radiobalkanfox
Da bi proživeo mnogo različitih sudbina, duhovno se razvijao kroz svoje likove, iskazivao prave vrednosti i neke svoje stavove, mladi dramski umetnik Đorđe Kadijevićbirao je glumu za profesiju. Već na prvoj godini studija dobio je šansu da kao jedan od glavnih protagonista serije “Slučaj porodice Bošković” oseti sve draži igre pred kamerom.
Pozorišna publika prepoznaje ga i po brojnim naslovima teatra “Boško Buha”, dok ga ona televizijska trenutno bolje upoznaje kao Dragana Biorca u seriji “Izvor”. Uoči poslednje dve epizode ovog dramskog dela Đorđa Milosavljevića i Milana Karadžića, Đorđe za TV Ekran počinje razgovor upravo o temi koju ova serija treba da promoviše – ljubav je glavni pokretač i treba da bude iznad svih interesa.
Đorđe kao Dragan Biorac u seriji “Izvor” Foto: Promo RTS
Možete li u vreme emitovanja serije da se ponašate kao običan gledalac, gledate li “Izvor” vikendom?
– Uglavnom gledam vikendom kad se redovno emituje serija, volim da iščekujem naredne epizode. Iskreno, retko šta mogu da gledam kao običan gledalac, poprilično se trudim, ali ipak mora svaki sadržaj da prođe kroz neke filtere koje sam stekao baveći se ovim poslom.
Kako ste zadovoljni i serijom i svojom ulogom?
– Zadovoljan sam kako je sve to ispalo i kako izgleda, serija se još prikazuje pa je i dalje rano da sumiram utiske u potpunosti.
Osećate li se ponekad kao glumac bespomoćno, jer mnoge vaše kolege kažu da se u montaži i filma i serije dese “okolnosti” koje odrede kakav će lik ispasti?
– Ne razmišljam o tome, kad odradim svoj deo posla, sve ostaje u rukama montažera i reditelja. Zasad nisam imao neka neprijatna iskustva.
Volite li zbog toga više pozorište, jer ste tu samo vi odgovorni za krajnji ishod svog rada?
– Svakako da pozorište pruža veći vid kontrole, jer se dešava uživo i mi smo glavni akteri radnje u realnom vremenu. Ali da bi došlo uopšte do realizacije, mnogo saradnika isto ima svoju reč i predstavlja bitan deo celog kreativnog procesa. Odgovornost je i na reditelju, scenografu, kompozitoru i tako dalje. Na kraju dana bitno mi je da je predstava dobra, da živi i da raste. Gledam glumu kao kolektivni čin, tako da je krajnji ishod mog rada uslovljen činjenjem više ljudi na sceni i iza scene.
Sa Teodorom Dragićević na promociji serije “Izvor” Foto: Marko Karović
Zanimljivo je da ste u glavnoj podeli s koleginicom Teodorom Dragićević s klase.
– Dosta smo radili kao direktni partneri na studijama, tako da se veoma dobro poznajemo. Sve to nam je pomoglo i u “Izvoru”. Ne treba nam mnogo priče da bismo došli do nekih rešenja.
Jeste li na snimanju evocirali uspomene na studentske dane?
– Malo je vremena prošlo za evociranje uspomena na studentske dane. Klasno igramo predstavu u Dadovu “Nova lica traže pisca”, tako da smo bar jednom mesečno svi na okupu. Tu se rado setimo studentskih dana.
Lepo je što ste u jednom od intervjua istakli da biste voleli da ova serija promoviše ljubav, a ne interese. Mislite li da danas mladi umeju i mogu da razmišljaju srcem i da se vode emocijama?
– Mislim da mogu i vidim primere u svojoj okolini. Navijam da istraju u tome. Jedno je razmišljati srcem, a drugo voditi se emocijama. Razmišljati srcem znači biti otvoren za ljude i svet oko sebe, a voditi se emocijama je, bar za mene, malo nezrelo. Što bi rekao Aleksandar Đorđević: “Mir u glavi, vatra u srcu i vera u sebe.” To je dobitna kombinacija.
Pomaže li gluma da se pre vremena stekne mnogo više iskustva, jer glumac kroz svoje likove proživi više od svog vršnjaka?
– Verujem da se kroz glumu brže sazreva, ne samo zbog broja odigranih likova već zbog štiva kojim se bavimo. Zbog toga što dosta rano ulazimo u posao i što posao sam po sebi zahteva da, kao i u sportu, budeš maksimalno profesionalan i odgovoran.
Scena iz serije “Slučaj porodice Bošković” Foto: Promo RTS
Smatrate li srećnom okolnošću što ste kao student treće godine dobili veliku ulogu u seriji “Slučaj porodice Bošković”?
– Da, ulogu u toj seriji sam dobio nakon prve godine glume, to je bila moja prva profesionalna uloga, jedno lepo sećanje. Imao sam priliku da se sretnem s velikanima našeg glumišta, što je u tom trenutku bilo dosta značajno. Pamtiću to snimanje po dobrom druženju, intenzivnom radu i velikom iskustvu koje sam stekao.
Verujete li u slučajnosti? Zanimljivo je da ste imali i ulogu u horor omnibusu “Videoteka”, a ime i prezime delite s čuvenim rediteljem prvog srpskog horor filma “Leptirica”.
– Ne verujem u slučajnost. Verujem da se sve dešava s razlogom i trudim se da i u svom životu u svim okolnostima pronađem smisao i prostor za rast. Tako je i uloga u “Videoteci” došla verovatno sudbinski.
Predstava “Tri musketara” Foto: Miša Obradović
Zašto ste zavoleli glumu?
– Zavoleo sam glumu jer mi daje mogućnost razmene s ljudima. I sa samim sobom. Da proživim mnogo različitih sudbina, da se duhovno razvijam i kroz svoje likove iskažem prave vrednosti i neke svoje stavove. I naravno, jer je to jedna beskrajna igra, a ja poprilično volim da se igram.
Prošlo je godinu dana od premijere “Tri musketara”. Da li je ovaj komad ispunio vaša očekivanja da decu inspiriše na to da veruju u svoje snove i budu hrabri?
– Apsolutno da. Kada čujem kako posle predstave pevuše pesmu iz predstave i ponavljaju “Svi za jednog, jedan za sve”, znam da smo uradili dobar posao. I nadam se da će im se ta krilatica urezati duboko u srce i da će se što duže voditi njom.
Verujete li vi da se snovi ostvaruju ako se iskreno žele?
– Uz izvesnu dozu sreće, apsolutno da.
Video: Džonatan Ingliš glumac
Dodaj komentar