radiobalkanfox
- Sandra Rešić je u emotivnoj ispovesti razjasnila brojne spekulacije o poslednjim danima i sahrani svog oca Nina Rešića.
- Tragične vesti o očevoj smrti zatekle su je u Bijeljini, a bolni susret sa osobljem bolnice ostao joj je u lošem sećanju.
Pevačica Sandra Rešić, naslednica legendarnog folk izvođača Nina Rešića, rešila je da stavi tačku na brojne spekulacije, neistine i teorije zavere koje godinama prate poslednje dane i sahranu njenog oca. U opširnoj i emotivnoj ispovesti, ona je nedavno do detalja opisala kroz kakvu je agoniju prošla te kobne noći i jutra nakon pevačeve smrti, otkrivši ko je sve bio prisutan, kako su se prema njoj ophodili, ali i ko je zaista snosio troškove sahrane. Sve je počelo u Bijeljini, gde se Sandra u tom trenutku nalazila kao devetnaestogodišnja devojka.
Vest o očevoj smrti zatekla ju je na proslavi rođendana, nakon čega je usledio pokušaj da ga poslednji put vidi, koji se završio krajnje neprijatnom scenom na samom ulazu u zdravstvenu ustanovu.
„Želim da jednom za sva vremena razrešim taj famozni mit o njegovoj sahrani. Ja sam to veče, kada je on preminuo, bila u Bijeljini, imala sam 19 godina. Te večeri, sećam se, bila sam na rođendanu, kada mi je samo gospodin Siniša Kajmaković u nekih pet do devet poslao poruku: ‘Umro je’.”
“Bila sam u totalnom šoku i, onako, u suzama sam krenula sa društvom u bolnicu. Na ulazu nas je sačekala jedna medicinska sestra koja nas je pitala: ‘Šta vi uopšte tražite ovde? Ja vas ne mogu da pustim, ja čak ne znam ni ko ste vi, ali ako mislite na ovog pevača Nina, on je umro i svakako ne mogu da vas pustim da ga vidite.'”
“Moji drugari su krenuli da se raspravljaju sa njom i objasnili su joj da sam njegova ćerka, međutim ona je samo rekla da je ne zanima i bukvalno nas je isterala iz bolnice. Ja sam odmah nazvala Kajmakovića, koji mi je samo rekao da ništa više ne mogu da uradim i da idem kući.“
Jutro u očevom stanu i šokantni prizori
Nakon neprospavane noći, Sandra je rano ujutru otišla u stan u kojem je Nino boravio. Umesto mirnog opraštanja i podrške najbližih, tamo je zatekla ljude koje jedva da je poznavala, nestale očeve lične stvari i ponašanje koje ju je ostavilo bez reči.
„Nakon toga, ja se iskreno ne sećam gde sam i kako sam negde otišla, mislim da sam otišla kući, ali kako… stvarno nemam pojma. Samo se sećam da cele noći nisam spavala, zato što mi je gospodin Kajmaković rekao da sutra rano ujutru dođem u stan u kom je moj otac boravio dok je bio u Bijeljini.”
“Ja sam oko nekih šest sati ujutru otišla u taj stan, a tamo su već bili njegovi stričevi Selim i Ljerka, njegova žena, bio je Leo, njegov stric i Neša koji je bio Ninov potrčko. Ja tog čoveka nisam ni primetila, jer je bio zaključan u Ninovoj sobi u njegovim stvarima.”
“Nosio je njegovu kožnu jaknu, bio u njegovom kačketu i sa njegovim satom na ruci plakao sve vreme. Isti taj Neša je čovek koji je pokrao sve stvari iz stana mog oca: njegove stvari, sve njegove slike, dnevnike. Tu je bila i neka starija pevačica Branka u nekom vunenom džemperu.”
“Najvažnija osoba u tom stanu bila je Ljilja iz Šapca, koja je njemu za života i karijere navodno radila natalne karte. Ta žena sve vreme kukala je na sav glas, a meni ništa nije bilo jasno, ni šta se dešava, ni ko su svi ti ljudi. Ja sam bila u šoku, meni se niko nije obratio i osećala sam se kao neki stranac.”
“U sledećem trenutku izlazim iz stana i sedam na stepenice da zapalim cigaru, za mnom izlazi i ta Ljilja, seda pored mene i samo mi kaže: ‘Danas je mom sinu umro otac’. Ja u tom trenutku ostajem u šoku, prosto ne mogu da opišem taj osećaj. Bila sam toliko besna da sam samo imala želju da je gurnem niz stepenište i pozovem policiju.“
Ostavljena ispred zgrade bez prevoza na sahranu
Dok su okupljeni u stanu pravili planove oko prevoza tela u Bosansku Dubicu, gde je pevač želeo da počiva pored majke, niko nije obraćao pažnju na njegovu ćerku. Kada je konačno upitala kako će i ona otići na očev ispraćaj, dobila je odgovor zbog kojeg na kraju nije ni prisustvovala sahrani.
„Posle toga se samo sećam te svađe i frke oko toga kako će da ga prenesu u Bosansku Dubicu, gde je on zahtevao da ga sahrane, pored majke. Oni se tako raspravljaju, šta i kako, a mene i dalje niko ništa ne pita, niti mi se bilo ko obraća. Dok su se oni tako raspravljali kojim kombijem će da ga prevezu, kako će svi oni da odu do tamo, mene tu niko ne pominje.”
“U jednom trenutku, ja tako sva u šoku pitam ujaka: ‘Izvini, a kako ću ja do tamo da odem?’. Na sve to samo se javlja ta Ljilja koja mi kaže: ‘Izvini, ali kod nas u autu nema mesta i stvarno ne znam šta da ti kažem’. Sve se to dešava brzinom munje, mi tako silazimo ispred zgrade, a ja sam gledam gde ima mesta za mene, u čiji auto da uđem.”
“Meni ta Ljilja još jednom ponavalja da za mene nema mesta i kaže mi: ‘Mislim da bi neki muzičari za nekih dva sata trebalo da krenu iz Bjeljine, pa eto možeš sa njima da se čuješ i dogovoriš’. Ona u sledećem trenutku zatvara vrata automobila i oni odlaze i ostavljaju me tu, bez broja tih muzičara kojima je trebalo da se javim.”
“Ja ostajem potpuno sama ispred te zgrade i nisam znala gde ću dalje. Nakon toga pozvala sam majku i sve joj objasnila, a ona mi je na sve to samo rekla da se pokupim, sednem na autobus i vratim se nazad za Beograd.“
Istina o troškovima sahrane i spomeniku
Na samom kraju, Sandra se osvrnula i na finansijski aspekt sahrane, želeći da razjasni ko je zapravo platio sve troškove i podigao spomenik njenom ocu, s obzirom na to da su se u javnosti godinama pojavljivale različite verzije te priče.
„Sećam se samo da ja u tom periodu nisam nešto bila u dobrim odnosima sa sestrom Amelom koja je bila u Americi. Samo znam da su te moje daidže (rodbina iz Hrvatske) u saradnji sa nekim Nerminom, koji je inače bio posrednik između Amele i rodbine, od sestre zatražili da im za potrebe sahrane pošalje 5.000 dolara, a nakon toga još nekih 500 dolara koje je zafalilo.”
“Eto, ja sam bila sprečena da odem na sahranu, ali me samo interesuje koja to sahrana košta tolike pare? Njegova sahrana je bila vrlo skromna, sa već kupljenim grobnim mestom. Tako da, eto, moja sestra Amela je lično i personalno poslala novac za sahranu, jer ja sam tada studirala i da sam htela da finansiram sve to, nisam imala odakle.”
“Spomenik je lično i personalno podigla moja sestra Amela Omerović, tako da imena koja pišu na spomeniku nemaju nikakve veze sa podizanjem istog.“
Dodaj komentar