Ispovest voditeljke RTS Slađane Tomašević, progovorila i o Jovani Jeremić

Slađana Tomašević jedno je od zaštitnih lica RTS-a, a u intimnom razgovoru za “Blic” priča o detaljima za koje se malo zna. Dotakla se tužnih scena iz života, kada je plakala, ali o tome kako sestre bliznakinje reaguju kada se piše o njima. Kaže za sebe da je loša glumica, a da ima samo jednu neostvarenu želju.

Sa Slađanom Tomašević radili smo intervju u studiju gde se emituje Beogradska hronika, koju godinama vodi.

– Mi smo promenili studio. Moj početak u ovoj kući je vezan za studio tri, koji je dole skroz, na samom dnu, praktično u podrumu. I mi smo se pre neku godinu preselili u ovaj studio. Juče sam imala neke goste i sećala sam se svojih početaka, jer smo pričali o nekoj monografiji vezanoj za Beogradsko proleće i onda sam rekla: “Bože,kad sam ja ušla u ovu kuću, imala sam dvadeset jednu godinu.” Kad imate dvadeset jednu godinu i onda pomislim kako život uopšte nije fer, jer onda kad ste puni energije, vi u stvari imate tako malo iskustva u životu i tako ništa niste prošli, a mislite da ste najpametniji na svetu i da sve možete i sve znate. Ja sam ušla u redakciju u kojoj su sedele, pa stvarno ozbiljne novinarske gromade. Meni je mentor bila Mira Adanja Polak, tu je bio Jakša Ćekić, Bane Vukašinović… Ja sam svaki dan dolazila i onda razmišljala: “Bože, šta radim ja ovde? Ja sam promašila temu u životu. Mislim, kako ja bre, kako ću ja sad s ovim ljudima?” I nekako su drugačiji bili počeci nego danas. Tad nije bilo računara klasičnih. Bile su, bile su vesti koje su stizale preko teleteksta. To su bile sve faze koje smo mi prolazili. Kao prvo, cepaš vesti, pa razvrstavaš po, po fasciklama. Sećam kad sam prvi put čula svoj glas, jer sam pročitala vest i napisala vest, pa to je bilo…- kaže emotivno na početku Slađana Tomašević.

Foto: Blic

Ponos, jel’ tako?

-Sa nama se lepo radilo, vrlo se ozbiljno radilo i mislim da je to, to je dragoceno iskustvo. U tom trenutku, u tim momentima je to meni sve delovalo zastrašujuće. Ali iz ove današnje perspektive sam ja svim tim ljudima toliko zahvalna jer su oni meni bili ne samo profesionalna škola, nego i životna škola. Ta Mira koju ja stalno pominjem, koju ja inače obožavam, jer je Mira genije. Recimo, tu ostane neka veza, nešto oko Nove godine ja sam recimo bila nešto neraspoložena i mene ona nazove da me pita: “Šta radiš?” Ja kažem: “Gde ste, Mikica, kako ste?” Inače, živimo u istom kraju i da popijemo kafu. I onda ja kažem: “Jao, tako sam se nešto umorila.” “Nisi. Ti si sad u punoj snazi. Jesi me čula šta sam ti rekla?” I to je naređenje koje se poštuje.

Foto: Blic

Voditelji nemaju taj luksuz da budu neraspoloženi, umorni, tužni. S obzirom na to da moraju da prezentuju i da budu profesionalni pred kamerama, verovatno ste ulaska u studiju dobijali vesti koje vam se nisu dopadale na privatnom planu.

–Joj jesam, nažalost. I znam i tačno šta me pitate. Da vam kažem. Prvo, nije svaki dan isti i ne probudite se da van je sve idealno u životu, a nikada ne može da bude baš sve idealno, sve potaman, makar će da vas žulja patika, ako ništa drugo. Vi nemate istu energiju tog dana. Nekako morate da se isključite. Sad, ako biste me pitali kako se to radi, kako ja to radim, nemam pojma. Teško. Meni inače kažu da sam loša glumica. Možda ja reflektujem drugačiju energiju, možda se drugačije ponašam. Imala sam, nažalost, takvih situacija. Strašno je kada je neko vaš, na primer, u bolnici, kada je pitanje nečijeg života, a vi se cedite i radite. Posao vam je važan u životu, ali vam je uvek važniji nečiji život. To su, recimo, stvari koje ljudi koji se ne bave ovom profesijom ne mogu da razumeju. Ne mogu da razumeju da nemate pravo da budete bolesni. Ja sam radila i s temperaturom. Sećam se u vreme one korone. Ja sam tri meseca radila svakoga dana, pa se desilo da, ne znam, posle toga opet nije imao ko da radi. Ja sam bila prehlađena, a dolazila s maskom. Oni su dolazili i sve spremali. Ja sam govorila: “Nemojte da mi priđete pošto ne znam šta je.” Mislim, zvanično tu koronu nikad nisam preležala. Verovatno jesam, na nogama.

Trenutak koji ju je dotukao

Koji je to emotivni trenutak koji vas je baš dotukao?

-Nemojte sad da me vraćate na stvari koje želim da zaboravim i kojih ne želim da se sećam. Zato što sam ja uvek u životu večiti optimista i uvek govorim da niko nema prava da se igra Boga. A, kažem vam bile su to situacije u kojima je bilo pitanje života mojih roditelja, a ja sam radila jer prosto, u jednom trenutku moram priznati, kad sam zaista osetila da nemam snage, ja sam beskrajno zahvalna svojim kolegama i rekla ja u ovom trenutku nisam sposobna. Neću da ugrozim program, jer, i nisam radila jednu ili dve emisije.

Foto: Blic

Sestre se naljute na mene kada ih pominjem

Često na Google kada se ukuca vaše ime između ostalog stoji Slađana Tomašević i sestre bliznakinje.

Foto: sladjana.tomasevic / Instagram

-J oš će da se naljute. Znate koliko su one naljute? I ja ne znam zašto, ali mnogo se ljute, a ja sam mnogo ponosna na moje sestre. Inače ne čitam komentare jer ih ima svakakvih…. Ali sada je neko šaljivo napisao: “Pa lepše su od tebe.” Pa jesu bre lepše od mene. Šta je problem? One su moje sestre i lepše su od mene stvarno. One su bliznakinje jednojajčane. Mlađe su od mene četiri godine. Lepe su, pametne, uspešne. Ja im stalno to govorim. Vi ste davno izašle iz senke vaše sestre, nemojte uopšte da se ljutite na mene, jer se naljute. Tako neko s vremena na vreme izvuče tu neku sliku i onda ih valjda na poslu tako isprozivaju i onda one kažu: “Šta je bre ovo sad? Više kakve su bre ovo gluposti? Otkud opet ova slika i sve ostalo?”

Znači, morate nove fotografije.

– Pa ne, ne, ne. Ja se bojim da će mi zabraniti.

Koliko vam komplimenti znače? Da li je svaki kompliment pravi za jednu damu?

– Nije.Prvo zavisi od koga dobijete kompliment, ko vam uputi to nešto. Prvo godine i iskustvo su u pitanju, a drugo imate prosto i osećaj kad sa nekim razgovarate kakvu vam energiju ta osoba šalje. I znate da li je ta osoba iskrena ili ta osoba sad tako vama kaže. Ja mogu vama da kažem: “Jao, što vam je lep taj sako”, a u sebi mislim: “Joj Bože, jezivo izgledaš.” Pa bolje da prećutim. Šta sad? Naravno da komplimenti prijaju svima, ako su iskreni. I meni prijaju i kritike. Ja sam bukvalno naučena da se ponašam krajnje profesionalno. Ja se ne mešam drugim ljudima u posao. Kad me oblače za emisiju, to je to. Dobiješ, svidelo mi se, ne svidelo, to to. Da ja obučem i idemo dalje. Dakle, čak i kad mi neko uputi kritiku koja je dobronamerna, ja to poslušam zato što je to, nemam problem s tim da. Idealno ne postoji. Daleko sam ja od idealnog. Moja mama bi to sad nabrojila začas.

Foto: Blic

A koji su to momenti kad vas mama kritikuje?

–A, ima ona i privatna i profesionalne sugestije. Privatno može mnogo bolje. Profesionalno, ona ima zamerki od toga kako sam obučena, kako sam s nekim razgovarala, da li sam uradila ovo ili sam uradila ono. Ima tu komentara. Ja neki put kad kad sam mirna i staložena pitam: “Mama, jel te plaćaju za ovo? Šta si? Urednik, stilista? Dogovorimo se ko, šta je čiji posao.

Zameram sebi što nisam prihvatila mamine kritike

A da li prihvatite pre svega kritike ili ih filtirtate?

–Prihvatim. Neke životne stvari koje je ona meni govorila, e baš tada kad sam ja imala dvadeset tri, četiri, pet, šest, kad sam mislila da sam najpametnija na svetu i da sam ja ne znam šta, nisam je baš poslušala i to zameram sebi.

O nekim intimnim stvarima pričate?

-Pa krajnje privatne stvari. To su bili onako saveti koje bi svaka majka, naravno rekla svojoj ćerki. Nije da je nisam poslušala, nego, ja mislim da ne možete nikad život da isplanirate od početka do kraja.

Foto: Blic

Da li je mama tipična žena sa Balkana?

– Moja mama je žena Superman. To moram da vam kažem. I ja bih jako volela da budem moja mama. Ona ima više energije nego što imamo vi i ja zajedno. I ta žena sve može.

A da li je ona od onih mama koje se vode time: prvo da se završi škola, pa da se zaposlite, udate, rodite dete…

– E o tome pričamo. Mi živimo na Balkanu i ja nemam ništa protiv toga. Ja sam Beograđanka. Ja sam osoba koja obožava svoj grad i obožava svoju zemlju i ne bi emigrirala ni za šta na svetu. Mnogo volim da putujem i divno mi je svuda da odem, provedem neko vreme, al’ kad vidim beogradski aerodrom, ja se osećam kao stigla sam kući. Ali nemamo svi isti put. Sve to ima potpuno smisla- ideš u školu, mama i tata te izdržavaju. Tvoje je da budeš što je moguće bolji đak. Završavaš fakultet, dobiješ posao, pa onda to ima neke zdrave logike. Udaš se ili se ne udaš, porodica, deca, sve to ima neko svoje vreme. I sad nešto u nekom trenutku mora da trpi. Oni koji su sve to uspeli fantastično da usklade, ja se njima divim i to je mnogo velika sreća. Eto, to je jedino što mogu da kažem.

Na tom putu, da li ste namerno hteli da skrenete sa njega?

– Nisam. Nisam namerno. Mislim da su to bile životne okolnosti… Nisam skrenula…

Zaobišli neku ulicu?

–Pa da. Ja sam nekim, da, da. Malo sam zaobilazila, ali možda nisam trebala da zaobilazim. Ali onda, da to nije bilo tako, onda možda ja danas ne bi bila ja. Mislim, nemam pojma. To niko ne može da zna.

Foto: Blic

Da li su vas razočarali ljudi?

–Pa neki jesu, neki nisu. Ali oni koji su me razočarali oni su malo dalje od mene.

Bolje da žališ za nečim što si uradio, nego da ti bude žao što nisi ni probao

Ako već pričamo o ljubavi, možda su neke ljubavi bile prave, možda nisu u tom datom trenutku. Možda neke situacije kad je trebalo da se realizuju, verovatno nisu. Ali sad kad gledate, žalite li za nečim?

– Pa ja ne žalim ni za čim u životu. Uvek razmišljam kako je bolje da žališ za nečim što si uradio, makar, to bilo pogrešno, nego da ti bude žao što nisi ni probao. A ja sam sve probala.

Pa jeste sigurni da ste sve probali?

– Nisam se jedino udala.

Jeste gledali okolinu, pa rekli: “E, ovo nije za mene?”

–Ne, ne, ne. Ja stvarno verujem u instituciju braka. Imam u svojoj okolini toliko bračnih parova koji žive divne, savršene živote počevši od mojih roditelja. Ja uopšte ne mislim da brak prevaziđena institucija, ne mislim. Ni da je krucijalno važan taj papir, ali a što mislite da neću da potpišem?

Hoćete da kažete da imate idealnog partnera sada?

– Pa neću da kažem ništa. (smeh) Otkud znate šta ću da radim ja sutra, prekosutra ili ovih dana? (smeh)

Foto: Blic

Da li vam i dalje muškarci prilaze onim istim tempom, iako znaju možda da ste zauzeti?

–Ja ne znam šta se muškarcima dogodilo uopšte. Muškarac uopšte više ne prilazi. Evo, pošteno vam kažem, muškarci ne prilaze. Mislim, dragi muškarci, evo da vam se obratim. Pa mislim, ja ne znam šta je s vama. Evo, pogledajte. Recimo, sedite u neku baštu. Videćete, za stolovima sede devojke ili žene. Za drugim stolovima sede muškarci. Jel’ nije prirodno da nastane neka komunikacija između njih, lepa ljudska? Ma ne, bre. To svi sede, uzmu telefone, samo čukaju po ceo dan.

Foto: Blic

O tome da li ste zauzeti.

–Jesam.

Pa zašto da vam priđu? Da vam udeli kompliment, možda.

– Pa na primer. Pa šta je problem?

Koliko vam je izgled, prepoznatljivost nekada pomagala, nekada odmagala?

–Pa ranije, na početku karijere, o tome sam pričala, i to je činjenica da je lepota relativna stvar u životu. Kako da vam kažem, za vas i za mene, da li je meni lepo ne mora da bude i vama. Bilo je kako je samo lepa. A onda posle postanete malo pametniji, malo steknete iskustva, malo više radite na sebi. Zato ja govorim da život nije fer. Vi kad steknete iskustvo, vi imate trideset pet, četrdeset godina. Realno, pre toga vam treba da prođet i brifinge i da od nekih drugih ljudi učite koji su pametniji…

Lako me je povrediti

Da li ste skloni plakanju?

– Retko.. Kad plačem, pa to znaju moje sestre, to se dešava u mojoj kući. Pričala sam sa jednom drugaricom da mi je jedan period bio baš težak i kažem: “Joj Bože, meni tako treba da se isplačem. Mislim da bi mi bilo lakše, ali jednostavno neće.” A ona kaže meni: “Pa to ne može kad ti hoćeš.” Možda ne delujem tako. Ja to izdržim dostojanstveno. Mene je mnogo lako povrediti, kako god ja delovala. Baš me je lako povrediti.

Kroz vaš studio je prošao veliki broj poznatih ličnosti. Ko vas je opčinio pre nego što je došao u studio, a onda vas razočaro?

-Imala sam tu sreću u životu da sa Čkaljom uradim prvi intervju. Prvi intervju posle dvadeset godina, da uđem u kuću. Radila sam od Lika Bessona preko Alberta Tombe, ma razni su dolazili kod mene u emisiju. Mislim, da ne pričam o domaćima. Razočarao me Alberto Tomba zato što sam mislila da je krupan, ozbiljan i zgodan. Ne kažem da je ružan, ali nizak i mali i mršav i tako. A ja sam bila klinka tad i eto baš me razočarao. Mislim, on je pristojan, al’ sam mislila da je bolji frajer.

Da li ste vi srećni?

– Sreća je relativna. U ovom trenutku mogu da kažem da jesam srećna. Jer ako su vam svi živi, zdravi, dobri i na okupu, onda ne možete da budete nezahvalni. Onda morate da budete srećni. Sve ostalo je popravljivo u životu. Sve ostalo možete da postignete, do svega ostalog možete da dođete, kakve god ciljeve da imate. Ako formatiramo to tako, a ja sam shvatila šta život jeste, onda mogu da kažem da, hvala Bogu, sada u ovom trenutku jesam.

Foto: Blic

A da li postoji neka želja koja vam nedostaje?

– Postoji. Postoji, da mi život posloži kockice. Ima ona čuvena rečenica: „Vi pravite planove, Bog se smeje.” Život vam pruža prilike, vi ih koristite ili ih ne koristite. Tako je bilo i u mom slučaju. E sad, morate malo i vi da pomognete da se kockice poslože. Ja ću da probam da posložim te neke kockice. To mi je zadatak, recimo, do kraja ove godine, da posložim neke kockice kako valja.

Da li je to nešto intimno?

–To je privatno, da. Neću da vam kažem šta. Neću da vam kažem šta. Nemojte me pitati.

Ali da li ste na dobrom putu?

– Pa to ne znam. Ja mislim, ja uvek mislim da sam na dobrom putu dok mi život ne pokaže da sam promašila smer. Ali znate, to vam je kao i u saobraćaju. Ako ste promašili smer, platite kaznu i to ozbiljnu kaznu platite i onda nema dalje.

A, šta je rekla o Jovani Jeremić, “svađi” sa koleginicom Sanjom Belović i još nekim detaljima iz privatnog života pogledajte u videu iznad.