Filip Mitrović sa suzama u očima o obolnoj temi: “Godinu i nešto sam išao na psihoterapiju”

Pevač Filip Mitrović u emisiji “Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović” koja se emituje večeras u 22.15 sati samo na Blic televiziji priča otvoreno o odlasku na psihoterapije i koliko su mu pomogle.

U jednom trenutku, tokom emisije “Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović”, pevač Filip Mitrović gotovo da nije mogao da zadrži suze zbog teme o kojoj je razgovarao sa profesorkom.

Filip je počeo da priča o individualnosti, a profesorka se nadovezala na to knstatacijom da je kod njega počela da se ispoljava u periodu srednje škole kada je čak i promenio i svoj imidž.

– Moja individualnost u tom trenutku je bio moj bunt i moj inat. I bilo je nešto što je meni trebalo da izgradi moj vizuelni identitet kao nekog ko je nedostupan. Duga kosa, pirsinzi – ističe Filip pred kamerama Blic televizije, dok se profesorka nadovezala:

– Čak i roditelji koji su vas u svemu podržavali nisu bili očarani.

– Baš ne – kaže iskreno Filip i objašnjava kako je sve to izgledalo:

– Ja sam počeo, imao sam svoj prvi rokenrol bend sa kojim sam nastupao uglavnom na otvorenim nekakvim prostorima, do te mere su oni bili i opterećeni tim mojim odvajanjem, isticanjem iz okoline, do te mere da su se krili u parku da isprate da je sve okej. I to sam ja tek kasnije saznao i baš sam bio ljut zbog toga. Oni su špijunirali bukvalno, kao kada bih se ja sad sakrio ovde iza ove police i posmatrao.

Anksioznost počela u osnovnoj školi

Filip je istakao jednom prilikom da nije imao ni podršku svojih vršnjaka u srednjoj školi, da ga nisu razumeli. Kasnije će se u i snovima pojavljivati hodnik osnovne i srednje škole i u jednoj možda terapeutskoj ili bilo kojoj situaciji vratio se u te prostore da prošeta i da ih ponovo doživi.

Tada se Filip osećao usamljeno, nije imao podršku, a taj psihološki put bio je veoma trnovit:

– Pa ja kada kada razmišljam o generalno svemu tome čini mi se da je kompletna priča oko anksiozioznosti zapravo i počela u tim periodima škole, u osnovnoj, ranoj osnovnoj.

Na pitanje profesorke: “Je l’ možete da vežete to za neki događaj baš ili je prosto period osnovnog školovanja bio traumatičan za vas zato što ste imali to jedno dete koje je znalo šta želi”, Filip kaže:

– To jedno dete koje nije bilo sve ono što je što je standard uklapanja. Mislim na to jedno dete koje je izabralo pevanje i muziku umesto sporta. To je jedno dete koje sport apsolutno ne zanima ni do dana današnjeg.

Koliko ga sport nije interesovao, ali se divi onima koji se bave istim Filip je istakao u emisiji kao i to da je on uvek pre birao muziku:

– Tako da u tim trenucima dok su svi u školi na času fizičkog mene je uvek vuklo više da odem kod Dragane u kabinet i da mi nešto pevamo i da mi nešto spremamo i da mi nešto radimo.

Nastavnica mu je ulila “prvu kap samopouzdanja”

Danas kaže da bi voleo da sretne Draganu kao i da je ona ta koja mu je “ulila tu prvu kap samopouzdanja u rezervoar koji mi je bio potreban da mi pokrene motor”.

Iako ne može konkretno da se seti šta mu je rekla ističe da je ona bila ta koja ga je gurala i forsirala:

– Uvek me je dizala i isticala kao nekoga kome treba posvetiti pažnju. Međutim onda su se javljali ti takvi komentari među decom koji su… Zapravo je postojao taj osećaj potrebe za pripadanjem koji ja pa moram da kažem da do kasnih 20. nisam osetio. Potrebu da pripadam grupi ljudi koja koja te prihvata, potreba za prihvatanjem.

Oči pune suza

U periodu srednje škole “Filip prepoznaje u sebi nekog ko polako odrasta, ko zna šta hoće, zna da će njegov životni put ići ka muzici, da se to polako već i odvija. Vidi da nije baš prihvaćen na najbolji način ni svojom fasadom, ni svojim izgledom, ni izborom svoje profesije, čak i njegovi bi možda voleli da je imao neki standardniji posao, a da se iz hobija bavio muzikom. Međutim Filip ipak ide tim malo trnovitim putem i polako uspeva, ali na tom putu prepoznaje da dete u njemu pati”, ističe profesorka i nastavlja: “Da jedan deo vaše ličnosti, svi mi imamo u sebi i odraslog i roditelja i dete, e to vaše dete koje pati jer nije prihvaćeno, koje osuđuju i oni od kojih očekujete ljubav, ono zapravo se plaši, ono razvija jednu anksioznost kod Vas i ta anksioznost postaje problem koji Vi ipak morate rešavati na neki način”, na pitanje kako je to učinio nije odmah mogao da odgovori.

Filip je morao da napravi kratku pauzu u razgovoru, a profesorka je istakla:

– Malo sam Vas raslužila pitanjem, ali ovo je tip emisije u kojoj otvaramo dušu.

– Interesantna stvar je da uvek kada se javi ta priča oko deteta kod mene se desi ta neka emocija – kaže Filip.

Seanse sa psihoterapeutom

Filip je tada imao i nesigurnost u komunikaciji jer dete se plaši ljudi. Imao je i problem da kaže svoj jasan stav, na pitanje da li je struka kojom se profesroka bavi pomogla, Filip kaže:

– Čini mi se da su se seanse psihoterapeutom desile u pravo vreme da na nekom prelomnom trenutku života i zapravo sam toliko zahvalan što na planeti postoji nešto što se zove psihoterapija. Verujte mi da sam mnogo puta pomislio da li postoji neki način da se uvežem sa obrazovanjem i kroz svoju priču obilazim škole. Mislim zvučim bezveze potpuno i da toliko tih takvih ljudi koji su drugačiji, koji su ne znam umetničke druše, koji su možda i sportisti, a neshvaćeni koji imaju problem sa okolinom ne prih generalno ljudi koji su hipersenzitivni ljudi koji ne mogu da se se sa svim što svet nosi, da da ih samo zagrlim.

Filip je redovno išao na terapije.

– Otprilike godinu i nešto dana. I sećam se da je svaki odlazak kod Vladimira bio rastavljanje na 1000 puzli i ponovno sklapanje. Čini mi se da sam prošao kroz svaki segment života i upravo to što ste rekli, dakle meni snovi, bukvalno nisu to samo snovi. To su doslovno, evo dajem vam primer perem sudove kod kuće i kao jave mi se slike hodnika, škole, nekih mesta potpuno nebitnih, ništa nije vezano za njih, kroz koje sam prolazio kad sam bio recimo dete. Nekakvih njiva, nekakvih šuma, nekakvih situacija koje nisu vezane ni za šta. One su prazne. To je potpuno jedna ulica. I dugo mi je trebalo da radim na sebi, da pričam o svim tim stvarima, da otključavamo sve te nekakve stvari koje na svesnom nivou uopšte ni ne znamo da postoje. Zapravo postojao je taj momenat neprihvatanja dece u smislu šala neprijatnih, u smislu prozivanja…

Najneprijatnije što je doživeo od vršnjaka

Na pitanje šta je bilo najneprijatnije što je doživeo od svojih vršnjaka Filip kaže:

– Najviše je bilo ispred škole nekakvih prozivanja ono pred drugom decom, patuljak, kepec i tako tih nekih dečjih stvari koje ni malo nisu naivne. To su zapravo uvrede na koje mi se svakodnevno pali alarm na ulici kada se nađem i dan-danas i dan-danas ja osećam da nekog treba da zaštitim.

O anksiziosnosti, borbi u različitim životnim periodima, koliko mu je ona zapravo nekada i pomogla Filip takođe priča u emisiji “Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović” koju možete gledati večeras, u ponedeljak u 22.15 sati samo na Blic televiziji.