Darko Lazić izjavio da je lepo obukao brata za

Bol i tuga u porodici Darka Lazića ne jenjavaju. Nakon što je sahranio svog brata Dragana Lazića, pevač je u krugu prijatelja i porodice podelio najteže trenutke kroz koje prolazi reči koje su rasplakale sve koji su ih čuli, a u lojima je podelio kako su izgledali posednji trenuci pre nego što je zauvek zatvoren sanduk sa telom njegovog brata.

 Neutešan, Darko je prijateljima koji su došli na poslednji ispraćaj pokušao da objasni ono što se teško može izgovoriti.

„Lepo sam ga obukao… U kovčeg sam mu stavio mikrofon, parfem, torbicu i štap za pecanje“, rekao je tiho.

Te reči odjeknule su među okupljenima snažnije od bilo kog govora. U njima je, simbolično, stalo sve ono što je činilo Dragana ljubav prema muzici, lični trag koji je ostavljao gde god da se pojavi i njegovu veliku strast prema pecanju, hobiju u kojem je pronalazio mir i zadovoljstvo.

Slomljen od tuge, Darko je dodao:

„Eto, sve se sredilo, bio je nikad srećniji i nikad bolji… i onda ovako da mi ode.“

Kako je već poznato, braća su bila izuzetno bliska i gotovo svakodnevno u kontaktu. Njihov odnos bio je mnogo više od obične bratske veze bili su prijatelji, oslonac i podrška jedan drugome kroz sve životne situacije. Iako su ih obaveze često vodile na različite strane, trudili su se da svaki slobodan trenutak provedu zajedno, bilo u porodičnom domu, bilo u društvu zajedničkih prijatelja.

Posebno su uživali u zajedničkim vožnjama motorima, koje su često organizovali sa društvom. Jedna od omiljenih ruta bila im je relacija između rodnog sela Brestač i Šapca, gde su zajedno sa prijateljima provodili vreme u vožnji, druženju i razgovoru. Upravo jedan takav susret bio je i njihov poslednji.

Braća su, kako kažu njihovi prijatelji, bila nerazdvojna. Njihov odnos bio je mnogo više od obične bratske veze  bili su oslonac jedan drugome, prijatelji i podrška kroz sve životne faze. I kada su ih obaveze vodile na različite strane, trudili su se da svaki slobodan trenutak provedu zajedno  u porodičnom domu, sa prijateljima ili na putu. Posebno su uživali u vožnjama motorima koje su često organizovali sa društvom. Jedna od omiljenih ruta bila im je između njihovog rodnog sela Brestač i Šapca. Upravo na toj relaciji često su provodili sate u vožnji, razgovoru i smehu.

I upravo jedan takav dan bio je njihov poslednji zajednički susret.

Ništa nije nagoveštavalo tragediju. Smeh, razgovor, planovi za naredne dane – sve je izgledalo kao i bezbroj puta ranije. Niko nije mogao ni da nasluti da će se samo nekoliko sati kasnije dogoditi nesreća koja će zauvek promeniti živote njihove porodice.

Taj dan Darko danas pamti po jednoj slici  osmehu svog brata.

„Juče je bio mnogo lep dan. Smejali smo se, brat me je non-stop ljubio. Rekao mi je: ‘Brate, volim što se ovako družimo.’ Stali smo i do manastira. Nije skidao osmeh sa lica. Ja sam prvi otišao, a on je sa prijateljima kasnije krenuo. Video sam da ih nema i to mi je bilo čudno. Drug me je pozvao i jedva izgovorio šta se desilo… Ne mogu, verujte mi, srce će mi pući“, rekao je Darko dan nakon tragedije.

Pevač je bio jedan od prvih koji je došao na mesto nesreće nakon tragičnog događaja. Kada je video da mu brata nema na dogovorenom mestu, čekao je da stigne da bi ga prijatelji pozvali da se vrati rekavši mu da je došlo do tragedije,. Prizor koji je zatekao ostaće mu zauvek urezan u sećanje, a na dan sahrane Darko se potresnim rečima oprostio od brata I na društvenim mrežama. Uz snimak dok sparinguju sa boks-rukavicama napisao je:

„Rođeni moj čekaj brata. Svog. Ponovićemo sve na lepšem mestu I smejati se kao nekad”, napisao je uz snimak na kome ne skidaju osmeh sa lica.