radiobalkanfox
Utorkom i petkom ulicama starog Beograda prolazile su žene u večernjim haljinama, sa upadljivom šminkom i pažljivo nameštenim frizurama, dok su ih pratili žandarmi. Njihovo odredište bile su lekarske ordinacije, a obavezne preglede pratili su pogledi i pogrdna dobacivanja prolaznika. Taj prizor otkriva deo istorije prestonice u kojem su se preplitali prostitucija, siromaštvo, policijski nadzor i strah od polnih bolesti.
O životima tih žena mnogo više govore službeni spisi nego njihove lične ispovesti. U policijskim izveštajima ostajali su podaci o racijama i privođenjima, dok su lekarske evidencije beležile njihovo zdravstveno stanje. Kako su dospele u sobe iznad kafana i šta su u njima preživljavale, često je ostajalo izvan zapisnika.
Iza kafanskih vrata trgovalo se ženskom nemaštinom
Tragovi ove delatnosti u 19. veku vezuju se za Zemun, naročito Ribarsku ulicu, ali i za prometne beogradske krajeve uz pristaništa i trgovačke puteve. Savamala i Dorćol, uključujući Vidinsku i Ulicu cara Dušana, postali su deo te istorije, koja se potom širila i na druge delove varoši.
Za pojedine žene put do prostitucije počinjao je potragom za bilo kakvim poslom. Ratovi, gubitak porodice i nemaština ostavljali su udovice i devojke bez sigurnih prihoda. U kafanama su nalazile zaposlenje u kuhinji ili na posluživanju, ali i sredinu u kojoj su vlasnici lokala i podvodači koristili njihovu zavisnost od zarade i smeštaja.
U rekonstrukcijama tog vremena opisuje se kako su devojke iz unutrašnjosti seosku odeću menjale haljinama koje su stvarale privid raskoši. Iza takvog izgleda, međutim, stajala je eksploatacija: gazde su ih gostima nudile u sobama iznad kafana, ponekad za iznos koliko je koštao obrok.
Istoričarka umetnosti Marija Stojić i publicista Velimir Đurguz bavili su se ovom temom pripremajući izložbu „Iza sedam brava: kurtizane i kupleraji u Beogradu u XIX i početkom XX veka“. Njihova istraživanja približila su javnosti i prizore odlazaka žena na preglede pod žandarmskom pratnjom.
Mušterije ostajale u senci, žene u evidencijama
Dok su žene bile izložene kontroli i javnom ponižavanju, identiteti njihovih gostiju znatno su ređe izlazili na videlo.
Beleške nekadašnjeg šefa beogradske policije Tase Milenkovića upućuju na to da je među posetiocima bilo i imućnih i uticajnih ljudi. Njihova imena, međutim, nisu dosledno zabeležena. Tako je u sačuvanoj slici tog sveta ostala očigledna neravnoteža: o ženama se pisalo kao o predmetu nadzora, dok su mušterije često ostajale neimenovane.
Novinske hronike povremeno su izdvajale i pojedine žene, među njima onu poznatu kao „Mala Julče“, kao i gošće iz Austrougarske koje su u Beogradu boravile po dve nedelje.
Država uvodila pravila, lekari obavljali kontrole
Kako je prostitucija postajala sve prisutnija, vlast je pokušavala da je kontroliše propisima, naročito zbog širenja zaraznih bolesti.
Ministarstvo unutrašnjih dela donelo je 10. decembra 1871. godine raspis koji predstavlja važan korak u njenom administrativnom uređivanju. U narednim decenijama pravila su menjana, a 31. jula 1900. doneta su nova Pravila o regulisanju prostitucije. Posle Prvog svetskog rata, od marta 1919, u Beogradu su važila Privremena pravila za suzbijanje veneričnih bolesti.
Zdravstvene kontrole bile su jedan od najvidljivijih delova tog sistema. Za odlazak žena na preglede odgovarali su vlasnici lokala, dok je nadzor pripadao i gradskom fizikusu, lekaru zaduženom za javno zdravlje.
Kontrola njihovog zdravlja, ipak, nije značila i zaštitu od podvodača, loših uslova života ili ponižavanja kojem su bile izložene.
Racija na Terazijama i bekstvo do Pančeva
ilustracija Foto: Pixel-Shot, Pixel-shot / Alamy / Profimedia
Propisi nisu iskorenili tajnu prostituciju. Policijski izveštaji beležili su noćne potere, skrivene susrete i pokušaje bekstva.
U izveštaju terazijskog kvarta iz 1900. godine opisana je racija u kojoj je uhvaćeno deset podvodačica i pet devojaka zatečenih u društvu uglednih građana. Još pet žena uspelo je da umakne.
Dve su pobegle prema Savamali, dve ka Varoškom kvartu, dok je jedna stigla do Pančeva. Iste godine velika racija na Vračaru završila se bez privedenih.
Prostitucija se vremenom sve više odvijala i u privatnim sobama i na skrovitim mestima, izvan lokala koje je policija lakše nadzirala.
Zatvaranje javnih kuća nije okončalo prostituciju
Međuratni period doneo je nove zabrane i promene u sprovođenju propisa. Posebno važan bio je Zakon o suzbijanju polnih bolesti iz 1934. godine i prateći pravilnik, kojim je predviđeno zatvaranje javnih kuća i oduzimanje dozvola ženama koje su se bavile prostitucijom.
Zabrane su ovu delatnost dodatno potiskivale iz vidljivih gradskih prostora. Ostajale su iznajmljene sobe, posrednici i žene čija egzistencija nije postajala sigurnija promenom propisa.
Video: Cene prostitucije u Srbiji
Dodaj komentar