radiobalkanfox
Ekskluzivno za SCANDAL! Bojan Vasković iz Leksington benda otkriva sve svoje životne tajne.
Najteže mi je bilo kada sam ostao bez oca!
– Kao klinac sam bio izuzetno nemiran, tako bar svi kažu. Kod nas u Bosni kad kao pravite te neke sitne problemčiće to se zove zijan, zvali su me zijanče, a tako sad zovu i moju ćerkicu. Izgleda da je na mene, mada mi se čini da me je premašila. Inače, nisam imao čarke sa drugarima kao mali u školi, kod nas nije bilo maltretiranja, širila se ljubav. Samo je bilo sitnih zezancija, nije bilo problema. Taj period pamtim samo po osmehu i po suncu. Čini mi se da smo se igrali svega čega se deca u današnje vreme ne igraju. Pola igara ne mogu da se setim, ali to su uglavnom bile igre u prirodi. Ja sam odrastao u kući, pa sam dosta vremena provodio napolju sa društvom. U svemu smo uživali što donosi priroda, trava, livada… Odrastao sam u gradu, ali u kući. Velika je razlika između kuće i stana. Moja porodica nije oskudevala u ni u čemu, ali nije bilo ni preterivanja. Međutim, zaista se prelepo živelo. Čini mi se da smo živeli mnogo srećnije nego u trenucima kada sam doživeo da u materijalnom smislu imam najviše – započinje Bojan priču za SCANDAL!
Najveća tuga me veže za polazak u školu
Bio sam mnogo tužan kad sam krenuo u školu. Sećam se da sam pitao roditelje u tom trenutku da li mogu bar još godinu dana da ne idem, ali morao sam da se naviknem na obaveze. U početku sam bio vrlo dobar učenik, a kasnije odličan, tako da sam generalno bio odličan učenik. Od petog ili šestog razreda osnovne škole imao sam jako dobro društvo i zbog toga sam zavoleo školu.
Sa tri godine saznao sam da imam talenat za muziku
Jako rano sam shvatio da sam talentovan za muziku, rano sam počeo da pevušim. Roditelji su mi prepričavali da sam uvek, kad god bih čuo neku pesmu, počeo odmah da je pevušim. I oni su brzo shvatili da je to to, da je original, a ja sam opet oduvek voleo da pevam. Već sa šest ili sedam godina, kada sam počeo da spoznajem sebe, postajale su samo dve opcije za moj budući životni poziv – fudbal ili pevanje. Za pevanje sam se odlučio jer sam imao dosta povreda. Sa nekih 18 ili 19 godina imao sam jako ozbiljne povrede, i to je bila inicijalna kapisla da prekinem s fudbalom. S druge strane, dosta je bilo i naporno i neizvesno, a sa nekih 16 godina sam lagano uplivao u muziku i brzo se naziralo da imam potencijala za neki veliki uspeh, tako da sam napravio jako dobar izbor.
Rat mi je prekinuo detinjstvo
Imao sam osam ili devet godina kada mi je rat prekinuo srećno detinjstvo. To su bile velike putešestvije. Na kratko smo otišli u Beograd, pa smo se vratili u Sarajevo. Nakon toga otac mi je ranjen, pa smo otišli u Podgoricu. Za oca sam bio mnogo vezan, tako da sam i tako mali bio svestan toga što nam se desilo. Sad to sve gledam kao jedan veliki džumbus, ali preživelo se. Sećam se inače svega toga jako dobro, čak i trenutka kad su mi javili da je tata ranjen. Nisam ništa potisnuo jer smatram da potiskivanje nije dobro.
Foto: Instagram
U najtežim trenucima roditelji igraju glavnu ulogu, u mom slučaju to je bila moja majka koja je bila uz nas sve vreme dok je tata bio na rehabilitaciji. Jednostavno, mi smo odgajani u pozitivnoj atmosferi. To se kod nas nije primećivalo. Roditelji nisu dozvolili da primetimo ni da je bio rat i da smo zapravo sve izgubili, da je to sve ružno. Biće bolje je deviza koja nas je pratila svih ovih godina, valjda nas je to i održalo. Kada smo se konačno preselili u Beograd već je bila 1994. godina, a krajem 1992. smo konačno napustili Sarajevo i krenuli u neki drugi život. Inače, iz Sarajeva nismo skoro ništa sačuvali s obzirom na to da je sve bilo zapaljeno. Međutim, i danas često odem na mesto gde je bila moja kuća, tako da kad god sam blizu, barem se provozam. Sada je to sve lepo sređeno, neki drugi ljudi tu žive. Sećam se, inače, da sam preko nekih video-materijala video zgarište svoje kuće, to je bilo tih godina na svim vestima.
Pozitivan duh nas je održao
Nama kao porodici nikad ništa nije teško palo! Znali smo da se snađemo u jako teškim situacijama, držao nas je pozitivan duh, pa smo se snalazili u svim situacijama, ništa nam nije bilo strano. U beogradu smo počeli ne od nule, nego kao krtice, nekih 100 metara ispod nule, pa dok dođemo do nule…
Leksington je nastao preko oglasa
Godine 2003. otvaram oglase jer mi je bio potreban klavijaturista i nađem klavijaturistu, on pozove gitaristu i tako sve krene od kafića Leksington. Bukvalno, to vam je živa istina. A što se tiče proboja na zvaničnu scenu, mi smo počeli da se pojavljujemo na nekim festivalima od 2006. godine. Snimali smo jednu po jednu pesmu, a prvi album smo objavili 2008. Pesme Kako je tako je i Da me malo hoće doživljavaju neki blagi i lepi uspeh kod publike, ali ništa bitno što bi nam preokrenulo karijeru. E onda se dešava album na kojem smo objavili pesmu Dobro da nije neko veće zlo koja je definitivno naša lična karta, kao i ostale pesme s tog albuma. Tada nastaje veliki preokret u našoj karijeri, sve kreće nekom uzlaznom putanjom brzinom rakete.
Popularnost me nije promenila, postao sam još i bolji
Ponekad mi gužva pomalo stvara pritisak. U poslednjih nekoliko godina više želim mir, prosto mi to više prija, ali kako drugi kažu, nismo se promenili, čak smo postali i bolji. Na mene estrada nije mnogo uticala, ne kažem ja da mi ne volimo da popijemo, ali sve je to stvar izbora. Jednostavno, i da se ne bavim ovim poslom, uvek sam voleo i dobru rakiju, i dobro vino pre ručka, pivo posle… Ali u svemu je najbitnija mera.
Upoznao sam svoju suprugu pre nego što sam postao popularan
Šta ja mogu da kažem o tome što kažu da sam najzgodniji muškarac na estradi… Ne mogu da kažem da mi takvi komentari ne prijaju, ali prosto, to mi nije fokus. Iskreno, više mi prija kad kažu Joj, što ti je dobra ova pesma ili Jao, mnogo si dobar pevač… A što se devojaka tiče, čini mi se da sam svoju suprugu upoznao baš onda kad sam postao popularan. U stvari i pre toga i to mi je najlepši period života. Nekako mi se ona desila baš kada je trebalo. Bilo je vremena i kada sam bio slobodan, tada smo mnogo radili. I momački život mi je je prijao, i to je imalo neku svoju fazu i ulogu da čovek shvati i da sazri.
Bio sam uporan da smuvam svoju ženu
Suprugu sam upoznao na jednom nastupu, čini mi se da smo svirali na završnoj godini Medicinskog fakulteta… Nešto tako je bilo. Tu je bila prva konekcija, kasnije je preraslo u druženje i znate kako to sve ide. Nisam ni pomislio da je ona ta. U stvari, ona je rekla da ja nisam njen tip i da me nikad nije gledala tim očima, ali bio sam uporan. Ta ljubav na kraju preraste u nešto mnogo više, a kruna svega su svakako deca i neka naša sreća.
Nikad nisam bežao od medija
Danas čovek i da hoće nešto da sakrije, ne može. Sve je stvar izbora, tako da ja trenutke iz privatnog života nisam nikad želeo da objavljujem. Bilo je medija, snimalo se, slikalo, mi to nismo branili. Ja na to gledam ovako, jednostavno ljudi rade svoj posao, njima to treba, a nas to ne remeti, a ja volim kad se lepe stvari snimaju i to je OK! Kažeš nije bilo pompe za našu svadbu, a ako naša svadba nije bila velika, 500 ljudi je bilo… Pa malo li je!
Ne volim da planiram
Znate kako se kaže: pravi planove da ti se Bog smeje, ali što se tiče nekih planova u bližoj budućnosti, nakon Nove godine, čeka nas 8. marta veliki koncert u Areni, tako da se tome baš radujem, a radujem se i novim pesmama. To me pored porodice najviše raduje. Posle tri godine nesnimanja, nismo bili autorski aktivni, nije bilo ni pesama, a sad su se desile neke pesme i jedva čekam da ih čuje publika.
Kažu da sam dobar otac
Meni ništa nije strano od poslova, ne libim se ničega. Volim da svi poslovi budu ravnopravni, treba da se prisetim malo da menjam pelene, ali setiću se. Tu sam ja za sve! Brižan sam otac. Meni je inače pored ranjavanja oca i njegove smrti, najteže bilo kad mi se prvo dete rodilo preveremeno. Moram da se zahvalim medijima što tada nisu mnogo izveštavali o tome, nema tu šta da se krije, ali treba pesme da budu u prvom planu, a ne te ružne stvari.
Dodaj komentar