Dado Topić obeležava 60 godina karijere – koncerti u Beogradu, duet sa Natašom Božović i hologram iznenađenje

Dado Topić ove godine obeležava 60 godina karijere, što nije samo jubilej, već prava istorija muzike i jednog specifičnog zvuka.

Povodom toga, jugoslovenski Mik Džeger će publici u Beogradu prirediti dva koncerta 19. i 20. februara u MTS dvorani.

Foto: Zoran Ilić / Ringier

– Kad saberemo sve, ja nisam tako čest gost u Beogradu, pojavljujem se svakih 5-6 godina. Ali pošto je ovo 60 godina moje karijere, želeo sam da pozovem moje drugare i prijatelje sa kojima sam prolazio kroz proces sviranja, komponovanja i studijskog rada. Tu je prošlo mnogo ljudi koji su mi pomogli u mom poslu i sa kojima sam bio dugogodišnji saradnik. Neke od njih sam zvao da zajedno pevamo i sviramo. Uglavnom ćemo raditi moje pesme, a otpevaćemo i par pesama ljudi koji nisu više s nama, a koji su obeležili našu saradnju u najlepšem smislu – započinje razgovor za “Blic” Dado Topić.

Koncert će početi pesmama koje je Dado svirao još kao klinac.

– Sa 15 godina imali smo bend, a značajno je da je aktualni predsednik SANU-a, Zoran Knežević, bio naš gitarista. Te prve sviračke dane radili smo zajedno kroz grupe “Đavolji eliksiri” i “Dinamit”. Nakon toga imam par dueta, a moram da otpevam “Princezu” i “Bolji život”. Naravno, biće tu i klasika poput “Život u čizmama” i “Za koji život treba da se rodim”. Biće to jedno lepo veče, puno muzike i druženja, sa ljudima sa kojima nisam svirao godinama, ali ovo je prilika da ponovo zasviramo zajedno.

Na pitanje zašto je izabrana MTS Dvorana, Dado je otkrio:

– Ja sam davnih 1966. ili 1967. godine svirao svoj prvi koncert u Beogradu baš u MTS Dvorani. Posle toga smo često dolazili u Dom omladine, ali nakon vremena u “Korni grupi” i grupi “Time”, radio sam na solističkoj karijeri. Već 25 godina radim sa mojim bendom “Time After Time” i to je konstanta. Pripremamo nova izdanja, imamo materijala za dva albuma i planiramo da objednimo neobjavljene balade i ljubavne pesme. Sada je pravo vreme, jer Beograd ima mnogo nastupa i dolaze velika imena iz sveta muzike. To je privilegija biti deo programa svega što grad danas nudi.

Popularni duet “Princeza“ Dado će izvesti sa Natašom Božović.

– Ona je već nastupila sa mnom na proslavi sto godina RTS-a. Bio je to jako lep duet i sada ćemo ga ponoviti.

Pored toga, očekuje se i iznenađenje za publiku.

– Moj menadžer je predložio da napravimo video ili čak hologram Slađane Milošević dok pevamo “Princezu”, da Slađa bude sa nama. Videćemo da li tehnički prostor u MTS Dvorani to dozvoljava. Ako da, biće fenomenalna slika.

Foto: Zoran Ilić / Ringier

Veliko interesovanje vlada i za Dadovo predavanje u SANU-u dan pre koncerta.

– Reč je o programu koji SANU već dugo praktikuje sa ljudima iz medija, kulture i umetnosti. Čast mi je što sam pozvan. Mislim da ću uspeti da budem na nivou razmene dijaloga sa akademski obrazovanim ljudima. Nemam tremu, imam lepu priču za te ljude i mislim da će to biti sadržajno i informativno druženje sa mnogo interesantnih detalja i crtica iz mog života koje možda do danas nisu dospele do javnosti – ističe on.

U profesionalnom smislu, Slađana Milošević je bila ljubav mog života

Na početku razgovora spomenuto je ime Kornelija Kovača, velikog prijatelja i saradnika Dade Topića, koji na žalost više nije među živima.

– Došao sam u “Korni grupu” kao bluz i soul pevač. Imao sam taj crni prizvuk u glasu, što se Bati na početku sviđalo. Kasnije, kako je naš odnos postajao intimniji i prijateljski, razvili smo radnu formulu – Bato bi meni postavio melodije, a ja bih kao pevač oblikovao pesmu najbliže svom osećaju i viđenju. Tako smo lepo sarađivali. On je bio izuzetan pedagog, čovek koji je znao svoje misli i umeo da ih obrazloži na način koji je meni bio blizak. Uz njega sam naučio jako puno toga.

Na pitanje da li je slušao Kornelija tokom rada, Dado kroz osmeh odgovara:

– Naravno. U “Korni grupi” vladala je neću reći jedna autoritarna atmosfera, ali Bata je svojim znanjem, iskustvom i sposobnostima na klaviru bio izuzetan svirač. Svaka pesma bila je novi izazov. On nije donosio raspisane aranžmane, već je tražio da se svaki put uključimo, da senzorski učestvujemo i da izvedba bude jedinstvena. Njegove pesme trajale su između sedam i šesnaest minuta, pa je trebalo memorisati aranžmanske detalje i kompleksnu harmonijsku i melodijsku celinu. Na koncertima smo svi gledali Batine reakcije, kako prati i doživljava izvođenje. Zbog toga je “Korni grupa” tada bila bend primer svima ostalima kako se posao radi.

Dado je istakao i svoj poseban odnos prema Korneliju na poslednjem koncertu “Korni grupe”.

– Bio sam malo bolestan, ali jako sam voleo Batu. On je rekao: “Dado, imamo koncert, da li je to okej?” Iz cuga sam mu odgovorio: “Ja dolazim, kako god, ali videćeš me na bini.” Bio sam i na probama. Na koncertu sam dobio ogroman aplauz, pevao sam svoje najdraže pesme “Etidu” i “Jednu ženu”. Te pesme su obeležile moj rad sa Batom Kovačem i on ih nikom drugom nije dao da ih peva – kroz setu priča pevač.

Foto: Video Miša Batanjac / Ustupljene fotografije

Dado se potom prisetio i svoje velike prijateljice Slađane Milošević, koja nas je napustila pre dve godine.

– U profesionalnom smislu, ona je bila ljubav mog života. Pre nje nisam delio pozornicu s drugima, nisam snimao duete. Sanja Ilić mi je u Parizu poslao kasetu sa melodijom i rekao: “Daki, napiši neki lep tekst.” Tako sam napravio tekst za duet za muško-ženski vokal. Kada smo počeli da pevamo, svi u studiju su bili veseli. Pesma je završila na izboru za Evroviziju, iako nije išla u Beograd, već u zagrebački studio. Bez obzira na nesuđeni Eurosong, pesma je postala više od toga. Danas imamo “Princezu”, večitu baladu koja će dugo ostati.“

Sa Josipom LIsac sam ostao u korektnim odnosima

Pre nekoliko godina Dado je za “Blic” pričao o situaciji sa Josipom Lisac, kada je bio nezadovoljan njenim odnosom nakon Zagrebačkog festivala, na kojem je “Korni grupa pobedila”. Sa današnje distance priča šta misli o tome.

– Nisam ljut, to sam prepustio zaboravu. Greška je što sam uopšte komentarisao tu izjavu, bilo je to nekontrolisano, malo impulsivno. U tom trenutku sam to doživeo kao uvredu i “Korni grupi”, i Bati Kovaču, i svima nama koji smo zaslužili tu pobedu. Apsolutno smo je zaslužili. Bili smo najdominantnija ekipa na tom festivalu, ali ona je to više lično shvatila. Znam da je sujetna, pomalo ima taj jak ego navikla na ovacije i hvalospeve, ali činjenica je da smo mi pobedili. Ako ima neke primisli, to je njena stvar.

Ipak, danas su njihovi odnosi kako kaže pevač jako korektni.

Dado se potom osvrnuo na pesme koje je pevao najavne pesme za popularne serije, od “Boljeg života”, preko “Igre sudbine” i “Ljubavi i mržnje”, pa do filma “Nacionalna klasa”

– Zaista “Nacionalna klasa” je kultni film, urbani zapis iz tog vremena, sa izuzetnim Gagijem Nikolićem i sjajnim timom ljudi koji su radili na produkciji. Ja sam, kao autsajder, ušetao u ekipu i snimio pesmu. Nismo znali da će ostati toliko jaka da traje kroz godine. Na koncertu ćemo imati i digitalnu DJ verziju te pesme, pripremio ju je DJ Zmija, semplirao moj glas, ubacio ritam i dinamično je prilagodio songu.

Foto: Zoran Ilić / Ringier

Kada je reč o seriji “Igra sudbine” pevač se priseća.

– Mene su iz produkcije pozvali i pitali da li mogu da napravim muziku za celu seriju, oko sedamdeset minuta. Rekao sam im da me možda zaobiđu, jer nisam profesionalac u tom smislu i ne poznajem sve tehnologije, ali su insistirali. Napravio sam tekst i melodiju, i sve se lepo uklopilo. Originalno, serija se trebala zvati “Zamenimo mesto”, ali kada su čuli pesmu, odlučili su da se serija zove “Igra sudbine”.

Jugoslavija je bila pozitivna celina sa izvrsnim ljudima

Dado je jedan od retkih pevača koji sa ponosom ističe da je Jugosloven. Danas mnogi njegovi kolege radije ističu nacionalnu pripadnost – Srbi, Hrvati ili Bosanci, ali Dado uvek jasno govori o tome.

– To pitanje već godinama intrigira razne slojeve društva. U intelektualnoj sferi ljudi ga često zaobilaze, ali mislim da se radi o namernom izbegavanju jedne istorijske činjenice. Jugoslavija je trajala i imala svoje transformacije, ali niko nikad nije osporio umetničke slobode i mogućnost da izražavaš sebe kroz rad i javnu prisutnost. Jugoslavija je bila pozitivna celina sa izvrsnim ljudima, koji su doprinosili napretku društva i budućnosti generacija. Ja nikad nisam imao problem da se izjašnjavam. Jugonostalgija je samo pojam, ali jugoslovenstvo je činjenica. Mlade generacije možda neće shvatiti dok ne dođu do svojih 30-40 godina, ali tada će uvideti koliko je lepote bilo u tome. Mi smo imali naučnike, profesore, sportiste, umetnike koji su dostojno predstavljali našu zemlju na svetskoj sceni. Imali smo prvake sveta u fudbalu i košarci, a danas imamo Novaka Đokovića kao ambasadora svega što mi predstavljamo – mišljenja je pevač.

Foto: Video Miša Batanjac / Ustupljene fotografije

Topić se potom osvrnuo i na svoju mladost i obrazovanje. Malo ljudi zna da je studirao Elektrotehnički fakultet i Spoljnu trgovinu, ali je sve to morao da napusti jer je veoma rano počeo profesionalno da radi.

– Nije mi žao, jer u to vreme se moj otac razboleo i nije više bio radno sposoban. Kao jedini sin preuzeo sam brigu o majci i ocu, sredio njihove stambene probleme. Odrastao sam u podstanarskim sobama, ali sam uspeo svojim radom i afinitetima prema muzici i umetnosti da obezbedim status svojoj porodici. Ljudi su me poštovali jer su videli koliko sam truda uložio, ali i koliko su moji roditelji doprineli tome. Majka je svirala klavir, a otac, Dalmatinac iz Zagorja,tvrd ko kamen, ali je imao veliko srce. Bio je stolar, ali je znao da napravi sve živo. Od njega sam naučio praktične stvari i zanate. On se budio rano i uvek je imao plan za dan. Govorio je: “Dadac, sedamo u auto, palimo ga i radimo posao”.

Na pitanje da li mu je mamam bila pijanista, pevač kaže:

– Ona nije došla do profesionalnog nivoa, ali je znala odlično da svira. Išla je u školu kod časnih sestara i imala guvernantu da nauči lepo ponašanje i da postane prava dama. Moji roditelji su jako uticali na mene, da budem svoj, da radim po svome, da se radujem uspesima i tugujem kada ne uspevam. Sve je to deo života.

Dado je ponosan otac dva sina Danijela i Relje, ali nije još postao deka.

– Nisam još, oni neće da se žene, još vole da se druže s devojkama. Tako da su još mladi. Često me pitaju da li su krenuli mojim stopama. Stariji je na neki način krenuo, partner je u agenciji koja organizuje velike događaje, od 50 do 100 hiljada ljudi, od tehnike, medija, promocija do keteringa. Radi milionske poslove, ne živi ovde i vrlo je uspešan u tome. Mlađi sin se pak bavi digitalnom sferom, istražuje svoje ambicije, druži se sa ljudima iz Engleske i Malezije, radi na digitalnim projektima. Obojica su ambiciozni i aktivni, a muziku prate neverovatno, sve što izađe novo, oni prate – priča pevač i dodaje da sinovi vole da slušaju njegovu muziku.

Foto: Kostadin Kamenov / Ringier

– Kada mlađi čuje neku pesmu koju nikad ranije nije čuo, skine je sa YouTube-a i kaže: “Ćale, jel’ to ti pevaš?” Kada potvrdim, on dodaje da nije znao. Često mi sugeriše: “Ova pesma ti je dobra, a ova bi mogla biti bolja ako bi ovo ili ono…” Njegove savete svakako slušam. Donosi mi nove pesme i produkcije, uči me o novim trendovima. Donosi i “hardcore” varijante – “Stiletto”, “Evanescence”, “Five Finger Death Punch” i druge fenomenalne bendove. Vrlo je koristan član mog tima kada je u pitanju estetika, komercijalnost i saveti za muziku.

Dado i dalje više vremena provodi na moru nego u Beogradu, u mestašcu Marina pored Splita, gde je još kao mlad kupio zemlju i sagradio kuću od prvog honorara u grupi “Time”.

– To je bilo ushićenje i radost kad sam shvatio da imam dovoljno sredstava da kupim zemlju i počnem graditi kuću, prvenstveno zbog roditelja. Kada smo završili prvu etažu, moj otac je rekao: “Dadac, a otkud novci za to?” Rekao sam mu da ne brine, samo da nadgleda poslove. Oni su se doselili u Split, a ja sam se pobrinuo da dobijemo vodu, struju i telefon. Imali smo savršeno vreme, konačno smo živeli na svojoj zemlji, u svojoj kući – priseća se umetnik.

Pecanje je Dadu jedan od omiljenih načina da se opusti.

– Zimi je super, leti nema vremena jer ribari voze turiste, a riba ide na pučinu. Zimi uživamo. Odemo na dva-tri dana, kuvamo na brodu, sviramo gitaru, pijemo vino, pun brod maslinovog ulja i paradajza, i tako pravimo svoj ugođaj.

Bio sam fan Kita Ričardsa

Mnogi našeg pevača porede sa legendarnim Mikom Džegerom. Na naše pitanje kako se oseća kao jugoslovenski Mik Džeger Dado kroz osmeh kaže:

-Mik Džeger i Rolingstonsi su me osvojili još kao klinca, sa 15 godina. Na koncertu ćemo svirati dve njegove pesme “Last Time” i “Walkin’ the Dog”. Mik Džeger je oličenje urbanog momka. Sa Kitom Ričardsom od prvog pojavljivanja na sceni i u studiju radili su jednostavne pesme koje su bile ubitačne – gitarski rifovi, način pevanja. Apsolutno su osvojili ceo svet. “Bitlsi” su bili lepo ispolirana četvorka, a oni su bili divni, čupavi, možda neispavani, možda popušili marihuanu, ali su bili simpatični i voljeni od Kine, Japana, Malezije do Amerike. Njihovi koncerti okupljali su po 100.000 ljudi.

Dado se prisetio i svog iskustva nastupa sa Rolingstonsima.

– Zahvaljujući mom menadžeru Iliji Jovanoviću, svirali smo kao predgrupa na Jazu u Budvi pre sedam-osam godina. Bilo je famozno druženje. Imali smo samo 30 minuta na sceni, koje su poštovali do zadnje sekunde. Na kraju nas prekinuli sa rečima:”You had your time, thank you.” Ja sam stao da pokušam da se upoznam sa Kitom Ričardsom, pošto sam ja bio njegov fan, ali sam uspeo da popričam sa Darilom Džounsom, njihovim basistom. Saznao sam da praktično nemaju vremena ni za rođendane, ni za druženja u porodici – stalno su na turi. Neverovatno.

Na našu kostataciju da ipak nije uspeo da se i lično upozna sa Džegerom, pevač odgovara:

– Nisam sa Mikom, ali sam ga gledao iz VIP prostora ispred pozornice. Kit je čak kleknuo ispred mene i svirao. Bilo je neverovatno. Ako bih danas počinjao karijeru i neko pustio ploču “Rolingstonsa”rekao bih: “E, to ću biti ja.”