Filmom Nouvelle Vague odana počast reditelju Žan-Liku Godaru

Počast reditelju Žan-Liku Godaru i njegovom kultnom prvencu “Do poslednjeg daha” najlepše je izrazio američki režiser Ričard Linkleter u filmu “Nouvelle Vague”. Mnogi bi se možda zapitali zašto jedan Amerikanac snima film o francuskom “novovalovcu”.

Ipak, Linkleter je izuzetno pogodan za režiju “Nouvelle Vague”. Za uloge Godarda, Žan Seberg i Žan-Pola Belmonda, odabrao je uverljivog debitanta Gijom Marbeka, odličnu Zoji Doč i solidnog Obrija Dalina.

Snimajući “Breathless” (À Bout De Souffle), Godard je stekao reputaciju inovatora i eksperimentatora koji je rušio pravila dotadašnje kinematografije: improvizacija, spontani režiserski pristup, dugi kadrovi, labava naracija i skokoviti montažni rezovi.

Rođen 1960. godine, iste kada je premijerno prikazan “Do poslednjeg daha”, Linkleter je takođe često odbijao igrati po pravilima i eksperimentisao u karijeri, počevši od prvenca Slacker, koji je oblikovao američki nezavisni film devedesetih.

Radeći periodično sa Itanom Hovkom i Džuli Delpi u trilogiji “Pre svitanja/sumraka/ponoći”, Linkleter je kao Godardov savremenik podsećao na Fransoa Trufoa i Žan-Pjera Léauda iz 400 udaraca. Koristio je pionirsku digitalnu rotoskopsku tehnologiju u filmovima “Probuđeni život” i “Replikator”, i snimao “Odrastanje” tokom 12 godina.

U uvodnom delu Novi val, prikazuje se 400 Blows, a kamera beleži nezaboravne kadrove mladog Léauda na plaži kroz odraz Godardovih sunčanih naočala. Linkleter svojim prvencem na francuskom jeziku ispisuje ljubavno pismo Godardu i pokretu francuskog “Nouvelle Vague”, vraćajući se njihovom izvoru, “Do poslednjem daha”.

Za Godarda i “Nouvelle Vague”, Linkleterov film ostvaruje slično kao što je Tim Barton učinio s Edom Vudom: oda strasti prema filmu i nekonvencionalnoj kreativnosti koja prvoga učinila velikanom, a drugoga legendom najgorih reditelja.

“Nouvelle Vague” koketira s komedijom o haotičnom snimanju filma, a u jednoj sceni montažerka Polin Bel upozorava Godarda da ignorira kontinuitet. On filozofira: “Stvarnost nije kontinuitet”, skriven iza sunčanih naočala, citirajući i najpoznatiju Godardovu izreku: “Sve što ti treba za film je devojka i pištolj.”

“Što ima više repeticija, postaje mehanički, gubi se život”, “Sledenje pravila neće me odvesti tamo gde želim da idem”, “Razočaranja su trenutna, film je večan” – filozofirao je Godard dok je režirao u trenutku, sa slobodom improvizacije glumaca i minimalnim uputstvima. Kamera Raula Kutara (u filmu ga glumi Mateo Penšina) često se provlačila kroz scenografiju improvizovano, ponekad čak i u invalidskim kolicima, prateći likove. Ponavljajući geg bio je Godardov poziv: “Roll camera, Raul!”

Da bi rekreirali estetiku “Do poslednjeg daha”, Linkleter i direktor fotografije David Šambil snimili su film u crno-beloj tehnici (35mm, format 4:3). Stil filma odaje utisak pedesetih i ranih šezdesetih, uključujući detalje poput tačkica u gornjem desnom uglu koje signaliziraju kinooperateru promenu rola. Pojedini kadrovi deluju kao da su iz izgubljenog filma iz epohe, sa Godardovog montažnog stola ili kao “making of” Breathless.

“Nouvelle Vague” pruža osećaj boravka na setu Do poslednjeg daha. Linkleter režira film približno kao što je Trufo režirao Američku noć, ali zadržava sopstvenu poetiku: “Nouvelle Vague” je tzv. “hangout movie”. Gledalac uživa u druženju s likovima koje kamera voli, posebno sa Zoji Doč, baš kao u njegovim ranijim filmofilskim biserima “Munjeni i zbunjeni” i “Te lude 80-e”.

(Kurir.rs/SlobodnaDalmacija)

Pogledajte video: Čuvena holivudska glumica posetila Zlatibor