnoće osetila je neverovatan spokoj:
„Bila sam jako iznenađena sobom, jer od tako jedne eksplozivne i glasne žene i euforične, ja sam sva u brzini, ja sam u svom speedu, ja sam bila savršeno mirna u trudnoći. Ja sam bila nasmejana Ja tu mirnoću svoju nisam mogla da prepoznnam. I sad meni kaže moja drugarica: ‘Bože, što bi bilo lepo da si ti stalno trudna, nikad ne bi galamila.’ Jer ja stalno nešto galamim, tražim ispravku nečega, tražim neku revnosnost u svemu nečemu, je li? I ona kaže kako bi bilo lepo da si ti stalno trudna. A da sam malo mlađa i da je fizički izvodljivo, uopšte ne bih čekala posle Vanje. Čekala bih onoliko koliko moram zbog carskog reza i išli bi dalje, bar još jedno, znaš. Ali nemoguće je zbog godina i zbog svega onoga kroz što sam prošla, bilo je nemoguće.“
“Vidim jedna linija…”
Posebno emotivno i upečatljivo seća se dana kada je odlučila da ne čeka laboratorijski nalaz, već da sama uradi kućni test:
„Ja sam onaj tip žene koja ne može da čeka. Kod mene sve mora da bude odmah i sad. I trebala sam da čekam betu. Međutim, nisam mogla i rekla sam mužu: ‘Neću da radim nikakav testić nego ću da čekam zvaničnu betu. I naravno, odem i kupim test i odem u kupatilo i odradim taj test i vidim da ima jedna linija. I sad udahnem, i sad mi je strašno kako mužu to da kažem, jer mi smo negde od razočarenja čuvali jedno drugo. Nismo pokazivali tu količinu razočarenja ni on meni ni ja njemu, nego smo nekako to ćutke, sažvaćeš to razočarenje sam sa sobom. A ovamo bodrimo jedno drugo. Ko zna šta se u njegovoj glavi dešavalo, isto kao što ja znam šta se u mojoj glavi dešavalo, ali nismo znali jedno za drugo jer o tome smo ćutali. I kad sam odradila test, vidim jedna linija i stvarno sam onako progutala knedlu što kažu, i šta sad, znaš, kako njemu reći. I razmišljam: dobro, neću mu reći ništa, sačekaću betu, zvaničnu betu, ali ću samo sebe, razmišljam sad brzo, samo ću sebe pripremiti na to kako da mu kažem da beta nije okej, ali imam još dva-tri dana do tada vremena. A to ti je tako, ono, kroz sekunde ti prolazi kroz glavu.“
Ipak, svega par trenutaka kasnije usledio je neverovatan obrt koji joj i danas budi suze:
„I sad izlazim iz kupatila i on me naravno, poznaje me mnogo dobro, pita: ‘Šta je s tobom?’ Ja kažem: ‘Ne, nije ništa I vratim se i pogledam još jednom – i dve linije! Jao, Bože dragi! Znači meni sad bi mi suze krenule na oči. Znaš, ono kao da ti je rekla: ‘E alo, vrati se ovamo, tu sam gde si.’ Al’ ja sam nestrpljiva, ja nisam mogla toliko dugo da sedim u kupatilu i da čekam. Ja kad sam videla tu jednu liniju, ja sam u neku svoju tu paniku upala, u taj neki strah, u stres, u ne znam ti šta. Ja gledam i ne verujem, pa pogledam još jedanput, pa podignem malo, pa spustim, pa podignem. I sad razmišljam: Bože, da l’ da mu kažem jer možda test zna da pokaže… Ali to sve ne traje ovoliko dugo. To su ti sve one sekunde, znaš, i da l’ da mu kažem, možda se ispostavi da nije test kako treba pa ću da ga razočaram. Ma ne mogu ja da trpim u sebi to. Ja sad nosim onaj test i kažem: ‘Nikodine, dve linije!’ On kaže: ‘Molim? Dve linije? Jesi sigurna?’ Ja kažem: ‘Jesam.’ I sad dalje se ne sećam. Ja se stvarno dalje od toga ne sećam.“
Nakon toga su usledile nove strepnje dok su čekali potvrdu rasta parametara iz krvi, pri čemu je bila svesna da joj je to bila poslednja prilika:
„I onda sam posle dva dana otišla po redovnom onom da uradim betu, i beta je pokazala dobro. I sad počinju tu oni drugi strahovi, znaš: da li će beta da raste ili da pada. Onda ideš svaki dan da radiš test iz krvi i da li beta raste dovoljno, da li je kako treba sve.Sve si u nekom grču da nešto neće da bude dobro, znaš. I sad kad prođem s Vanjom pored te laboratorije, kažem: ‘Samo vaša beta i ja da vas pozdravimo, da vam mahnemo.’ Znaš, stresno je to kad znaš da ti je zadnji voz. Kad bi da kažemo po narodski, zadnji voz. Ja samušla u 52. godinu kad sam začela Vanju. Ja znam da posle toga više nemam ništa. Ja nemam više ni jajnih ćelija. Ja sam poslednje dve jajne ćelije uzela tada i jedna se primila, i ja više nemam ni godina ni jajnih ćelija, ja više nemam ništa i to znam da mi je zadnji voz.“
Strah od nepoznatog i neiskustvo naveli su je da boravak u bolnici nakon porođaja svojevoljno produži:
„Ja sam se porodila u privatnoj bolnici, onda sam tražila još dva dana da ostanem. Mi nemamo majke blizu nas da može neko da dođe da nam pokaže, niti njegova sestra je blizu nas, niti je moja sestra blizu nas. Tako da, moje drugarice su sve zaposlene žene, one rade od sedam do tri, ne može niko da ne spava celu noć pa da dvori oko mene. Drugo, nisam tip žene koja bi dozvolila da neko dvori oko mene.“
Prvi dani kod kuće doneli su uobičajene roditeljske brige i neprospavane noći:
„A onda sam i, kao i svaka luda majka, proveravala da li diše po noći, znaš kad beba čvrsto spava, legne pa čvrsto spava ovako. Znaš, ručice ovako pa se raširi: ‘Bože, da li diše?’, znaš, al’ ja nisam jedina, to su sve majke takve.“
“Verovanje u Boga je mnogo toga meni pomoglo u životu”
Pravi unutrašnji mir i olakšanje donela joj je poseta crkvi i mudre reči njenog duhovnika:
„I onda sam na prvi veliki praznik otišla u crkvu i išla sam sa Vanjom. To je bio njen prvi ulazak u crkvu. Sveštenik je prihvatio na ruke, uveo u crkvu, sve što treba da kaže s njom zajedno. I onda, majke idu sa decom na ispovest, je li? I onda sam ušla na ispovest kod sveštenika mog i rekla sam da imam jako velike strahove i ogromne strahove. A on mi kaže jednu rečenicu: ‘Sanjo, pa Bog to čuva, nemoj da se brineš.’ I to je stvarno tako. To Bog čuva i sve ono što mi kao roditelji ne možemo da sačuvamo. Znaš, ne možeš ti da utičeš na to da će dete da ti povrati i da l’ će stići na vreme da je okreneš i sve, al’ i Bog nešto radi, znaš. I Bog to čuva. Bog dao, pa Bog i čuva. Tako da mi je tom jednom rečenicom odagnao mnogo, mnogo strahova. I sad kad se ona zakašlje, kažem: ‘Bog to čuva, Vanjo, Bog to čuva.’ Ili znaš ono kad se zagrcne nekada, viče: ‘E!’, označila je da treba malo da je pucnem ovde. Ja kažem: ‘Bog čuva, Vanjo, Bog čuva.’“
Njena duboka duhovnost bila joj je oslonac tokom čitavog procesa biomedicinski potpomognute oplodnje, a jedan poseban događaj u Grčkoj zauvek joj je ostao urezan u pamćenje:
„Verovanje u Boga je mnogo toga meni pomoglo u životu, mnogo. Išla sam u jednu predivnu crkvu u Solunu. Rekli su mi da ne smem da se saginjem, ne smem da vežem sama pertle posle vantelesne oplodnje i da smem da šetam, naravno, ali ta neka saginjanja i celu trudnoću nisam smela da se saginjem preko stomaka. Međutim, ja sam otišla u jednu crkvu u Solunu i imala sam tu sreću da su otvorili kivot jer su bili neki sveštenici, ne znam odakle, došli tu i monahinje, došli su tu da se poklone pa su im otvorili kivot. I ja sam imala tu sreću da sam bila u toj crkvi u tom momentu, i onda sam videla kako oni kleče i mole se Bogu. I onda sam i ja posle, pustili su i mene tu, i klekla sam i molila sam se Bogu. I to je recimo jedan upečatljiv momenat. To je možda bilo drugi dan posle vantelesne oplodnje. Znam da to ne smem, ali sam ipak to uradila. I onda kad sam ja nekim mojim prijateljima pomogla da isto dođu do potomstva, dobili su devojčicu u istoj bolnici kod istog lekara.“
Osvrnula se i na proslavu Vanjinog prvog rođendana, naglasivši da je okupila isključivo ljude koji su iskreno uz nju decenijama:
„To su moji prijatelji. Mi kao porodica nismo pravili da estrade bude na broju, nego da to budu ljudi koji su ceo život sa mnom, ceo život uz mene i ja uz njih. I mi smo prošli i mnogo lepe dane zajedno i neke teške momente. Mnogi od nas su bili i bolešljivi i prolazili kroz teške periode, pa se rađala deca, pa se onda slavili rođendani, pa se išlo i na sahrane, tako da smo mi za ovih 30 godina koliko smo svi negde na estradi od tih kolega koji su bili tamo prošli mnogo toga zajedno. I mnogo sam srećna što su taj dan bili uz mene, mnogo.“
Prisetila se i trenutaka neposredno nakon porođaja, kada su joj telefon preplavile hiljade čestitki:
„Meni je stiglo pa možda jedno u roku od dva sata posle porođaja jedno 20.000 poruka. I sad u tom, znam ko je čovek koji me prvi dobio na telefon i znam. Rale i Jana su me zvali prvi. Njihov poziv je bio prvi, recimo, koji sam videla. A sve ostalo je proteklo u nekoj strašnoj euforiji. Ne znam, to su crne rupe u sećanju. Zlate Petrović poruka je bila onako baš jedna moćna poruka. Eto, sad sam se setila, to je ostavilo veliki utisak na mene.“
Kada govori o poslu i planovima za karijeru, naglašava da čvrsto stoji na zemlji:
„Znaš, nisam ja sad Zdravko Čolić pa da imam unapred godinu dana. Ja znam gde mi je mesto, i ja vrlo otvoreno pričam o sebi. Nisam ja sad neka velika zvezda pa da mi je to sve pod konac i da mi vodi 15 ljudi karijeru pa da imam narednih godinu dana, nego kod nas se to dešava, nastupi se dešavaju.“
“Moja kuća je dom”
Uprkos dugoj muzičkoj karijeri, njen dom je jednostavan i ispunjen porodičnim obavezama koje sama sa zadovoljstvom obavlja:
„Moja kuća je dom. Moja kuća ima tu toplinu. U mojoj kući se kuva. U mojoj kući se kuva pasulj, kuva se sarma po pet-šest sati se krčka. Neretko napravim i hleb, ono kad požele da jedu mamin hleb, onda se pravi i hleb. Sve radim kao sasvim normalna žena. Ja volim da se vozim tramvajem, ja sam fan tramvaja, ja uživam da se vozim tramvajem.Znači, u kući je sve sasvim normalno: gomila veša, jedan sušiš, jedan pereš, jedan peglaš, sve ide u krug. Imam dve mašine i daska za peglanje i to sad tako kruži. Kuvaš, moraš da kuvaš svaki dan. Imam dete malo, mora svaki dan da se kuva. Kad smo bili sami pa i nije moralo, sad mora.“
Sanja Maletić svaki dan zahvaljuje Bogu na ćerki, evo šta kaže o suprugu
Dodaj komentar