radiobalkanfox
Foto: Antonio Ahel/ATAImages
Suzana Jovanović, supruga Saše Popovića, otvorila je srce u emotivnom razgovoru za “Blic“, i progovorila o gubitku partnera sa kojim je provela gotovo tri decenije. U razgovoru je otkrila kako se nosi sa prazninom u domu, kako se snašla u ulozi bake i koliko joj je teško kada pomisli na Sašu, ali i kako svakodnevno oseća njegovo prisustvo.
U život njene porodice nedavno je ušla unuka Marta koja je unela veliku radost.
– Znate i sami, kad se novi život i kad vam u porodicu dolazi potpuno novi član, a pogotovo unuka, to je stvarno predivno. Predivan osećaj i blagodat od Boga – rekla je Suzana sa osmehom na licu, otkrivajući kako se snašla u ulozi bake:
“>
Antonio Ahel/ATAImages
Pogledaj galeriju
Antonio Ahel/ATAImages
“>
Antonio Ahel/ATAImages
Pogledaj galeriju
Antonio Ahel/ATAImages
“>
Antonio Ahel/ATAImages
Pogledaj galeriju
ST/Dragan Kadić
“>
ST/Dragan Kadić
Pogledaj galeriju
ST/Dragan Kadić
“>
ST/Dragan Kadić
Pogledaj galeriju
ST/Dragan Kadić
“>
ST/Dragan Kadić
Pogledaj galeriju
ST/Tamara Pavišić
“>
ST/Tamara Pavišić
Pogledaj galeriju
ST/Tamara Pavišić
“>
ST/Tamara Pavišić
Pogledaj galeriju
ST/Tamara Pavišić
“>
ST/Tamara Pavišić
Pogledaj galeriju
– Nisam još uskočila onako kako treba. Deca su preuzela ulogu roditelja onako u punom smislu reči. Oni se bave sa njom i kažu da im je predivno, da imaju taj zadatak. Sada potpuno jedna novina u njihovom životu, ali su se super snašli.
Kako je Sašina želja bila da Aleksandar dobije dete, Suzana nam je otkrila da li unuki priča o pokojnom dedi.
– Naravno. Ne postoji dan da se ne spomene njegovo ime i nas dve smo sada u kući same i ponekad kad ja nešto kažem, Aleksandra meni kaže: “Jao mama, pa to bi sad tata tako rekao ili tata bi to uradio.” Tako isto i ja neke stvari prepoznajem kod nje – neka gestikulacija, mimika neka sve više me podseća na Saleta.
Ćerka Aleksandra je jako teško podnela odlazak oca, bila je jako vezana za njega, nije se eksponirala u javnosti, ali je smogla snagu da govori u dokumentarnom filmu o njemu.
– Ona je rođena kao mlađi član u našoj porodici. Danijel je stariji brat. Uvek je bila nekako zaštićena, mažena, pažena od svih nas i od brata i od tate i od mame i od ostatka familije i rođaka i rodbine. Tako da smo je uvek štitili od tih nekih loših i negativnih stvari, ali sada nažalost, koliko god da štitite svoju decu desi se ovakva tragedija i prosto ne možete da je zaštitite. Niti smo mi mogli da se zaštitimo, ni ja ni deca ni niko od nas. Tako da je jako teško ovaj podnela to. Šta da vam kažem kad joj je još uvek teško da ode na tatin grob. Baš joj je teško. Svaki put se slomi, rastuži se i onda to danima traje, ali ja mislim da to ni Sale ne bi voleo da ona tuguje već da se okrene sebi i svom životu i nekim svojim radostima, ciljevima i i planovima – rekla je ona, ističući da svakodnevno sa ćerkom priča o ocu:
Pa kako da ne, to je potpuno normalno. Mislim ja čak pričam o njemu kao da je tu pored mene svaki dan. Tako se i ponašam. Kao da je otišao negde na put i da će uskoro da se vrati i da će život normalno da se nastavi tamo gde smo stali. Tako je lakše i meni i deci.
Suzana nam je otkrila i kako je smogla snagu da nastavi dalje i da li je naučila da živi sa tim da on fizički nije tu.
– Nikad nećete naučiti da živite bez njega i to svi ljudi znaju. Ko god je nekog izgubio, nekog dragog člana porodice. Nikada niste ni spremni na tako nešto. Niko to nije očekivao. Ja prva sam očekivala da će Sale živeti do nekih 80 i kusur godina. Ali eto, nažalost život vas demantuje. To su stvari koje niti mogu da se predvide niti mogu da se planiraju niti je čovek spreman da to pre svega i i doživi. Ja sam prvih 40 dana non-stop bila u kući. Nigde nisam htela da izlazim, tek na njegovu 40-odnevnicu, na pomen sam izašla na groblje sa porodicom i sa prijateljima. Do tada sam non-stop plakala i onda sam videla da to ničemu ne vodi i da je meni sve gore i gore zdravstveno i da se loše osećam i onda sam prestala to da radim, uzela život u svoje ruke i nastavila dalje.
Taj povratak iz Francuske bez Saše je bio jako težak, a Suzana je sa knedlom u grlu i očima punim suza govorila o tom momentu.
– Težak. Još u avionu dok smo se vraćali deca i ja iz Pariza, znajući da smo nas dvoje otišli zajedno, a sad se vraćam bez njega samo sa decom. Jako težak osećaj. Jako je teško to sve bilo i meni u glavi procesuirati, prihvatiti, nastaviti dalje. U jednom trenutku sam se čak zapitala da li ću ja to sve moći sama, šta ću sad dalje da radim, kako ću, odakle da počnem, odakle da krenem, šta mi je činiti, šta mi je prioritet – prvo, drugo, treće, šta moram da radim. Nešto se desi, Bog vam da neku nadljudsku snagu i jednostavno morate da prihvatite jer ceo život se sastoji od rađanja novih života i umiranja. Tako da jednostavno to sam morala da prihvatim. Kad sam ušla u kuću vučem njegov kofer, a njega nema, Jako mi bilo teško i odlazak prvi, prvo tu noć u sobu bez njega. Sve je to jako teško.
Suzana ne krije da svakodnevno oseća njegovo prisustvo i energiju u kući.
– Oseća se još uvek njegova energija, ja sam to pričala prijateljima da me neko ne shvati pogrešno. Nekad kao da čujem da me pozove da kaže: “Sule, hajde idemo ovde idemo da završimo ovo ili ono.” Mislim mi smo toliko toga imali zajedničko. Nas dvoje i toliko smo stvari radili, sve zajedno. Nismo se odvajali. Samo on kad ode na “Zvezde Granda” i do kancelarije da nešto obavi.
U dokumentarnom filmu je šira javnost mogla da vidi i da su njegove stvari privatne i dalje u kući.
– Jeste. Sve kako je Sale ostavio sve stoji i dalje. Maltene do skoro sam kofer držala neraspakovan. Samo je bio otvoren u stvari, a sve su stvari bile unutra. I onda sam skoro negde pred godišnjicu ili nešto malo posle pola godine raspakovala i vratila sve na svoje mesto, ali onako kako je Sale ostavio u garderoberu svom, to tako sve stoji.
– Sve je teško. Kad nađete svoju drugu polovinu u životu i budete sa tom polovinom skoro 30 godina i sad vam neko to odjednom uzme i vi opet nemate tu polovinu, ali mnogo je lakše pre nego što nađete polovinu svoje duše i i tu osobu koja vam fali u životu, nego sada kad je nađete i budete skoro 30 godina sa njom pa je izgubite. To je mnogo teže, jer ste navikli bukvalno na sve da da delite život – sve na pola i drugo, nismo mi bili običan par. Mi smo ljudi koji smo iz iste profesije tako da nas vezuju mnoge zajedničke stvari i tokom naše karijere i moje i njegove uvek smo imali o čemu da pričamo. Uvek smo imali neku temu za razgovor. Čak i i ćutanje sa njim u sobi je bilo predivno kad znate da je vaše voljeno biće pored vas. A onda odjednom opet sve to nestane i bukvalno krećete život ispočetka, kaže Suzana koja je živela bajku.
– Meni je ceo život sa njim bio lep. Mislim to su stvari koje ne mogu da zaboravim. Ja znam da kažem i tati: Ja sam više provela sa Saletom vremena nego sa vama, sa mojim roditeljima.” Mislim postoje mnogi trenuci gde smo nas dvoje delili zajedno. Recimo, on je sa mnom gledao turske serije, ja sam sa njim gledala tenis, fudbal, što nikad u životu do tada nisam radila. Barem ne u tolikoj meri. Sve to nedostaje. Sve bukvalno kao dete kad uči da hoda, sedi, ja počinjem sve ispočetka.
– Samo se krijem od Aleksandre i bežim da ne vidi koliko plačem jer me odmah kritikuje i žao joj je da nastavim život u tom pravcu, u pravcu tuge i patnje za suprugom svojim, a njenim tatom. Tako da me stalno kontroliše i gleda šta radim, da li sam plakala, i ako se zaplačem kaže mi: “Što si plakala opet, je l’ smo se dogovorile da ne plačeš? “Kad me stignu obaveze tokom celog dana, nemate ni vremena da razmišljate o tim stvarima. Ali nekako uveče kad sve to prođe, kad završite sve obaveze i uđete u prostoriju i sve vas podseti na njega, opet počinje ta tuga da navire, ali u poslednje vreme pokušavam da se kontrolišem.
– Bezbroj puta. Non-stop ga sanjam. Prođe neko izvesno vreme i sanjam ga, ali ga uvek sanjam srećnog. Ja ga sanjam kao da je živ, kao da je sa mnom, da je pored mene, da smo zajedno i da sve je potpuno normalno, da se ništa nije tu promenilo. Tek kad se probudim, svesna sam trenutka da je to bio samo san. Ali snovi su mi toliko živopisni i toliko su realni da toliko deluju stvarno da se nekad probudim i pogledam u pravcu druge polovine kreveta gde je on spavao i mislim da je tu. Toliko je to stvarno i osećaj je prejak.
Još uvek čeka da joj se obrati u snu.
– Ni u jednom trenutku mi se nije obratio u snu. Sve do sada koliko sam ga puta sanjala uvek je srećan, razdragan, onakav kakvog ga i vi isto pamtite, kao da već nekome gore zadaje zadatke – Ti ćeš ovo da uradiš, ti idi ovde, šta si to uradio? Skloni to odavde.Tako razdragan, pun energije. Isti onaj Sale kakav je i bio.
Suzana nikada neće zaboraviti to što je njenog sina iz prvog braka prihvatio kao svog.
– Ono što ljudi kažu jeste da roditelj ne mora uvek da bude biološki, nego onaj koji je odgajao dete, koji je bio tu za njega, pružio mu ljubav. I to je da kažem veličina koju je Saša imao i dokaz ljubavi i prema vašem sinu Danijelu. On je dosta vremena provodio sa njim jer su i radili zajedno. Danijel je završio za inženjera zvuka i radi u “Grand” televiziji kao tonac. Provodili su puno vremena zajedno, a pogotovo kad idu na audicije za “Zvezde Granda” po Srbiji, Bosni i po Makedoniji, puno vremena su provodili zajedno. Danijelu je on bio i otac i prijatelj i drug , sve što može jedna osoba da da bude u jednoj osobi zapravo. Tako da je on i to neko vaspitanje dobio od njega i kulturu i način kako se ponaša danas. Sve smo mu usadili da bude zaista pravi čovek. Evo sad je i tata svom detetu. On je malo zatvoren tip. Ne pokazuje toliko emocije javno, ali mislim da toliko toga pakuje u sebi i to je mnogo gore nego Aleksandra i ja koja se isplačemo i otvoreno pokažemo kad je nešto tužno i teško. Prosto ne mogu to da sakrijem, ni ona ni ja. A Danijel je drugačiji. On to sve nekako drži u sebi i tuguje na neki svoj način.
– Ja sam nešto između, nisam po tim spisima njihovima i knjigama trauma. Ona prva, najgora je prošla. Znači trenutak kad je on preminuo, kad se upokojio. Ostale traume, posle je da sastavite svoj život i te deliće u koje ste rasuti i razbijeni. Mislim da sam to uspela i da sačuvam i decu i sebe i porodicu i taj neki naš dom, koji je nažalost ostao bez muške figure i bez glave porodice. Sad je sve palo na mene. Sad sam ja i mama i tata, sve što treba u životu i Danijelu i Aleksandri i Tijani i sad maloj Marti, unukici i svima. Tako da je jedino to što je malo teško. Mislim da imam previše odjednom obaveza i previše odgovornosti i ne samo za svoj, nego i za njihov život i za njihovu budućnost. Ali, što se tiče te praznine koju nosim to se nikad neće popuniti. To će ostati tako zauvek. Njegovo mesto će ostati prazno. Može da se popuni rođenjem unuke, sutra Bože zdravlje kad se Aleksandra bude udala pa dobila svoje dete i tako tim stvarima, ali mislim da ono gde je on bio i ono što je bilo njegovo to ostaje zauvek prazno. Ja se trudim da me više ne pogađaju toliko stvari koje sam već preživela jer mislim da je malo i neljudski i nije ni humano više da preživljavam sve to ponovo istim intenzitetom. Sada sve to preživljavam, ali mnogo lakše da tako kažem.
Ipak, momenat kada je Saša preminuo u bolnici u Francuskoj nikada neće zaboraviti ali se trudi da im se na vraća jer joj sipaju so na ranu.
– Pamtim sve, samo ne želim da pričam o tome. To je kao da vam neko već otvara po stoti put rane koje već imate i da ih non- stop reže i otvara. One su tek zarasle malo. Krastica se uhvatila i onda se trudim da to što sam prošla i što je ostalo iza nas, da ostane tamo, a da ga pamtim samo po lepim stvarima, po onome što je on uradio, ne samo za mene i za decu, nego za sve nas, za čitavo društvo. Da negujemo tu uspomenu na njega i da se trudimo jer i on je takav bio vedrog duha, pozitivan, srećan, nasmejan i on ne bi voleo da ja više plačem.
Suzana o Lepoj Breni
Mnogi pevači su ispričali neke stvari koje nismo znali kako im je pomagao i na koji način. Mnogi su bili uz Suzanu, neki i ne ali to nije iznenadilo niti učinilo tužnom.
– Nisam se razočarala. Ništa više me ne može razočarati. Moje najveće da kažem razočaranje i gubitak je što sam njega izgubila. Sve posle njega je smešno i beznačajno. Kad ne očekujete ništa od ljudi onda se nećete ni razočarati. E tako sam ja negde postavila i sebe u čitavoj ovoj priči oko Saleta i oko gubitka i te sve ljude. Tako da ništa više niti očekujem, niti mi duguju, niti ja njima dugujem. Ja njima svima želim sve najlepše u životu. Svako nek nastavi svoj život i to je to. Dosta mi se ljudi našlo, zvezde Granda i prijatelji koji su ostali uz mene i svaki dan smo skoro na vezi i čujemo se. Pitaju me da li mi nešto treba, da li treba nešto deci.
Saša je voleo automobile, imao je vozni park, međutim pisalo se i nagađalo da je Suzana prodala te automobile.
– To je moja privatna stvar i mislim da to ne bi trebalo da iznosim u javnost. Nešto smo zadržali, nešto smo prodali – rekla je ona.
BONUS VIDEO:
25.03.2026
24.03.2026
23.03.2026
22.03.2026
21.03.2026
Dodaj komentar