Istina o susretu Iva Andrića i Adolfa Hitlera

Jedan od naših najvećih pisaca svih vremena i jedini srpski nobelovac Ivo Andrić rođen je na današnji dan pre 132 godine. Slavni književnik do Drugog svetskog rata bio je istaknuti političar i diplomata Kraljevine Jugoslavije.

Hitler je sve više jačao i širio teritoriju Nemačke, a novi svetski rat bio je na pomolu, čekao se samo povod. U takvoj situaciji, Jugoslaviji sa knezom Pavlom na čelu bilo je izuzetno teško da balansira i očuva narod i državu, s obzirom na to da je zemlja gotovo cela bila okružena državama koje su stale uz nacističku Nemačku. Samo 2 decenije ranije, Srbija je u Prvom svetskom ratu izgubila trećinu svog celokupnog stanovništva, odnosno 1.250.000 ljudi, pa je Pavle nastojao da, što je duže moguće, Jugoslaviju čuva od rata.

Da bi u tome uspeo, morao je da se bori diplomatijom, naročito bitno bilo da kao ambasador u Trećem rajhu bude postavljen čovek koji je vešt diplomata i ima ugled u međunarodnim krugovima. Takav je bio Ivo Andrić. 

Naime, Hitler nije bio zadovoljan smenom Milana Stojadinovića sa čela jugoslovenske vlade, s obzirom na to da je on otvoreno koketirao sa Nemačkom i Italijom, a Pavle je smatrao da je to opasno. Da bi ubedio Berlin da je Stojadinovićeva smena imala isključivo unutrašnje jugoslovenske razloge i da nipošto ne znači otklon od Nemačke, Pavle je našao uverljiv argument: poslao je Stojadinovićevog čoveka od poverenja kao ambasadora kod Hitlera – Ivu Andrića.

Prvog aprila 1939. godine objavljeno je da je Ivo Andrić postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu, to jest za ambasadora. Andrić je prethodno obavljao dužnost zamenika ministra spoljnih poslova, a bio je i načelnik Političkog odeljenja Ministarstva unutrašnjih poslova. Posle 10-ak dana stigao je u Berlin, a 19. aprila predao je akreditive kancelaru Rajha – Adolfu Hitleru.

Prilikom predaje akreditivnog pisma održao je govor:

„Čast mi je da Vašoj Ekselenciji predam pisma kojima je Kraljevsko Namesništvo, u ime Njegovog Veličanstva Kralja Jugoslavije, moga uzvišenog Suverena, izvolelo da me akredituje kod Vaše Ekselencije u svojstvu svoga izvanrednog poslanika i opunomoćenog ministra, kao i opozivna pisma moga prethodnika gospodina Cincar Markovića.

…Odnosi dobrog susedstva, kao i živa privredna i kulturna izmena dobara između Nemače i Jugoslavije odgovaraju potpuno željama kraljevske vlade, i ja sam naročito počašćen što mi je kraljevska vlada stavila u dužnost da rad moga prethodnika na tom delu nastavimo, a u cilju produbljenja i učvršćenja tih prijateljskih odnosa, i uzajamnog poštovanja koje vlada između dva naroda.

Dozvolite, Gospodine Kancelare Rajha, da uverim Vašu Ekselenciju da ću sve svoje snage posvetiti tom zadatku koji predstavlja jedan od značajnijih ciljeva spoljne politike moje vlade. Slobodan sam izraziti nadu da mi blagonaklona podrška Vaše Ekselencije neće nedostajati u izvršenju moje prijatne dužnosti.

Predajući Vašoj Ekselenciji moja pisma, koristim ovu svečanu priliku da izrazim u ime Njegovog Kraljevskog Visočanstva Kneza Namesnika, Kraljevskog Namesništva i Kraljevske vlade najlepše želje za ličnu sreću vaše Ekselencije, koja sa toliko uspeha i dostojanstva stoji na čelu Velikog Rajha, kao i za dobro i napredak nemačkog naroda„, rekao je Andrić.

Sa naglaskom na značaju produbljivanja saradnje ove dve zemlje, Hilter je odgovorio Andriću:

“Ja sam i vlada Rajha, imamo volju i isto mišljenje, da za delo zbliženja naših dveju zemalja, u smislu dobrog susedstva, na kulturnom i privrednom području postoje najbolji preduslovi. Možete biti uvereni gospodine poslaniče da ćete u postizanju tog visokog cilja moći da računate na moju pomoć kao i na pomoć vlade Rajha”.

Hitler 1939. godine nije imao nameru da napadne Jugoslaviju, naprotiv, želeo je da je integriše u svoj savez. Zbog toga je Andrić uživao naklonost nemačkog firera kada je 19. aprila 1939. primljen na predaju akreditacije. Andrić je jedan od prvih diplomata koji akreditaciju dobijaju u novoj Rajhskancelariji, završenoj samo nekoliko meseci ranije. Sa svojim salama veličine fudbalskih terena i prostorijama dugim kao ulice, ova raskošna građevina je nagoveštaj Hitlerovih predstava o veličini buduće „Germanije“, prestonice sveta.

Andrić je nekoliko decenija posle ovog događaja u jednom intervjuu opisao susret sa Hitlerom: „Još od ranog jutra pripremao sam se za ovaj izuzetan doživljaj. Ostani priseban, pokušavao sam sam sebe da smirim, ali kada sam se u pratnji šefa protokola našao pred Hitlerom, počeo sam da gubim prisebnost i gotovo panično zaželeo da se ovaj strogo protokolarni čin što pre završi“.

„Da ste me tada pitali kakve ima oči – ne bih mogao da vam sa sigurnošću kažem: otkrivao sam u njima neku čudnu radoznalost, hladan sjaj čoveka koji više veruje, ako bih mogao da kažem, u svoje ideje i predrasude nego u samog sebe. Ipak, Hitlera iz tog susreta ne pamtim toliko po njegovom pomalo amimičnom licu koliko po njegovom stisku ruke: bila je hladna i malo vlažna.“

Glavni zadatak Ive Andrića u Berlinu bio je da sačuva Kraljevinu Jugoslaviju od rata. Špijunirali su ga u Berlinu, što se i očekivalo, tako da je mnogo tajnih izveštaja o Andriću i dalje pohranjeno u arhivama Ministarstva spoljnih poslova, rekao je nemački novinar Mihael Martens za Nedeljnik.

Za Andrića kao pisca vrlo je mučna bila činjenica da je u trenutku kada je došao u Berlin nacistički progon pisaca i “nepodobne” literature bio na svom vrhuncu. Ispred Berlinske opere u slavu velikog vođe Hitlera gorela je lomača od knjiga. Tu su, u plamenu, svoj kraj nalazile knjige Franca Kafke, Tomasa Mana, Hermana Hesea. Na toj lomači, Andrić je pronašao jednu nagorelu zbirku pesama, ukrao je i sakrio u unutrašnji džep kaputa da bi kasnije otkrio da se radi o knjizi koju napisao njegov zemljak – izvesni Štefan Krajski, Nemac rođen u Sarajevu. Ta knjiga, indikativnog imena „Kainov ožiljak“ postaće Andrićeva opsesija i on će krenuti da odgoneta sudbinu njenog nesrećnog autora za koga se pričalo da je nestao u Noći dugih noževa. Bila je to opasna igra u koju se naš nobelovac upustio, jer je tako privukao pažnju SS-a i nemačke obaveštajne službe, ispričao je svojevremeno Dejan Stojiljković za Telegraf.

Iz dokumenata koji se nalaze u arhivi, vidi se da je Andrić davao sve od sebe da zadobije poverenje Nemaca. Govorio je o Hitleru i nacionalsocijalizmu u superlativima – posebno kada je sumnjao da je njegov sagovornik možda špijun ili je mislio da su negde sakriveni mikrofoni. Ali naravno da njegovo hvaljenje Hitlera kao velikog lidera nije odražavalo njegove prave misli i osećanja. Ono što je zaista mislio vidi se u njegovim privatnim beleškama. Morao je da vodi dvostruki život: smeškao se nacistima koje prezirao.

Međutim Andrićev zadatak u Berlinu nije bio samo taj da čuva Jugoslaviju od rata. Pre nekoliko godina je otkriveno da je on sa Geringom i Herenom pregovarao o kreditu koji Nemci treba da odobre Jugoslaviji, a koji je bio namenjen kupovini oružja. U tome je i uspeo, pa je jedan deo oružja isporučen Jugoslaviji pred sam rat. Između ostalog, među tim oružjem bili su avioni 6. lovačkog puka vazduhoplovne odbrane Kraljevine Jugoslavija koji su herojski branili nebo nad Beogradom 6. aprila 1941.

Ivo je 20. marta 1941. godine tražio da se povuče sa mesta ambasadora, i to zato što je bio besan jer je isključen iz tajnih pregovora Nemačke i Jugoslavije oko pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu, ali njegov zahtev je odbijen. Jugoslovenska vlast nije u potpunosti verovala Andriću, smatrali su ga lojalnim Stojadinoviću. Možda mu je upravo to i spasilo karijeru, pa je i posle rata u komunističkoj Jugoslaviji nastavio da živi i uživa ugled kao književnik, čak je i pristupio Komunističkoj partiji Jugoslavije. Zabluda je da je Andrić bio protiv potpisivanja pakta jer je i sam bio svestan da je u datom trenutku za Jugoslaviju to bilo jedino rešenje.

Kao zvanični predstavnik Jugoslavije 25. marta u Beču Andrić je prisustvovao potpisivanju Trojnog pakta u Berlinu. Dan posle bombardovanja Beograda, 7. aprila, Andrić je napustio Berlin. Odbio je da se skloni u Švajcarsku i sa osobljem i članovima njihovih porodica, 1. juna 1941. je specijalnim vozom doputovao u Beograd, čime se završila njegova diplomatska karijera. Novembra 1941. je penzionisan na sopstveni zahtev.

Rat provodi u Beogradu u izolaciji. Odbija da potpiše Apel srpskom narodu kojim se osuđuje otpor okupatoru. Za vreme rata napisao je svoja najveća dela, „Travničku hroniku“ i čuveni roman „Na Drini ćuprija“.

Andrić je bio vrlo prilagodljiv, pa je posle rata ostao dobrodošao u novoj komunističkoj Jugoslaviji. Navodno je prilikom izložbe u Beogradu 1951. godine o otporu nemačkoj okupaciji izložena i jedna fotografija koja prikazuje Andrića prilikom potpisivanja pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu u Belvederu. Nekoliko dana nakon otvaranja izložbe na kojoj je izložena fotografija iz 1941. godine, Andrić je pozvao Milovana Đilasa i molio da ga primi. Đilas je primio Andrića još istog dana. Ovaj mu je uznemireno rekao: „Znate, ta izložba… na jednoj slici sam i ja… tu visi slika na kojoj sam ja, prilikom potpisivanja pristupa Trojnom paktu… To je neprijatno, sada, nakon toliko vremena.“ Đilas je znao za tu fotografiju: „Uduberio se u svom fraku u svoj svojoj veličini… i bio utoliko uočljiviji na uvećanoj slici, pošto je bio sa strane ali u prvom planu. I zaista su na ovoj izložbi pale primedbe posetilaca poput: ’Vidi vidi, evo ga Andrić, to mnogi ni ne znaju…’“ Andrić je tražio da se njegov lik iseče sa te fotografije, a on, Đilas, odmah je zvao nadležnog generala. Taj je izdao naredbu da se cela slika odmah ukloni sa izložbe.

Ovo je očigledno urađeno temeljno. Ni u jednoj knjizi o Andriću ta fotografija iz 1941, ne samo kod Đilasa, nije odštampana. U vojno-istorijskom arhivu u Beogradu postoji fotografija trenutka potpisivanja Pakta u Beču. Na njoj se vidi dvadesetak muškaraca. U zadnjem redu desno jedno mesto je slobodno. Izgleda kao da je tu retuširanjem odstranjena jedna glava. Negativ ove fotografije se nigde ne može pronaći, piše u knjizi “U požaru svetova – Ivo Andrić – jedan evropski život”, a prenela Nova.