radiobalkanfox
Tog trećeg maja 1991. godine, nekoliko meseci pred raspad SSSR-a, obezbeđenje zatvora Kresti u Sankt Peterburgu, tad još Lenjingradu, trebalo je da premesti višestrukog prestupnika i ubicu Sergeja Madujeva na drugo mesto zatočeništva, u Moskvu. A onda je došlo do incidenta… Dok se u pratnji stražara kretao niz hodnik, izvadio je pištolj i pucao u majora. Kasnija istraga otkrila je uznemirujuću istinu: oružje je kriminalcu dostavila istražiteljka s kojom je bio u nekoj vrsti romantične veze.
O neobičnom događaju koji je šokirao sovjetsku javnost snimljen je i film, “Zatvorska romansa”. No, drama iz stvarnog života bila je daleko složenija i zamršenija nego što je prikazano na ekranu. Glavni protagonisti ove istinite priče bili su Sergej Madujev, jedan od najozloglašenijih kriminalaca u istoriji SSSR-a, i inspektorka Natalija Voroncova, članica istražnog tima koju je uspeo da zavede dok je bio iza rešetaka.
Madujev je uhapšen početkom 1990. na železničkoj stanici u Taškentu, posle neuspele pljačke. Prebačen je u zatvor Kresti u Lenjingradu. Verujući da neće biti pogubljen, dobrovoljno je svedočio, razotkrio svoje saučesnike, označio mesta zločina i potpisao dokumenta koja nije ni pročitao. Međutim, optužen je za više od 60 zločina, od toga najmanje 10 ubistava, i čekala ga je smrtna kazna.
Predodređen da bude s one strane zakona
Kancelarija državnog tužioca poslala je u zatvor grupu istražitelja da ispita slučaj Madujev. U timu je bila i iskusna Natalija Voroncova. Principijelna i pedantna, sa nepokolebljivim osećajem za pravdu i besprekornom radnom biografijom u koju je upisano deset rešenih velikih slučajeva, bila je prava osoba za ovu istragu.
Prekopavajući po dokumentima, ubrzo je pronašla neke nedoslednosti. Ispostavilo se da je za jedan incident osuđeni imao alibi – nije bio u gradu dok se odvijala pljačka. Na desetine svedoka videle su ga na svadbi u drugom mestu.
“To nije bila moja krivica… A krao sam jer nisam imao šta da jedem. Odrastao sam kao siroče, sada ću umreti kao pas”, rekao je kršeći ruke, pokušavajući da omekša srce mlade istražiteljke.
Kriminalna karijera Sergeja Madujeva možda je bila unapred određena. I njegovi roditelji bili su u zatvoru: otac, Čečen, opirao se deportaciji, a majka Korejka uhapšena je zbog spekulacija. Tako je i on svet ugledao u zatočeništvu 1956. godine, negde u Kazahstanu.
S krađama je počeo još kao dete i završio u kazneno-popravnom domu, a potom je zbog oružane pljačke osuđen na šest godina zatvora. Pošto osim kriminala nije umeo ništa drugo da radi, već po izlasku na slobodu krenuo starim putem.
“Časni gangster” i nemilosrdni ubica
U kriminalnim krugovima brzo je stekao imidž preke i problematične osobe uvek spremne za nasilje. Paradoksalno, pratio ga je i imidž “časnog gangstera”. Bilo je u njegovom dosijeu i nekih Robin Hud momenata, koji su istražiteljku posebno zaintrigirali. Na primer, kada je provalio u jedan stan, ženi je pozlilo i odmah je pozvao hitnu pomoć. Drugi put, nakon što je saznao da je žena koju je opljačkao trudna, vratio joj je deo nakita. Posle jedne saobraćajne nesreće odvezao je čoveka u bolnicu, a drugom prilikom sprečio saučesnika da siluje ćerku para u čiju su kuću upali.
Međutim, taj isti čovek upao je u kuću i likvidirao celu porodicu, uključujući jednogodišnje dete koje je živo izgorelo. Bilo je još mnogo žrtava… Kada se posvađao sa članom obezbeđenja jednog lenjingradskog kafića, jer ga je ovaj naterao da skine kaput, Madujev ga je mirno upitao: “Jesi li završio?” Sledeće sekunde izvadio je pištolj i pucao u njega pred desetak ljudi. Okrenuvši se ka zapanjenim gostima, podrugljivo im se obratio: “Želi li još neko da proba?”.
Nasilnički pohod Sergeja Madujeva okončan je tek 1990, kada je uhapšen u Taškentu, glavnom gradu Uzbekistana. Zločinac je potom prebačen u Lenjingrad, gde je poslednji put pokušao da umakne čeličnoj ruci pravde. Nije uspeo da pobegne.
Sovjetski Ted Bandi
A onda je došla istražiteljka, koja, posle dvomesečnih ispitivanja, nije ostala imuna na njegov šarm. Sve duže se zadržavala u sobi sa zatvorenikom, koji je, prvo slučajno, a onda i vrlo namerno, polako osvajao njeno srce. I razum.
Čak su i muški članovi istražne komisije morali da priznaju da je Madujev posedovao snažnu harizmu koja mu je pomagala da pridobije ljude. Kao Ted Bandi, samo na sovjetski način. Doveden pred svršen čin, počeo je da testira sve mogućnosti kako bi izbegao pravdu. Razradio je plan – igraće na kartu šarma i zavesti jedinog ženskog člana tima, koji je već bio “zagrejan”. Voroncova je bila poslednja slamka za koju je mogao da se uhvati. I učinio je upravo to.
“Kada je čovek zaljubljen, sposoban je da čini čuda. Posle svega sam se pitala da li sam bila žrtva njegove taktike smišljene samo kako bi me iskoristio za beg. Iskreno, ako nas je sudbina spojila, učinila bih sve da ga sprečim da krene istim putem. Ne znam da li bih u tome i uspela, ali, u principu, ja sam vrlo verna i odana osoba. Da sam morala da ga čekam 15 godina, verovatno bih to i uradila”, izjavila je Voroncova nakon što je osuđena za pružanje pomoći u pokušaju bekstva.
Iz toga proizilazi da je na kraju uspeo da je sasvim pridobije, navodeći je da posumnja u to da je on zaista počinio neke od zločina za koje su ga teretili. Istražiteljka se toliko zaljubila u lukavog kriminalca, da je prokrijumčarila revolver u njegovu ćeliju. Trećeg maja 1991. godine, dan pre deportacije u Moskvu, Madujev je iz tog pištolja pucao u jednog oficira iz pratnje, majora Jegorova, i pokušao da pobegne, ali su stražari brzo stigli i razoružali ga.
Istina o zatvorskoj romansi
Pištolj ne može tek tako da se unese u zatvor. Neko mu je pomogao, shvatili su policajci. Nije im dugo trebalo da zaključe ko bi to mogao da bude, pa su postavili skrivene kamere i mikrofone u sobu za ispitivanje. Sumnje su se obistinile, a potvrdio ih je strastan poljubac inspektorke i zločinca. Voroncova je odmah uhapšena i osuđena na sedam godina zatvora.
Ironično, njena žrtva nije bila uzaludna. Ovaj iznenađujući pokušaj bekstva toliko je zakomplikovao slučaj tužilaštvu i omogućio zločincu da ga razvuče do trenutka kada se Sovjetski Savez raspao, a nova ruska vlada uvela moratorijum na smrtnu kaznu. Izbegao je strijeljanje, ali ne i doživotnu kaznu. Sedam godina kasnije umro je od komplikacija povezanih sa dijabetesom.
Tokom jednog od ispitivanja, rekao je: “Voroncova je ista kao ostali. I ona želi lepo da živi, da bude srećna. Možete zadobiti bilo čije poverenje. Iskoristio sam njena osećanja, ali za mene, u položaju u kojem sam se nalazio, nije bilo drugog izbora. Nikada je nisam voleo i žao mi je. Ona mene verovatno jeste”.
A Natalija? Nakon izlaska na slobodu vratila se kod roditelja u Ukrajinu. Udala se i zaposlila kao advokat. “Baš mi nedostaje stari posao”, priznala je novinarima žrtva nesrećne afere, koja svoje iskustvo pretočila u knjigu “Istina o zatvorskoj romansi”.
Bonus video:
Dodaj komentar