Rouzi Hantington-Vajtli je o samopouzdanju rekla nešto što bismo volele da smo čule mnogo ranije

Posebno kada gledamo ženu poput Rouzi Hantington-Vajtli, koja već gotovo dve decenije deluje kao da joj je potpuno prirodno da izađe pred stotine fotografa, prošeta pistom u donjem vešu ili uđe u prostoriju znajući da će svi pogledi završiti na njoj.

Zato je njen nedavni odgovor na pitanje o samopouzdanju zanimljiv baš zato što nema mnogo veze sa izgledom, harizmom ili onim neodređenim „samo veruj u sebe“.

Rouzi je izdvojila jednu rečenicu koju je nedavno čula i koja joj je, kaže, ostala u glavi: „Competence builds confidence“ – kompetencija gradi samopouzdanje.

Drugim rečima, sigurnost u sebe ne dolazi tako što ćemo dovoljno dugo pokušavati da se ubedimo da smo dobri. Dolazi iz toga što nešto radimo, učimo, grešimo, ponavljamo i postajemo sve bolji u tome.

I možda je baš to objašnjenje samopouzdanja koje bismo volele da smo čule mnogo ranije.

U tome je mala, ali prilično važna promena perspektive.

Često mislimo da prvo moramo da budemo sigurni u sebe kako bismo se prijavili za posao, progovorili na sastanku, počeli da treniramo, ušli u novu vezu ili uradili nešto što nas plaši. Rosie praktično govori suprotno: samopouzdanje dolazi tek nakon što počnemo da radimo stvari u kojima još nismo potpuno sigurni.

Što više iskustva imamo, to imamo i više dokaza da možemo da se snađemo.

Ne zato što ćemo svaki put biti najbolji, već zato što smo već videli sebe kako prolazimo kroz neprijatne razgovore, pogrešne odluke, neuspešne pokušaje i situacije u kojima nismo znale šta radimo – i nekako ipak nastavljamo dalje.

Rosie, koja će sledeće godine napuniti 40, kaže da upravo s godinama sve jasnije vidi koliko joj je iskustvo donelo sigurnost koju nije mogla da ima kada je bila mlađa.

Nema prečice do tog osećaja. I upravo je to deo koji nam se najviše dopada.

Ta promena posebno je zanimljiva kada dolazi od modela čija je karijera decenijama bila vezana za fizički izgled.

Pred povratak na Victoria’s Secret pistu ove jeseni, posle 16 godina pauze, Rosie je objasnila da joj je danas mnogo važnije da se oseća snažno i sposobno nego da razmišlja o brojci na vagi ili centimetru.

„Za mene je sada najvažnije da se osećam snažno i fit, umesto da razmišljam o broju na vagi ili merama. Kompetencija gradi samopouzdanje“, rekla je.

Posle dve trudnoće i sa četrdesetim rođendanom na vidiku, kaže da na svoje telo gleda sa mnogo više zahvalnosti nego ranije. Ne zanima je samo kako ono izgleda, već šta može da uradi.

Čak joj je jedan od najzadovoljavajućih trenutaka na treningu kada shvati da može da podigne veću težinu nego ranije – ne zato što će zbog toga nužno drugačije izgledati, već zato što je to vrlo konkretan dokaz napretka.

I eto ponovo iste ideje: ne pokušavaš da se osećaš snažno. Postaneš snažnija, pa ti osećaj sigurnosti prirodno dođe za njim.

Rouzi u razgovoru govori i o nečemu što često dolazi tek sa godinama: sposobnosti da mnogo jasnije procenimo šta zaista zaslužuje našu energiju.

Majčinstvo, životno iskustvo i posao naučili su je strpljenju, ali i tome da ne pokušava sve da kontroliše. Ne mora svaka prepreka da postane drama, niti svaki neuspeh znači da nismo dovoljno dobre.

To je posebno važno u industriji u kojoj je odbijanje deo svakodnevice. Rosie je i ranije govorila da nije dobijala svaki posao koji je želela i da su joj upravo takve situacije vremenom postale prilike da nešto nauči, umesto konačne presude o njenoj vrednosti.

Kada smo mlađe, jedno „ne“ lako može da zvuči kao „nisi dovoljno dobra“.

Kasnije mnogo češće postane samo – ovo nije uspelo, idemo dalje.

Postoji razlog zbog kog mnoge žene kažu da se bolje osećaju u svojoj koži sa 35, 40 ili 50 nego sa 20, čak i ako bi prema svim konvencionalnim pravilima trebalo da je upravo mladost period najveće sigurnosti.

Sa 20 možemo da imamo savršenu kožu, više energije i manje odgovornosti, ali još nemamo godine dokaza da umemo da preživimo sopstvene loše izbore.

Znamo da možemo da promenimo posao. Da preživimo raskid. Da krenemo ispočetka. Da nešto ne znamo i naučimo. Da se osramotimo i otkrijemo da se svet ipak nije završio. Da pogrešimo u proceni čoveka, projekta ili životnog plana i sledeći put napravimo bolji izbor.

Samopouzdanje tada prestaje da bude pokušaj da svetu pokažemo koliko smo sigurne.

Postaje mnogo mirniji osećaj da ćemo, šta god da se dogodi, verovatno umeti da se snađemo.

Naravno da odeća u kojoj se dobro osećamo može da pomogne. Isto važi za dobar trening, frizuru, kompliment ili dan kada jednostavno izgledamo baš onako kako želimo.

Ali nijedna od tih stvari ne može trajno da zameni ono o čemu Rouzi govori.

Kompetencija gradi samopouzdanje.

Uradimo nešto prvi put i užasno nam je neprijatno. Drugi put je malo lakše. Deseti put više ne razmišljamo o svakom pokretu. Posle nekoliko godina ljudi gledaju nas i pretpostavljaju da smo oduvek bile tako sigurne.

Samo smo dovoljno puta uradile ono čega smo se nekada plašile.

A možda je baš to dobra vest: ako trenutno nemamo samopouzdanje za nešto što želimo, ne moramo da čekamo da se ono magično pojavi.

Možemo prvo da počnemo.

Samopouzdanje će, vrlo moguće, stići za nama.