ČAJKANOVIĆEVO VEROVANJE Dani kada narod veruje da se molitve čuju jače

U narodnoj tradiciji, vreme nije tek sat i dan – već duhovni prostor koji se menja. Postoje trenuci u godini kada se veruje da nebo stoji bliže zemlji, kada se molitve „brže prime“, a misli imaju veću težinu. Takvi dani nazivaju se u narodu „dani kad se otvaraju nebesa“.

To nisu izmišljene slike. U narodnom kalendaru, zabeleženi su kao duhovni pragovi – trenutci kada između sveta vidljivog i nevidljivog postoji otvor, često nevidljiv, ali prisutan. Tada ljudi ćute, gledaju u nebo, pale sveće i ne traže ništa osim – da budu uslišeni.

Najpoznatiji takvi dani su Bogojavljenje, Božić, Veliki Petak, ali i zimske zadušnice, noći pred Nikoljdan, Aranđelovdan, pa i nekršteni dani. U pojedinim krajevima, stariji još pamte verovanje da kad se otvore nebesa, kroz njih prođe i ono što inače ostane zaglavljeno – molitva, oproštaj, suza, misao.

U srpskoj tradiciji, naročito na jugu i zapadu Srbije, kraj svakog sela stoji stablo koje se ne seče, ne dira i ne zaboravlja. Kada zima krene niz planinu, zapis ostaje da ćuti, da gleda i da čuva

Od drena i bosiljka do gloga i vrbe: Detaljna analiza Veselina Čajkanovića o kultnom značaju bilja u srpskim narodnim verovanjima, mnogo pre nego što je nauka otkrila njihova svojstva.

U srpskoj tradiciji, naročito na jugu i zapadu Srbije, kraj svakog sela stoji stablo koje se ne seče, ne dira i ne zaboravlja. Kada zima krene niz planinu, zapis ostaje da ćuti, da gleda i da čuva

Od drena i bosiljka do gloga i vrbe: Detaljna analiza Veselina Čajkanovića o kultnom značaju bilja u srpskim narodnim verovanjima, mnogo pre nego što je nauka otkrila njihova svojstva.

U srpskoj tradiciji, naročito na jugu i zapadu Srbije, kraj svakog sela stoji stablo koje se ne seče, ne dira i ne zaboravlja. Kada zima krene niz planinu, zapis ostaje da ćuti, da gleda i da čuva

Od drena i bosiljka do gloga i vrbe: Detaljna analiza Veselina Čajkanovića o kultnom značaju bilja u srpskim narodnim verovanjima, mnogo pre nego što je nauka otkrila njihova svojstva.

Često se verovalo da se to dešava u noći, i da ako se tada poželi nešto – ali iz srca, bez sebičnosti – Bog ne pita da li si glasno rekao. Zna.

U nekim selima, običaj je bio da se u takve dane ne spava odmah, već da se ostane budan do ponoći. Ne zbog sujeverja, već da bi se „dočekalo kada duša može da prođe“. Domaćice bi ostavile upaljeno kandilo, stariji bi sedeli uz oganj, i bez reči gledali u plamen.

Govori se da nema veće molitve od tihe želje u pravom trenutku. A kada su „otvorena nebesa“, kako su govorili stari, ni reč ne mora – kad je srce puno.

Božićnu zvezdu je lako uočiti zbog njenih prelepih crvenih cvetova, a uz nju se vezuje stara legenda.

Kako nesreću unosimo u kuću, a da toga nismo ni svesni

Čuveni doktor zapisao je u dnevnik dva susreta sa poznatim piscem

U selima Srbije, naročito pred Nikoljdan, domaćice su uveče unosile so u kuću – tiho, bez reči i bez pogleda unazad. So nije bila samo začin, već tiha molitva da kuća ostane mirna

U selima širom Srbije, krajem novembra se poštuje pravilo koje deluje jednostavno – kad naiđeš na potok, baru ili lokvu, staneš i pređeš je, ali ne preskačeš. Jer voda pamti kad se neko ogluši o tišinu