Anita Delgado: Ljubavna priča sa indijskim princom

Početkom prošlog veka, jedna lepa i siromašna tinejdžerka zaplesala je vatreni flamenko u madridskom noćnom klubu, zapala za oko naočitom maharadži i, sigurna da je pronašla svog princa na belom konju, otišla s njim u nepoznato – na drugi kraj sveta, u podnožje Himalaja. Priča o Aniti Delgado počela je kao bajka. Iako se kupala u dijamantima kojima ju je obasipao jedan od najbogatijih ljudi tog vremena, kraj nije bio mnogo srećan…

Ser Sing, blizak prijatelj princa od Velsa, stigao je u veličanstvenoj kočiji, sa turbanom optočenim dragim kamenjem i biserima. Njima su bili ukrašeni i raskošan nakit na grudima, kao i svečana sablja koju je nosio za pojasom.

Pošto je stigao dve nedelje ranije, želeo je da izađe u grad i vidi sestre Delgado, tad već poznat madridski flamenko dvojac koji je nastupao pod imenom “Las Camelias”. Kada je ugledao lepu plesačicu, 13 godina stariji Indijac istog časa se zaljubio u njenu crnu kosu i pospane oči. Narednih dana obasipao ju je poklonima i cvećem, vodio celu njenu porodicu u najskuplje restorane i ponudio ogromnu sumu novca za njenu ruku. Iako svesni da je basnoslovno bogat, nisu bili oduševljeni.

Nakon pokušaja atentata na kralja i njegovu nevestu usred venčanja, Sing je napustio Španiju, ali nije zaboravio Anitu. Posredstvom prijatelja ubrzo su ugovorili sastanak u Parizu. Roditelji se i dalje nisu slagali sa njenim ljubavnim izborom, ali ih je princ “ubedio” vrednim poklonom – dijamantskim brošem u obliku pauna sa potpisom kuće “Mellerio”, čuvene francuske juvelirnice osnovane početkom 17. veka.

Anita je prvo otišla u Pariz, da se pripremi za novi život. Sticala je obrazovanje, učila jezike i klavir, išla na jahanje, savlađivala pravila bontona, a onda se 1908. uputila u Indiju, gde je raskošno venčanje obavljeno po obredu u duhu sikizma, religije nastale u Pendžabu kao pokušaj da se harmonizuju islam i hinduizam. Morala je da promeni i ime – postala je maharani Prem Kaur Sahiba.

Međutim, tek tamo je saznala da nije jedina supruga. U početku joj je smetala činjenica da postoje još četiri žene, “sluškinje” kako ih je zvala, ali se kasnije pomirila sa sudbinom. Uostalom, liberalno nastrojeni muž omogućio joj je potpunu slobodu, dozvolivši joj da živi u posebnim odajama, van harema, da putuje i uživa u svemu.

Kada je dobio titulu sera i postao maharadža Kapurtale, kojom je vladao do 1947. godine, njegov san bio je da nekadašnje kraljevstvo pretvori u “Pariz Istoka”. Čak je i kraljevsku palatu u podnožju Himalaja projektovao u francuskom stilu, po uzoru na Versaj. Bio je ugledni diplomata, svetski putnik, obrazovan i prefinjen čovek zapadnjačkih manira, kako su ga savremenici opisivali.

U javnosti se uvek pojavljivao sa bezbroj skupocenih dijamanata na sebi. Ostavljao je takav utisak gde god bi se pojavio, da se u Španiji se i danas često čuje izraz “bogatiji je od maharadže iz Kapurtale”.

Sa maharani, to jest Anitom, svojom petom i omiljenom ženom, dobio je sina Adžita. Ona je nastavila da uči i putuje, beležeći utiske u putopisima, a za jedan rođendan – i kao nagradu što je naučila urdu jezik – suprug joj je poklonio broš u obliku polumeseca sa smaragdom i drugim dragim kamenjem. “Sada možeš imati i mesec, moja kapriciozna devojčice”, rekao joj je.

Međutim, kada je saznala da namerava da se oženi i šesti put, odlučila je da ga ostavi. No, razvod je nešto drugačije predstavljen u romanu “Passion India”, Havijera Moroa. Sing jeste bio nepopravljivi ženskaroš, ali supruga ga je, navodno, dok je bio bolestan, prevarila sa jednim od njegovih sinova iz drugog braka.

Potomci maharadže tu verziju oštro opovrgavaju, pozivajući se na njene dnevnike. Bilo je planirano i snimanje filma sa Penelope Kruz u glavnoj ulozi, uz angažovanje velikih bolivudskih zvezda, ali naslednici su stopirali projekat jer ne žele da njihovi preci budu predstavljeni u lošem svetlu.

Po povratku u Evropu Anita je živela u Malagi, Bijaricu, Dovilu i Parizu, uživajući u društvu svog sekretara i vezi koju je držala u tajnosti, plašeći se da će joj alimentacija koja joj je oboma obezbeđivala luksuzan život biti ukinuta. Zadržala je indijsko državljanstvo, doživotno izdržavanje, titulu maharani i sve poklone koje je dobila tokom 18 godina braka. Zauzvrat, bila je obavezna da napusti Indiju i da se nikada više ne uda.

Mnoge njene stvari, uključujući i nakit vredan ko zna koliko miliona dolara, trebalo je da budu dopremljene posebnim brodom. Međutim, sve je završilo na dnu Sredozemnog mora, nedaleko od južne obale Krita, pošto je brod, pretpostavlja se, naišao na podvodnu minu zaostalu iz Prvog svetskog rata i potonuo.

Anita Delgado preminula je u Madridu 1962, a sin nekadašnje zvezde madridske flamenko scene – dve decenije kasnije. Zajedno s njom, u zaborav je otišla i jedna neverovatna životna priča, egzotična romansa između Zapada i Istoka o kojoj bi zaista mogla da se snimi dobra drama. Maharadžini naslednici to ne dozvoljavaju, ali i dalje pokušavaju da pronađu izgubljeno blago.